Pet minut sa Tamarom Tripić

Izvor: Novi magazin

Nasleđem i sa svoje troje dece. Fokus Tamare Tripić je na uspostavljanju kontakata i razgovora među različitim akterima važnih, a i manje važnih društvenih zbivanja. U protekloj sedmici bila je jedna od organizatorki protesta povodom ubistva mlade Iranke zbog „pogrešno“ nošenog hidžaba i femicida nad ženama u Srbiji. Ali svedoci smo da su obe teme izostale u široj javnosti. Iako su više nego povod za reagovanje. I razgovor u javnosti.

Da li se mi uopšte danas slušamo i razgovaramo li bilo gde?

Čujemo li se? Dijalog se rado koristi kao reč u civilnom sektoru, to je izazov, što nikako ne znači da je ta reč problem, a zapravo tek bi trebalo da naučimo da se slušamo. Moje iskustvo u politici i sada u civilnom sektoru jeste da imamo pripremljene monologe, bez spremnosti da saslušamo argumente neke druge strane i da nam možda ta neka druga strana ukaže na ugao koji nismo imali u vidu. To najplastičnije može da se objasni situacijom u kojoj vam neko prepričava važan razgovor i kaže samo ono što je on ili ona rekao, rekla, a nikad ne prepričava šta je ta „druga strana“ rekla.

Dijalog prvo podrazumeva uvažavanje sagovornika, a onda i da se ide ka boljem rešenju, boljoj ideji, boljem uglu gledanja na problem. Srbija je posebno poslednjih desetak godina, a možda i ranije, polarizovano društvo, to sada poprima brutalniji oblik, polarizovanost i bes su dominantni u javnosti, i to nije dugoročno dobro za procese koji bi trebalo da se dese u društvu. Neko je nedavno rekao da je ovo vreme nerazuma i teško je da dobiju pažnju ljudi koji imaju razuma.

Ideja Mreže za društveni dijalog je da bude most između građana koji razmišljaju o tome u kakvoj budućnosti žele da žive i onih koji su javno u društvu i nude neke nove vrednosti, ne samo u politici nego u i svojim poslovima, pa da se oni povežu. Tako da građani mogu da razumeju i podrže one koji nose nove vrednosti.

Bili ste prošle sedmice jedna od organizatorki protesta povodom intervjua sa silovateljem u Informeru. Očekivalo se da će krešendo, tako da kažem, biti na Odboru za kulturu i informisanje, ali većina je odlučila da ne razgovara.

To je očekivano, to je već uobičajeno ponašanje u Srbiji. Obrasci ponašanje su uspostavljeni i biće potrebno vreme da se oni promene. Stalno ponavljam ono što je Zoran Đinđić govorio – ako izvadite ribu iz akvarijuma i napravite čorbu, ne možete vratiti živu ribu u akvarijum. Mi ne krećemo od nule nego s teretom koji smo pravili deset godina.

Moram da vas prekinem – moramo li da dotaknemo dno? Ili smo blizu?

Ja još ne znam gde je dno, mi se svaki put iznenađujemo da dno ima još neko dno. Ima sjajnih ljudi u ovom društvu, ne govorim samo o politici, koji razmišljaju o tome u kakvom će društvu njihova deca i prijatelji živeti, ali problem je što za njih nema dovoljno prostora u javnosti. Ne prihvatam tezu da nema takvih ljudi, ima ih, ja sam ih upoznala od Aleksinca do Vranja, svuda po Srbiji kad smo pravili razgovore, spremni su da se angažuju, ulože svoje slobodno vreme da bi svima bilo bolje u lokalnoj zajednici i u Srbiji.

Pa ako je tako, zašto onda taj odbor za kulturu nije stavio Informer na dnevni red? Jer to interesuje javnost.

Dobro je što u tom odboru sada imamo neke ljude čiji će glas moći da nas predstavlja. To nismo imali prethodno. Odbor za kulturu je bio mesto jednoumlja, sada imamo glasove društva koji se čuju, a trebalo bi da se izborimo za nešto što je u jednom trenutku bilo normalno, a sada ga nema. Dijalog, razgovor…

Čitava afera sa Informerom i silovateljem, šta nam poručuje – da žene treba da budu uplašenije nego što već jesu stepenom nasilja?

Ja bih da to malo šire sagledamo; cela ta predstava sa dizanjem straha i „rešavanjem“ problema – hapšenjem po prijavi redakcije – govori o nemoći i nepostojanju države i njenih instrumenata. Taj čovek je serijski silovatelj, odslužio je kaznu i pušten je, ali sistem o izvršenju sankcija podrazumeva i dalje postupanje države prema takvoj vrsti osuđenika, i kada izađu na slobodu. Tu je država zakazala. Još veći apsurd je da se podigne tenzija i taj problem rešava jedan čovek, mislim na urednika tabloida Informer, koji ga stavlja u – zatvor. Niti je država uradila ono za šta je odgovorna niti urednik tabloida treba da ima instrumente države da „rešava“ stvari.

Ali to je posledica činjenice da nama deset godina jedan čovek koji je sada predsednik države uređuje sve, mi nemamo ustavnu podelu vlasti – a glasanjem smo prihvatili kao građani da nam neko tako organizuje državu – navikli smo se, verifikovali na izborima. Prirodni nastavak toga je da njegov prijatelj može ponekad da donosi odluke. Mislim na urednika Informera.

Vi ste majka, čula sam da gomila ljudi sačekuje i prati ćerke. Kako vama deluje ta atmosfera straha i promocije nasilja?

Malo se razlikuje kada gledate iz pozicije roditelja. Kada je bila ona afera s Mikom Aleksićem i školom glume, ja sam razgovarala sa svojom i muškom i ženskom decom o tome, pokušala da im objasnim da će se susretati sa različitom ljudima, dobrim i onima koji nisu dobri, pa da nije rešenje zatvaranje i da predatori idu na njihovo ćutanje, ucene… I da se svaki problem rešava razgovorom i poverenjem između roditelja i dece. Olakšanje mi je bilo kad mi je ćerka rekla: „Znaš, mama, možda ne bi bio loše da si ti mene upisala kod tog Aleksića, možda bi se ranije otvorilo to kako su monstrumi radili!“

Sjajno. Kako razgovor kao normalna društvena kategorija može da se vrati? I međusobno slušanje? Čula sam da će opozicione poslanice inicirati reaktiviranje ženske parlamentarne mreže. Imate li neka očekivanja?

Da. Postoje teme koje su iznad dnevnopolitičkih. Najbolji primer je ratifikacija Instanbulske konvencije bez ikakvih demonstracija, to je uradila Ženska parlamentarna mreža.

I očekujemo sve žene u parlamentu?

Ja sam imala dobra iskustva, došle su čak i žene iz konzervativnih grupa kad smo razgovarali o osetljivim temama kakva je transrodnost. I otvorile su se. Ženska parlamentarna mreža to može.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.