Pet minuta sa Anicom Lazin

Piše: D. S., Izvor: Novi magazin

Anica Lazin (Kikinda, 1957), novinarka je, spisateljica i teatarska producentkinja iz Srbije, koja živi u Kanadi. Poznata je, tada sa prezimenom Nonveje, po tome što je 1991. otpuštena s Radio Beograda, u čijem je Prvom programu, od 1980. do 1992, bila i muzička urednica, zato što je pustila u etar pesmu E, moj druže beogradski (Jure Stublić & Film) i napisala kratki autorski tekst protiv rata. Nakon pretnji smrću 1992. otišla je u Francusku i kasnije u Kanadu. Od 1996. bavi se publicistikom, a autobiografski roman Tisa, napisan na francuskom, objavila je u Kanadi 2010, u izdanju Edision Troa Pistol. Osnovala je školu solo-pevanja – Aria Atelje pevanja, sa sedištem u Montrealu. Njen drugi roman – Taoci snova, 2022. objavila je novosadska Akademska knjiga. Ovog proleća je u Beogradu.

„Volim da dođem u Beograd, da posetim rodni Banat, da osetim miris lipe i bagrema, da se zagledam u kikindski šor; da se prošetam Tašmajdanskim parkom, da odem jednom nedeljno do Kalenića i popričam sa Lidijom od koje kupujem povrće, ili sa Suzi koja gaji najsočnije paradajze na svetu, ali moja kuća je sada tamo, gde su mi muž, deca i unuci, gde me niko ne naziva izdajicom ili stranim plaćenikom ako mislim drugačije i gde me niko ne pita odakle sam, jer imam egzotičan akcenat i prilično gestikulišem dok pričam“, kaže Anica Lazin za Novim magazin uz opasku „slovenska duša ostaje slovenska, bilo gde da je bacite“ i dodaje: „Nije lako živeti u tuđini, ali nije lako ni ostati u svome, naročito ako vas u tom svome nabede da ste tuđi. Na svakom putu ima trnja i svaki putnik mora da vida svoje rane i ogrebotine. Ne postoje kategorije „mi i oni“, ili „mi i vi“. Postoji svet, čiji sam deo, nota u ogromnoj partituri zajedništva i harmonije. Ritam se menja iz veka u vek, ponekad iz decenije u deceniju, ali se i dalje borim za skladni zvuk konsonance. Svakim disonantnim komentarom doprinela bih širenju kakofonije, a to nikako ne želim.“

 

Studenti u Srbiji, takođe, ne žele kakofoniju?

Srpski studenti bore se protiv kakofonije! Protiv one koja oštećuje sluh, otupljuje čula i muti razum. Protiv disonanci korupcije, laži i nepravde. Protiv nepoštenja, falš izjava i patološkog ponašanja vladajućih struktura koje doprinosi stvaranju ambivalencije kod pojedinaca i sputanosti u donošenju odluka. Protiv potpuno okupiranih medija, ograničenih cenzurom, koja se više i ne krije ni pred narodom ni pred svetom. To je najgori vid manipulacije javnošću, taj koji falsifikuje stvarnost i ulazi u najtamnije delove ljudske duše. Bila sam i sama, pre više od trideset godina, žrtva slične cenzure. Ona je okrutna i nemilosrdna! Ko joj se usprotivi nađe se kao „društvena greška“ na optuženičkoj klupi, što je prati čak i u srpskoj dijaspori.

 

Mladost u Srbiji ne može da trpi otrov u kome živi. Kako vi vidite ovu pobunu?

Digli su se studenti u Srbiji protiv podmukle hobotnice vlasti, njenih lepljivih pipaka i papagajskog oštrog kljuna. Zagolicali su legendarnu hrabrost predaka, povijenu pod pritiskom raznih mekušaca, ljigavaca i oktopoda, koji se već decenijama smenjuju, izranjajući iz muljevitog dna i ispuštajući guste oblake mastila i otrova.

Iskočili su iznenada iz tih mutnih voda, radoznali, nasmejani i pametni delfini i svojim veselim akrobacijama i pesmom o slobodi već šest meseci brane izmorene brodolomnike; brane narod, braću, sestre, roditelje, davljenike i to veliko i lepo, zajedničko more. Brane rodnu zemlju, koja je i njihova i u kojoj žele da žive i stvaraju; brane sadašnjost i budućnost od pretećih talasa prošlosti, koje već odavno više nema; od grabljivaca i parazita, od lažnih vodiča kroz nečiji davno izgubljeni san. Kroz egoizam i primitivnost.

