Nenad Kovačević – Čovečnost u tragovima

Autor: Nenad Kovačević, Izvor: Novi magazin

Solidarnost kao etička i emocionalna potreba čoveka da pomaže drugima, bez uslovljavanja ili očekivanja da će zbog toga zavrediti neku korist, izgleda da je u svađi sa današnjim vremenom koje promoviše kapital i sebičnost. U srpskom raslojenim društvu solidarnost nije nestala, ali je više izuzetak, nego pravilo. 

Čovekova usmerenost ka drugom ljudskom biću predstavlja i osećanje pripadanje celokupnoj ljudskoj zajednici, bez obzira na rasu, naciju, veru, pol i druge odrednice. U društvu ona može da bude naglašena kao tradicionalna vrednost, a može da bude i izvan društvenog fokusa. 

TAJKUNI: „Obično se govori da modernom društvu manjka solidarnosti i da je sebičnost odrednica moderne civilizacije, jer su ljudi koncentrisani na sopstvene interese i potrebe“, kaže za Novi magazin psiholog prof. dr Žarko Korać. 

U srpskom društvu solidarnosti je manje nego što nam potrebno i navodi primere tajkuna, neosetljivih na potrebe drugih. Podseća na nedavni problem sa klima-uređajima u porodilištu Narodni front u Beogradu i pita se zašto oni – tajkuni – nisu reagovali i kupili te uređaje, jer je u pitanju suma koja je za njih beznačajna. 

Pre Prvog svetskog rata bogati ljudi su narodu darivali deo imetka i navodi primere zadužbinara Nikole Spasića, Ilije Milosavljevića Kolarca, Luke Ćelovića Trebinjca, Miše Anastasijevića, kraljice Natalije i mnogih drugih, ne samo u Beogradu: „Njima nije bilo stalo da imaju vinograde u Toskani, stanove i vile u Londonu, već su deo svoje imovine vraćali onima koji su bili manje srećni u životu. Ta vrsta solidarnosti današnjih bogatih ljudi je retkost i to je zapanjujuće.“

I Endru Karnegi, škotsko-američki industrijalac i filantrop i jedan od najbogatijih ljudi svog vremena, podseća dr Korać, ostavio je trag u srpskom društvu i novcem njegove fondacije podignuta je zgrada Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“. Kažu da je to učinio na nagovor Mihajla Pupina s kojim je, navodno, bio prijatelj.

Solidarnošću se može i manipulisati da se u javnosti stvori slika koja ne odgovara istini. Bilo je, kaže Korać, ljudi koji više uzmu, nego što daju tokom humanitarnih aktivnosti. Generalno, dodaje, nemamo dovoljno humanitarnih akcija, niti ljudi koji žele da stipendiraju siromašne i osnivaju fondove: „Još sve liči na vreme prvobitnog kapitala, jer bogati grabe i nisu spremni da deo bogatstva dele sa drugima. Njima je „najvažnije to da imaju što skuplji auto, da kupe vilu ili stan u inostranstvu, a ne da grade škole i bolnice ili da pomažu siromašne i osobe sa invaliditetom.“

Mario Reljanović navodi primer velikog poslodavca u Srbiji sa više od 1.000 zaposlenih, koji nije dozvoljavao radnicima da koriste pauzu. Samo jedna radnica se pobunila i demonstrativno otišla na pauzu. Kako joj je ostalo par meseci do penzije, smatrala je da time ništa ne može da izgubi. Međutim, menadžeri su nahuškali ostale radnike protiv nje tako što su im zapretili smanjenjem plata pošto je nisu sprečili da to uradi. „Žena je odustala od pauze narednih dana, jer nije mogla da izdrži pritisak ostalih radnika koji su je napali iz straha da će ih poslodavac kazniti. Nikome od njih nije palo na pamet da, ako kolektivno urade to što je uradila njihova koleginica, poslodavac neće moći sve da kazni i sve se završilo sićušnim pokušajem jedne žene koja je htela nešto da učini za mlađe radnike koji ostaju u toj kompaniji“, navodi za Novi magazin dr Reljanović. 

