Pet minuta sa dr Zoranom Radovanovićem

Izvor: Novi magazin

Kako je moguće da se najzaraznija poznata bolest male boginje uvuče u porodilište u Zemunu? Zašto Srbija godinama unazad kuburi sa nedovoljnim brojem imunizovane dece zbog čega bi u ovom trenutku mogli biti ugroženi životi novorođenčadi? Zašto više verujemo lažima nego dokazanim medicinskim istinama? Ovo su samo neka od pitanja na koja nam odgovara epidemiolog u penziji, doktor Zoran Radovanović osvrćući se najpre na aktuelni slučaj zaraze u Bolnici za ginekologiju i akušerstvo Kliničko-bolničkog centra „Zemun“ koju pokreće ni manje ni više nego ginekolog zaposlen u bolnici. 

Svaka infekcija prisutna u zajednici može da se prelije u „zabranjene zone“. Pitanja su samo zašto se javila epidemija malih boginja u Srbiji i šta je učinjeno da se sačuva porodilište. U ovom konkretnom slučaju, javio se dodatan problem. Polazeći od razumne pretpostavke da ljudi dolaze u bolnicu kako bi se lečili od postojeće bolesti, a ne da bi dobijali neku novu, zakonodavac je predvideo da se proverava imunski status radnika u zdravstvu – ne samo lekara i medicinskih sestara, već i pomoćnog osoblja te da se, ukoliko nisu otporni, obavezno vakcinišu. Male boginje su jedna od devet takvih pojedinačno navedenih bolesti. Na komisiji za bolničke infekcije svake zdravstvene ustanove je obaveza da odredi na koja odeljenja se odnosi ova mera, ali je blizu pameti da porodilište nigde, pa ni u Zemunu, ne može da bude zaobiđeno.

Šta to znači? 

Sedmoro zaposlenih u Zemunskoj bolnici, a od toga četvoro iz porodilišta, boluje od malih boginja. U toku je ispitivanje otpornosti ostalih zaposlenih. Teoretski je moguće da uredno vakcinisana osoba oboli od malih boginja, ali razumnu sumnju prevazilazi verovatnoća da se više tako retkih izuzetaka koncentriše baš u jednoj ustanovi. Ostaje delikatno, ali moralno neizbežno pitanje odgovornosti rukovodstva bolnice što je ignorisalo svoje obaveze. Tako se vraćamo na staru i uvek aktuelnu dilemu: čemu zakoni, ako se ne poštuju?

Slično je i sa obavezom roditelja da vakcinišu decu, pa se ipak svake godine javljaju epidemije zbog nedovoljnog broja imunizovane dece.

Podsetiću vas da je kod nas kao i u mnogim zemljama Evrope, obavezna vakcinacija protiv 11 zaraznih bolesti. Zahvaljujući toj meri, neke od njih smo uspeli potpuno da eliminišemo kao što su dečja paraliza i difterija dok se neke pojave samo jednom u višegodišnjim intervalima. Najteže je sa malim boginjama, jer je to najzaraznija poznata bolest. U neotpornoj sredini bolesnik, u proseku, prenese infekciju na 15 osetljivih osoba. Zato je potreban obuhvat od 95 odsto, što nije lako postići, posebno ako postoji organizovan otpor vakcinaciji, a vlasti ne preduzimaju mere iz svoje nadležnosti.

Šta je ono što bi sami građani nevezano za zakone i nadležne trebalo da znaju o malim boginjama kako bi bili svesniji opasnosti a time i nužnosti vakcinacije? 

Postoji zabluda da su male boginje blaga bolest. Ima čak nerazboritih glasova starijih ljudi da smo „svi mi preležali tu zarazu, pa nam ništa ne fali“. Možda nama ne fali, ali to nikako ne važi za one koje je ta bolest odnela i to još u detinjstvu. Pored toga, male boginje mogu da ostave trajna fizička i mentalna oštećenja, pa nije sigurno da baš „ništa ne fali“ lakomislenim pojedincima ponosnim na svoju misaonost, a nesvesnih sopstvenih ograničenja.

Konkretno, šta to rizikujemo izbegavanjem vakcinacije? 

