Pet minuta sa: Biljanom Mickov

Izvor: Novi magazin

Takođe, završila je master Evropska diploma iz menadžmenta u kulturi (Fondacija Marsel Hikter podržana od UNESCO-a i Evropske komisije) u Briselu. Doktorirala je u oblasti kulturologije, specijalizacija za menadžment u kulturi na Univerzitetu Rems Šampanj – Arden, Francuska. Radovi Biljane Mickov objavljivani su u Španiji, Velikoj Britaniji, Francuskoj, Kini i Srbiji.

Učestvovala je u projektu “European Expert Network on Culture” (EENC). To je inicijativa Generalnog direktorata Evropske komisije za obrazovanje i kulturu. Projekat obuhvata grupu stručnjaka na visokom nivou iz oblasti kulturne politike koji pišu izveštaje i studije. Autor i urednik je knjiga za izdavačke kuće “Routledge publishing” iz Londona, “L’Harmattan” iz Pariza, i “Renmin University Press” iz Pekinga. Deo je tima za nominaciju grada Remsa za Evropsku prestonicu kulture 2028. godine.

Njena doktorska disertacija nominovana je za nagradu u 2021/22. na teritoriji Francuske koja se organizuje na Univerzitetu Sorbona u Parizu. Radi na relaciji Srbija – Francuska.

Duži period se bavite inovacijama u kulturi. Gde vidite slabe tačke u našim strategijama kulturnog razvoja?

Inovacije u strategijama kulturnog razvoja gradova treba da osiguraju da se kulturne politike poštuju i prožimaju kroz sve javne politike. Programi koji će podsticati veće učešće javnosti u kulturnom životu treba razvijati posebno sa ovim ciljem. Neophodno je značajno ulaganje u istraživačke projekte koji istražuju i pomeraju granice u sektoru kulture, a najvažnije je uvođenje novih mera, posebno u oblasti inovacija, koje će obezbediti dalji razvoj. Time hoću da istaknem da moramo implementirati ono što isplaniramo. Većina profesionalaca se bavi pisanjem strategija, a ne uključuju se u implementaciju.

Pojam kreativnih industrija kod nas nije dobro percipiran. Odnos ekonomije, inovacija i kulture postoji i treba da je izbalansiran. Da bi bila održiva, ekonomija treba da proizvodi vrednosti na kojima je zasnovana i koja uzima u obzir kulturu određene sredine. Ekonomija ima veliki legitimitet i dinamizam kada je adaptirana na lokalne izvore. Aktivizam u kulturi igra važnu ulogu u održivom ekonomskom razvoju i kreira ekonomske aktivnosti, preduzetništvo i zapošljavanje, stvara važnu osnovu za privlačnosti gradova i doprinose razvoju turizma. Ekonomija je sastavni deo kulture, a ne obrnuto.

Dakle, ekosistem kulture sadrži i ekonomiju?

Ekosistem kulture se ne može tretirati samo kao deo u ekonomiji, nasuprot tome kulturni ekosistem sadrži ekonomiju. Zato, interkonekcija ekosistema kulture sa drugim dimenzijama održivog razvoja mora biti uzeta u obzir. Efektivna veza između javnog, tržišta, kooperativne ekonomije te forme reciprociteta između njih su esencija da se postigne građanski centralizovani, ekološki izbalansiran ekonomski razvoj.

Gradovi treba da podržavaju pomešane ekonomske programe koji povećavaju donacije za projekte u kulturi. Takođe, partnerstvo između ljudi iz kulture i biznisa, sistemskih inovacija i transfera znanja.

Vaša nova knjiga “Kultura oblikuje budućnost” izlazi uskoro iz štampe, a objavljuje je Službeni glasnik. U ovoj knjizi se bavite takođe jednim od ključnih pitanja razvoja kulture kao što je ekologija kulture.

Teoriju ekologije kulture je postavio britanski teoretičar i profesor na Univerzitetu u Londonu, Džon Holden. On polazi od ideje da je umetnička i kulturna ekologija kompleksan niz međuzavisnosti i odnosa između različitih aktera u oblasti kulture koja uslovljava tražnju za kulturnim i umetničkim sadržajima, i njihovu produkciju. Naslanjajući se na ovo, Holden je postavio osnovne argumente u prilog tretmanu kulture kao ekologije, ne samo kao ekonomski sektor, specifičnost ovakog razumevanja kulture na polju javnih politika, razvoja kulture i kulturnih potreba. Tačnije, kultura je deo svih politika i nije na ivici razvoja nego u samom centru.

Zašto su nam potrebne eksperimentalne vlade?

Ako želimo efikasne gradske opštine, potrebna nam je eksperimentalna vlada koja je u stanju da uči – vlada koja energično i sistematično istražuje mogućnosti, meri rezultate i neguje ono što daje dobre rezultate. Bez eksperimentisanja, vlada stagnira. Ne možemo sebi dopustiti da se ponašamo kao i obično, sada kada nas čekaju ogromni izazovi prilagođavanja pojavama kao što su starenje stanovništva, klimatske promene i budžetski problemi. U poslovnom svetu, eksperiment je nešto uobičajeno.

Eksperimentisanje je, takođe, uobičajena praksa u nauci, medicini i međunarodnom ekonomskom razvoju. Napredak u preobražaju javnih službi nastaje samo kada postoji volja da se pomeraju granice, prihvataju rizici i, ponekad, doživi neuspeh. Ako vlada želi da učestvuje u inoviranju, neophodno je da pri tom ima u vidu mogućnost povremenih neuspeha, obustavljajući primenu metoda koji ne daju rezultate.

Govorite o smislenosti pilot-projekata?

Suština eksperimentalne vlade nije u nasumičnom isprobavanju stvari. Eksperimente treba sprovoditi tako da oni omogućavaju učenje i prilagođavanje. Svakako, vlade neprestano eksperimentišu isprobavajući nove stvari, često ne znajući da li one daju dobre rezultate. Međutim, kada se koriste pilot-projekti i rigorozni eksperimenti, njihove rezultate nije moguće zanemariti. Obično ne znamo koja će politika uroditi plodom. Eksperimentalna vlada predstavlja način da to saznamo, a eksperimentalni pristup takođe je neophodan da bismo otišli korak dalje od statične politike zasnovane na podacima. Podaci nam nekada govore samo šta je funkcionisalo u prošlosti, ili u drugim zemljama.

Moramo neprekidno tražiti nove alternative i novo znanje, koje će biti u skladu sa aktuelnim izazovima. Eksperimentisanje je najbolje posmatrati kao kontinuum, od nereda koji nastaje usled svih vladinih pokušaja da isproba nešto novo, pa sve do eksperimenata izvedenih na osnovu najboljih istraživačkih metoda. Trenutna politička klima zrela je za eksperimentisanje. Eksperimentisanje koje mora imati kontinuitet.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.