SMS: Najvidljiviji i najčešći oblik solidarnosti kod nas su humanitarne akcije za prikupljanje novca putem SMS-a za lečenje dece i odraslih. Ima ljudi koji uplaćuju velike iznose i to je veoma dobro ali, dodaje Korać, „ponašanje većine srpskih tajkuna je katastrofalno“.

Kod nas su SMS poruke, navodi, „vrhunac solidarnosti i takve akcije postoje u zapadnim razvijenim državama, ali nisu tako česte kao od nas“, a potom objašnjava da bi država trebalo da podstiče solidarnost, a mediji da ističu pozitivne primere: „S druge strane, ni SPC ne ističe solidarnost kao ljudsku vrednost, već deli ordenje onima koji njoj daju donacije. Solidarnost je ostala kao vrednost pojedinca, eventualno porodice.“

U promovisanju solidarnosti među zaposlenima „može se učiniti mnogo, a sa druge strane – ne može se uraditi ništa jer je Srbija zemlja apsurda“

(NE)POVERENJE: Prema oceni sociologa prof. dr Jova Bakića sa beogradskog Filozofskog fakulteta, solidarnost izostaje, jer nema poverenja među građanima. „Kada toga nema, nema ni društva. Ono je rastureno. I to je slučaj sa Srbijom. Ipak, postoje ‘ostrva’ solidarnosti, oni ljudi koji su međusobno solidarni, ali našem celom društvu manjka solidarnosti“, kaže za Novi magazin profesor Bakić.

U društvu u kome nema solidarnosti, ocenjuje, ne mogu se očekivati harmonične odnosi, već se sukobi koji mogu da budu i vrlo oštri. Nenormalno je, kaže, da se slanjem SMS leče deca i pita se da li humanitarne ili pseudohumanitarne organizacije stvarno rade u interesu dece, za sebe ili možda za režim. Školovanje i lečenje mora da bude dostupno svima, jer ako nije to je pokazatelj vladavine nejednakosti u društvu mnogo siromašnih. 

Podsetivši da je solidarnost vrednost koja se ističe u političkim programima levice, navodi da u Srbiji postoji mnoštvo stranaka sa takvim predznakom, ali da su to samo epitetski paravani: „Socijalistička partija i Pokret socijalista su deo vladajućeg režima koji sprovodi neoliberalne politike. Brojne su stranke koje se lažno predstavljaju kao socijaldemokratske ili levičarske, a to nisu. U Srbiji nema ozbiljne i velike stranke, već postoje neke male grupe. Veće stranke zastupaju neoliberalne politike i državu koja pomaže krupnom kapitalu međunarodnih korporacija i domaćih kompanija.“

Etnička solidarnost je, kaže, lažna i u službi režima: „Kada se pojave oni koji viču ‘dogodine u Prizrenu’ vidite da su to besprizornici na ‘sisi’ režima i tako opstaju kao grupe. To nema veze sa solidarnošću. Sve je to režimska igra kojom se, iza etničke solidarnosti i nacionalizma, nemilice pljačka društvo nemilice.“

I za Crkvu navodi da „vrlo često insistira na etničkoj solidarnosti i da je i to smicalica i jeftina igra“. Na pitanje da li je moguće u takvom društvu reafirmisati istinsku solidarnost, Bakić kaže da je to u teoriji to moguće i jedini put da naše društvo preživi, ali da je naša perspektiva prilično turobna. 

„Naše društvo je na stranputici, a solidarnost je upravo put da bi se oporavilo. Ali, to je sve pod velikim znakom pitanja, jer smo mnogo zadocnili. Ovde niko nikome ne veruje. Svi misle da kada neko počne da se bavi politikom to radi iz sebičnih razloga, zato što većina političara jeste takva, iako to ne mora uvek da bude tako. Zbog opšteg nepoverenja veoma je teško voditi političku konstruktivnu akciju“, smatra Bakić. 