Posle inkubacije od obično 10 (do pojave prvih simptoma) ili 14 dana (do pojave ospe) – a sa mogućim rasponom od samo sedam dana do pune tri nedelje – javljaju se curenje iz nosa, upala vežnjače odnosno konjunktivitis ispoljena kao crvenilo i suzenje očiju, posebno kod male dece, kada se opisuje kao „plačna maska“ i povišena temperatura,, uz još jedan znak karakterističan za male boginje – bele tačke u obliku zrna griza, nazvane Koplikovim mrljama, na unutrašnjim stranama obraza. Mrljasto-tačkasta ospa sa sitnim kvržicama javlja se od dva do četiri izuzetno do sedam dana kasnije, obično prvo na licu i vratu. Potrebno joj je nekoliko dana da se raseje po celom telu, uključujući na kraju šake i stopala. 

Bolesnik predstavlja značajan rizik po bližnje četiri dana pre i četiri dana posle pojave ospe. Komplikacije ispoljene tokom akutne faze beleže se kod 20-30 odsto bolesnika i najčešće su bakterijska upala srednjeg uva, proliv sa izraženim gubitkom tečnosti, upala pluća (1-6 odsto) itd. Upala mozga se javlja otprilike kod svakog hiljaditog bolesnika, a petina je ne preživi ili ostaje sa trajnim teškim posledicama.

A posledice nakon preležanih boginja, o tome se malo ili nimalo ne govori? 

Nezanemarljiv je broj bolesnika koji su mesecima ili čak godinu-dve posle malih boginja postajali žrtve bakterijskih i drugih infekcija zbog dugotrajno smanjene otpornosti organizma. Ne postoji druga akutna zarazna bolest koja u toj meri ugrožava odbrambene snage organizma. Istina, sida pravi veću pustoš, ali je ona hronična zaraza. Uz to, kao pozna posledica malih boginja, godinama posle akutne faze javlja se skvrčavanje svih moždanih struktura, u struci poznato kao subakutni sklerozirajući panencefalitis, skraćeno SSPE. Statistike kazuju da nastaje jednom u 5000-10.000 slučajeva ako je infekcija usledila u ranom životnom dobu, a jednom u 10.000-20.000 ako je nastupila u kasnijem životu. Poslednjih godina se u svetu SSPE beleži češće nego ranije, za šta još nema opšte prihvaćenog objašnjenja. Konačno, ostaje da u štete od malih boginja ubrojimo i neposrednu smrtnost. Ona je u industrijski razvijenim zemljama oko jedan na 1.000 a u zemljama u razvoju je znatno viša. Rizik je obrnuto srazmeran uzrastu deteta, uhranjenosti, opštem zdravstvenom stanju i, posebno, unosu vitamina A. U izbegličkim i azilantskim kampovima, te u socijalno marginalizovanim grupama i sličnim žarištima bede, neuhranjenosti i hipovitaminoze A, smrtnost može znatno da pređe 10 odsto.
Kako je kad znamo sve pobrojano moguće da i dalje više verujemo mitu o vezi MMR vakcine i autizma? 

Posle 26 godina, i najokoreliji podržavaoci te izmišljotine gube energiju, pa pribegavaju novim maštovitim neistinama, kako bi ljude odvratili od vakcinacije. Ali, članak objavljen u uglednom časopisu Lancet 1988, pa zatim poništen (retracted), ostaje kao jedna od najvećih prevara u istoriji moderne medicine, zbog koje su milioni mladih izgubili život.

Zašto su građani Srbije tako podložni antivakcinaškim idejama? 

Još od kada su se okupljali oko prvih vatri, ljudi su bili pripovedači. Zanimljiva i dobro „spakovana“ priča koja dirne u emocije kad vam pričaju da vas neko „truje“ i slično se mnogo bolje prihvata od suvoparnih činjenica koje apeluju na razum. Ako su čoveku već usađena neka predubeđenja, teško ga je uveriti i u belodane istine.

Zavladalo je doba postmodernosti i postistine. Istina se doživljava kao socijalno nametnuta kategorija, te je relativna i nije jedna. Lična ubeđenja su važnija od činjenica, uz malo karikiranja po rezonu: „Zašto bi rezultati naučnih istraživanja imali veću težinu od mojih ignorantskih predubeđenja? Ne zaboravite da su sumnje su naročito izražene u sredinama gde nema mnogo socijalne pravde, uključujući demokratske zemlje, kao SAD i hibridne režime, poput Srbije. S druge strane, u Skandinaviji, Holandiji i još ponegde veruje se vlastima, uključujući i zdravstvene vlasti, pa nema otpora vakcinaciji i sličnim celishodnim merama. 

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.