Nenad Kovačević – Od recikliranog tekstila do novih proizvoda

Autor: Nenad Kovačević, Izvor: Novi magazin

Već petnaest godina, udruženje građana Ženski centar Užice, kroz inovacioni centar za reciklažu tekstila RETEX, angažuje žene iz osetljivih grupa, kojima je tržište rada teško dostupno. Članice tog udruženja bile su prve u Srbiji koje su 2010. godine osnovale takav model socijalnog preduzeća i prepoznate su kao primer dobre prakse. 

Za to vreme, angažovano je 25 žena iz teško zapošljivih grupa – onih sa invaliditetom, samohranih majki i žrtvi nasilja. Program je osmišljen da ekonomski osnaži žene iz ranjivih grupa i da odgovori na potrebe lokalne zajednice za uspešnijim načinom primarne selekcije otpada.

RETEX je spoj socijalnih, humanitarnih i ekoloških ciljeva i ima tri dela – servis za prikupljanje i doniranje tekstila socijalno ugroženima, radionica za proizvodnju tekstilne galanterije od recikliranog tekstila i razvojni deo. Nakon prikupljanja odeće, koji građani rado donose, sledi selekcija. Deo koji je dobar za korišćenje odvaja se za doniranje socijalno ugroženima, a od dela koji nije za doniranje, a koji bi završio na deponijama, kroz proces reciklaže kreiraju se novi proizvodi i time se produžava vek takvog tekstila. 

Danas, u RATEX- ovoj radionici rade četiri žene koje kreiraju, kroje i šiju tekstilnu galanteriju od recikliranog tekstila. Njihovi prepoznatljivi proizvodi su cegeri, torbe, neseseri dečje igračke, jastuci… 

POČETAK: Predsednica Ženskog centra Užice i diplomirana inženjerka tehnologije tekstila Marina Tucović menadžerka je RETEX-a i priseća se početaka osnivanja takvog socijalnog preduzeća u vreme kada to udruženje nije imalo novca, prostora i mašna za šivenje, ali polako i uporno ta ideja se ostvarila. 

Kada je 2010. ostala bez posla u nekadašnjem poznatom užičkom preduzeću Froteks, koje je propalo u procesu tranzicije, pozvala ju je tadašnja predsednica tog udruženja Radmila Gujaničić da osmisle program koji bi bio značajan za žene koje nisu konkurentne na tržištu rada i njihovu socijalnu inkluziju: „Ideja je bila da od građana prikupimo tekstil u vreme kada je Užice počelo da se priprema za primarnu selekciju otpada i kada je trebalo da počne da radi deponija Duboko. Uvidele smo da imamo podršku zajednice i da ljudima nije teško da svoj tekstil spakuju, čak i da ga sortiraju za doniranje i reciklažu.“

U početku su, osim nje, bile angažovane još dve žene. Krenule su sa vrlo skromnim sredstvima, uz mnogo volonterskog rada. Napredak je usledio 2013, kada je Udruženje, u partnerstvu sa Regionalnom razvojnom agencijom Zlatibor, konkurisalo za Program prekogranične saradnje Srbija i Crna Gora. Bila je to prilika da se dodatno razvije ideja o proizvodnji novih proizvoda od recikliranog tekstila. Zahvaljujući tom programu, kupljene su mašine za šivenje i oprema za pranje i sušenje tekstila. 

Podrška je usledila i od Nacionalne službe za zapošljavanje, kroz programe zapošljavanja, prvenstveno kroz javne radove. „To su programi koji su nam“, pojašnjava Tucović, „omogućili da za žene koje su osobe sa invaliditetom kreiramo specifična radna mesta, u skladu sa njihovim mogućnostima“. 

I kompanije, koje su po zakonu obavezne da na odgovarajući način zbrinjavaju tekstilni otpad, poklanjale su polovne uniforme koje su koristili njihovi radnici. Međutim, kapacitet Ženskog centra je ograničen i ne može da prihvati sav tekstil koji im se nudi. Danas, iako u malom prostoru, radionica je dobro opremljena i ima deset industrijskih mašina za šivenje. 