Ustala je mladost! Ide od srca do srca povezujući ih u venac kolektivne svesti; onaj koji sam, sa svojim saborcima ranih devedesetih, želela da ispletem. Bilo je možda prerano, još je bila noć. Ali, zora neće doći sama. Udružimo se, povucimo sunce iskustvom i mudrošću, pomozimo mladima da ga izvuku iz mraka i odvuku ka zenitu. Neka opet zasija nad ovom plodnom i blagodarnom zemljom. 

 

Vratimo se u vašu. Kako ste „od muzike stigli do pisanja“?

Posle završene Muzičke akademije, ušetala sam nečujno u kreativni lavirint tzv. magične kutije, u Radio Beograd. Ubrzo sam postala muzička saradnica emisije Zabavnik, koju je vodio Vlastimir Đuza Stojiljković. Zahvaljujući saradnji sa novinarima Zabavne redakcije Prvog programa kao što su Zorica Alempijević, Jovan Šujica, Branislav Todorović-Klinić i Vladimir Jokić, počela sam i sama da pišem i, uz njihovu podršku, da razvijam svoj stil, ne pisanja, već, kako volim da kažem, komponovanja. Sve što pišem, u stvari su kraće ili duže književne partiture.

Muzičke forme mi služe kao temelj za strukturu: prvi roman Tisa, na francuskom, izdat u Kanadi napisan je u formi fuge a drugi Taoci snova u formi simfonijskog opusa Gustava Malera. Melodije mi nameću određeni pesnički jezik, čijim harmonijama ispunjavam sadržaj. Svaki tekst je literarna transpozicija muzike koju nosim u sebi. Petnaest godina posle Tise, poželela sam da napišem na maternjem jeziku varijacije na teme kojima se roman bavi i koje verovatno nikada neću iscrpsti: neostvarene ljubavi, iseljeništvom iščupani koreni i pukotina koja se zauvek stvara u čoveku kada treba da bira između tradicije i promena. Kao i u muzičkoj formi teme sa varijacijama, glavne misli se izlažu u različitim glasovima, a u ovom, književnom slučaju, i u različitim vremenima i podnebljima. Ličnosti romana koji sam nazvala Tisina sekvenca, povezani su sličnim mukama i stremljenjima. Kolektivna i lična sećanja oblikuju sudbine pojedinaca. Reka Tisa je simbol kontinuiteta, večnog pamćenja i duhovne povezanosti sa prošlošću, dok se ljudi bore za dostojanstvo, razumevanje i unutrašnju slobodu u svetu punom nasilja i zaborava.

 

A kako ste stigli do Montreala i šta određuje vaš sadašnji život?

Posle skoro tri godine provedene u Francuskoj, stigla sam u Montreal u aprilu 1995. Tada je počela druga etapa mog iseljeničkog života, koju sam započela magistarskim studijama u oblasti komunikacija i nastavila osnivanjem škole solo-pevanja Aria Atelje pevanja. Formirala sam mnoge mlade glasove, organizovala tematske koncerte, režirala skraćene pozorišno-muzičke verzije velikih operskih dela (Karmen, Travijata, Rigoleto, Faust) sa učešćem glumaca i pevača, pisala adaptacije libreta i partitura i aktivno učestvovala u muzičkom i obrazovnom životu grada i okoline. Predavala sam istoriju opere na Univerzitetu Troi Rivier i držala književne i muzičke konferencije. Pet godina sam živela i u Južnoj Americi, da bih se, preko Beograda, ponovo vratila u Montreal.

Baveći se klasičnom muzikom na severno-američkom kontinentu, naučila sam da se umetnosti može pristupiti i na načine koji mogu doprineti oplemenjavanju i širenju vidika svake osobe, a ne samo ostvarivanju profesionalne muzičke karijere. 

Primenjujući to iskustvo, ne smatram sebe profesionalnim piscem, već pišem da bih iznedrila muziku i poeziju koju nosim u sebi, da bih našla odgovore na pitanja koja me muče, da bih svedočila o vremenu i prostoru u kojima živim i da bih nastavila svoj put uz brdo.

U Kvebeku nije važno koje škole ste završili ni kakvo vam je zvanje. Važno je da li imate nešto da kažete na originalan način. Ljudi se ne zaklinju na istoriju i nemaju otpor prema promenama. Podržavaju nove ideje i kreativnost, a profesionalne neuspehe ili greške prihvataju kao deo sticanja iskustva. Naravno, sve o čemu vam govorim, predstavlja moje lične utiske o Montrealu i Kvebeku, koji su ne samo po jeziku i kulturi, već i po mentalitetu stanovnika veoma različiti od drugih kanadskih gradova i provincija.

 

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.