On se nada da će „konačno proraditi naš instinkt za samoodržanjem“ i navodi da smo ga iskazali u maju prošle godine, nakon tragedija u beogradskoj OŠ „Vladislav Ribnikar“ i selima Dubona i Malo Orašje. To je bio, „bukvalno instinkt za samoodržanjem, ali se ta energija vrlo brzo istrošila zbog sebičnih političkih interesa koji su zloupotrebili tadašnji protest“: „Sada, ponovo imamo ozbiljno ispoljavanje instinkta za samoodržanjem. Ako Rio Tinto krene da kopa, oni koji to budu radili zarađivaće mnogo, a ostali će morati da se sele. Možda će, ipak, narod reći – hajde ljudi da pokušamo da uzmemo sudbinu u svoje ruke i tada će biti neophodno poverenje jednih u druge i solidarnost.“ 

Solidarnošću se može i manipulisati da se u javnosti stvori slika koja ne odgovara istini, pa je bilo ljudi koji više uzmu nego što daju 

OPSTANAK: Socijalni psiholog i profesor na Katedri za psihologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu prof. dr Dragan Popadić navodi da je solidarnost spremnost da pomognemo nekome iz zajednice za koga mislimo da mu je pomoć potrebna. To usmeravanje na pomaganje „nekom našem“, nije samo po sebi ništa loše, samo ukazuje da je pojam solidarnosti uži od altruizma ili pomaganja uopšte. 

„Sa svakim možemo naći neki zajednički element po kojem pripadamo istom Mi. Možemo govoriti o opšteljudskoj solidarnosti jer uviđamo da su svi ljudi, kako se to nekad kaže, braća i sestre. Ipak, češće svoj identitet prepoznajemo u okviru manjih grupa i zajednica. Solidarnost – spremnost da se pomogne drugim članovima i poverenje da će i priteći u pomoć kada pomoć zatreba – istaknuta je norma, važna za opstanak svake zajednice“, kaže Popadić. 

Savremena društva su heterogena i, sem što dele zajednički identitet kao pripadnici društva, ljudi imaju niz partikularnih identiteta. Postoji opasnost da neki od ovih identiteta toliko prevlada da se i osećanje solidarnosti veže samo za pripadnike te grupe. Tada su ljudi skloni da pomisle „pomoći ću svojima, a njemu neka pomognu njegovi“: „Savremeno društvo mora da neguje svest o društvu kao zajedništvu različitih, pa samim tim i o solidarnosti koja prevazilazi granice porodice, komšiluka, nacije i slično“, upozorava naš sagovornik.

Ocenjuje da u Srbiji ima solidarnosti, poput mnoštva sitnih akcija pomoći na svakodnevnom nivou, koje nisu uvek upadljive. Ljudi ubacuju plastične čepove da bi tako nekome pomogli, prolaznici kupuju magazin LiceUlice, u mnogim školama učenici organizuju akcije prikupljanja knjiga, odeće, novca da pomognu ugroženima… Ljudi pomažu bolesnima, uplaćujući novčanu pomoć putem SMS-a, a podrška se pruža i potpisivanjem peticija. U sudskim procesima, ističe, ljudi okupljanjem pružaju podršku žrtvama moćnika ili sprečavaju prinudno iseljavanje svojih komšija: „To su sve primeri solidarnosti. Nekada te akcije okupe hiljade ljudi, a nekada desetak njih. Nekada pokazana solidarnost daje rezultate, a nekad ne. Rekao bih da je solidarnost osobina grupe, a ne pojedinaca. Naravno, pojedinci su ti koji jesu ili nisu solidarni, ali situacioni činioci imaju prevagu nad personalnim.“ 

„Psihološka istraživanja pokazuju da će gotovo svako pomoći u nekim situacijama, dok u drugim situacijama neće pomoći gotovo niko, da isti ljudi koji pomažu u nekim situacijama neće pomoći u drugim okolnostima. Da li će u nekoj konkretnoj situaciji ljudi pokazati solidarnost prema drugima zavisiće od mnogo toga – koliko će poziv na solidarnost biti vidljiv i kako će biti predstavljen, koliko će se probuditi osećanje lične odgovornosti, koliko će ispoljavanje solidarnosti ‘koštati’ i, između ostalog, kolike su šanse da solidarna akcija zaista pomogne.“ 