„Na našim mašinama, šijemo sve osim kože. U dve smene možemo da angažujemo najmanje dvadeset žena, ali trenutno radi četiri po ugovoru o radu, jer nemamo dovoljno novca.. To su programi koje mora da prepozna zajednica i da u njih ulaže“, kaže naša sagovornica. 

Program opstaje zahvaljujući, uglavnom, inostranim donacijama kojima se podržava žensko preduzetništvo, a iz užičkog budžeta program je podržan sa svega 160.000 dinara. Svoj rad su predstavljale mnogim institucijama Srbije i svaki put je bila ista reakcija – vi to odlično radite, ali nema novca. 

„Kada smo počinjale, socijalno preduzetništvo i solidarna ekonomija bili su nepoznati, ali moja generacija pamti nešto što se nekada zvalo radna integracija osoba sa invaliditetom, što je približno našem konceptu“, osvrće se naša sagovornica: „Mi smo pionirke u ovom poslu i prepoznate smo kao primer dobre prakse u Srbiji. Sada u našoj zemlji postoje inicijative slične našoj i drago mi je zbog toga, jer kada nas je više onda je i veća mogućnost da delujemo u zajednici.“

Osim ekonomskog programa, Ženski centar ima i program protiv rodno zasnovanog nasilja i pruža psihosocijalnu podršku i pravno informisanje putem SOS telefona i kroz individualne razgovore u sedištu udruženja. „To nikada nije samo samo jedan poziv, niti samo jedna konsultacija. Ponekad je neophodno da mesecima radimo sa jednom žrtvom da bi ona prepoznala koje vrste nasilja trpi i da se osnaži da izađe iz nasilja. Tu uslugu smo licencirali 2018. godine i ušli u sistem socijalne zaštite. Ta uloga bi trebalo da se finansira iz lokalnog budžeta, a sufinansira se godišnje sa 500.000 dinara, što je izuzetno mali iznos. U timu su pravnica, psihološkinja, socijalna radnica i andragoškinja i taj iznos ne može da pokrije njihove troškove na mesečnim nivou. Ipak, uspevamo da održimo tu uslugu, zahvaljujući projektnom finansiranju, iako smo u sistemu socijalne zaštite. U toj oblasti radimo i sa mladima, pa smo prošle godine pokrenule program za prevenciju vršnjačkog, rodno zasnovanog i sajber nasilja“- ističe predsednica Ženskog centra Užice Marna Tucović.

PRODAJA: Glavni kupci proizvoda RETEX-a su institucije, agencije, organizacije civilnog sektora, pogotovo međunarodne agencije, svi oni koji prepoznaju značaj cirkularne ekonomije i održivog razvoja. 

„Naš proizvod nije samo ceger, može se kupiti lepši od našeg, ali on je simbol humanosti, plemenitosti, ekološke osvešćenosti i velikog truda i rada žena koje su na margini društva. Kupci naših proizvoda su specifični ljudi, pre svega mladi i oni koji se osećaju mladima, a koji znaju zašto kupuju neki proizvod i koji su dovoljno osvešćeni“, kaže menadžerka. 

Dodaje da za 15 godina ne postoji način prodaje koji nisu probale, od vašara do sajmova ali, za sada, nije bilo očekivanih prihoda. Ipak, uporne su u nameri da RETEX postane samoodrživo preduzeće: „Mi poslujemo u vrlo specifičnoj i maloj tržišnoj niši i teško je doći do kupaca. Da bi naš projekat postao samoodrživ, potrebno je da imamo mesečnu porudžbinu od 500 cegera.“ 