Solidarnost je samo jedna od moralnih vrednosti u društvu, a u konfliktima vrednosti, nekada norma solidarnosti preteže nad drugim koje mogu biti značajnije i trebalo bi da imaju prioritet. Postoji, navodi nepisana norma da grupe „zbijaju redove“ i štite svoje članove od napada „spolja“ – policajci štite policajce, lekari lekare, profesori profesore, učenici učenike, čak i kad je jasno da su oni koji su zaštićeni krivi“.

Na pitanje da li vlast u Srbiji i njeni predstavnici podstiču solidarnosti među građanima ili, pak, čine suprotno, profesor Popadić navodi dva neprijatelja solidarnosti. Jedan je usmeravanje na lične interese, držanje pravila „neka svako gleda svoja posla“, gde solidarnost eventualno opstaje unutar porodice i malih grupa. To je karakteristika društava u kojima moralne norme prestaju da budu temelj društvenog ponašanja, a Srbija je već dugi niz godina takva. Drugi neprijatelj solidarnosti je duboka podeljenost koja onemogućava osećanje zajedništva, nekad i empatije sa drugima. 

STRAH: Uz isticanje da trideset godina živimo u sistemu koji ističe individualnost, što je oličenje neoliberalizma i što razara solidarnost, dr Mario Reljanović, naučni saradnik na Institutu za uporedno pravo u Beogradu i predsednik udruženja Centar za dostojanstven rad, smatra da „solidarnost danas nije baš moderna“. Nije u potpunosti nestala, jer je u prirodi čoveka da bude solidaran i da neguje duh kolektiviteta tamo gde je to moguće, ali iskazuje se značajno manje, nego pre tridesetak godina, jer su zaposleni u današnje vreme naučeni da gledaju samo svoje ciljeve i da će sve biti u redu ako gledaju svoja posla. 

Mnogo više je negativnih nego pozitivnih primera, ali to ne znači da je nestao osećaj solidarnosti. Ipak, ljudi se plaše da budu solidarni i da osmisle i sprovedu neku akciju solidarnosti sa svojim kolegama, što je zakonito. Najčešći odgovor na pitanje zašto to ne učine je strah da će ostati bez posla, a time bez egzistencije za sebe i svoju porodicu. Kažu da nema nikoga ko će da ih zaštiti, ne vide snagu kolektiva i sindikata. Država ne reaguje i ne sprovodi sopstvene zakone ili ih sprovodi selektivno tako što štiti poslodavca, pa radnici smatraju da će od iskazivanja solidarnosti imati samo štetu: „Radnici su duboko uvereni da poslodavac neće snositi posledice, već oni koji su bili solidarni sa ugroženim kolegama. To ne znači da su radnici kukavice i da nemaju osećaj solidarnosti, već su racionalni i ćutanjem se bore za sopstvenu egzistenciju. U takvim situacijama prevagne strah od gubitka egzistencije, jer znaju da neće imati zaštitu od onih koji bi trebalo da štite njihova prava kada poslodavac prekorači zakonska ovlašćenja.“ 

U promovisanju solidarnosti među zaposlenima „može se učiniti mnogo, a s druge – ne može se uraditi ništa, jer je Srbija zemlja apsurda“. Ljude treba ubeđivati u to da može biti drugačije i da je moguće odbraniti radnike ili članove sindikata podrškom celog kolektiva. S druge strane, teško je bilo šta uraditi dok u Srbiji postoji sadašnji politički narativ, samovolja poslodavaca i sila države koja štiti kapital. 

„Više je faktora koji prikrivaju solidarnost, ali odbijam da verujem u to da je ona potpuno nestala, jer je u ljudskoj prirodi da bude solidaran, samo što se naši radnici već tridesetak godina uče da se isključivo brinu za sebe, pa je u drugi plan potisnuto njihovo osećanje i briga za druge“, poručuje dr Mario Reljanović. 

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.