Osim ekološke komponente celog projekta, ističe, od izuzetne važnosti je to što se žene iz ranjivih grupa radno angažuju: „Svi bi trebalo da imaju iste mogućnosti ali, nažalost, tržište je surovo. Posao u RETEX-u nije klasičan posao, niti je Ženski centar klasičan poslodavac. Mi se zalažemo za neke druge vrednosti. Omogućavamo ženama ne samo da rade i ostvaruju prihode, već da budu i vidljive u zajednici. Od toga nema bolje socijalne inkluzije. Ta prilika da žene daju nešto zajednici je mnogo važna za njihovo dostojanstvo.“ 

Uporedo sa RETEX-om, razvijao se i humanitarni servis. Da je više prostora i novca, on bi mogao da bude, ističe, poseban program, zbog velikog interesovanja zajednice. 

Zahvaljujući tom servisu, prošle godine je, dodaje, prikupljeno 15 tona tekstila i podržano 120 porodica i tridesetak pojedinki i pojedinaca.

Ističe da je veoma važna povezanost programa Ženskog centra, te da RETEX nije namenjen samo ženama koje nisu konkurentne na tržištu rada, već i onima koje su trpele nasilje. 

„To je prilika da, u sigurnom prostoru, poboljšaju svoje kompetencije, a da pri tome imaju sve ostale vidove podrške. Zato je ta kombinacija borbe protiv rodno zasnovanog nasilja sa ekonomskim programima vrlo važna – ističe Marina Tucović. 

ZADOVOLJSTVO „Nisam ja baš za pričanje“, smeje se Dragana Gajić, koja je u RETEX-u, od 2010. godine, od njegovog osnivanja. 

Pre toga je, kratko, radila u jednom hotelu na Zlatiboru gde je dobila otkaz, pa na pijaci, a kasnije, zbog zdravstvenog stanja, nije mogla da nađe posao. 

„U današnje vreme imati platu mnogo znači meni i mojoj porodici. Moj muž radi, a imamo i unučiće i svaki dinar nam je dragocen“, kaže Dragana i navodi da je veoma zadovoljna poslom i da „ima samo reči hvale za ceo kolektiv“. 

„Godine koje sam provela ovde najbolje govore o mom zadovoljstvu poslom, celim kolektivom- svedoči Dragana. 

U istoj radionici je i Gorica Brković Đenić, po obrazovanju trgovkinja. U RETEX-u je od 2019. godine, kada je angažovana preko javnih radova za osobe sa invaliditetom. 

Rad u tekstilnoj radionici je za nju, kaže, bio odlična prilika za siguran posao. Kako njen suprug jedno vreme nije radio, njena plata bila je jedini izvor prihoda za njihovu porodicu. 

„RATEX je izuzetan program, zbog tog humanitarnog dela jer deo odeće koju prikupimo doniramo ljudima kojima je ona potrebna, a deo služi za preradu i proizvodnju novih proizvoda“, ocenjuje i ističe da sa koleginicama radi u prijatnoj atmosferi, sa menadžerkom Marinom za koju navodi da se „može samo poželeti“: „Nikada nije problem da uzmemo slobodan dan ili da izađemo sa posla, ako moramo nešto da obavimo u gradu. To su prednost rada u ovoj radionici i sve rešavamo dogovorom. Dve koleginice, koje su starije i, takođe, osobe sa invaliditetom često moraju kod lekara, ali to im nikada niko nije zamerio. To je taj human odnos.“ 

Dve godine nakon osnivanja radionice, preko javnih radova, angažovana je i Jasmina Bojović koja ima diplomu saobraćajne škole. Poput njenih koleginica, i na je prošla obuku za šivenje: „Ovde sam pronašla sebe i ostala, jer mi odgovaraju kolektiv i uslovi rada. Mnogo mi znači posao u RETEX-u , jer imam sigurnu platu i radim u divnom kolektivu. Nas četiri nismo samo koleginice, već mnogo više od toga, jer se družimo i nakon posla. Verovatno postoje firme u kojima su plate veće od naših, ali to što imamo ovde ne verujem da bismo imale na drugim mestima“, kaže Jasmina. 

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.