Nataša Vučković – Napadnuto civilno društvo – nekad i sad

Izvor: Novi magazin

Vlast ovde nikad nije cenila pravo na slobodu udruživanja. U onom bivšem-bivšem režimu vlast je sve udružila u Socijalistički savez radnog naroda – sva su udruženja bila pod tom kapom, vrlo pažljivo kontrolisanom od strane jedine partije. Sa raspadom zajedničke države, ratovima, ratnim zločinima, kršenjem ljudskih prava, počinje stvaranje slobodnih udruženja građana koji se povezuju da bi organizovano delovali radi ostvarenja nekog opšteg ili grupnog interesa. I tad počinje u Srbiji da se govori o civilnom društvu, sektoru koji u svakoj modernoj državi zasnovanoj na baštini liberalnih vrednosti, deluje paralelno sa državnim i biznis sektorom. 

U toj prvoj deceniji nastaju u Srbiji Fond za otvoreno društvo, Evropski pokret u Srbiji, Beogradska otvorena škola, Centar za antiratnu akciju, Beogradski centar za ljudska prava, Fondacija Centar za demokratiju, a u unutrašnjosti Užički centar za ljudska prava, Timočki klub… Mnoge su predvodili poznati intelektualci poput Momčila Grubača, Vojina Dimitrijevića, Dragoljuba Mićunovića, Vesne Pešić… Te prve godine bile su posvećene borbi za mir, protiv bombardovanja gradova, pomagali smo izbeglicama, tražili uvođenje dvojnog državljanstva na teritoriji bivše Jugoslavije, organizovali smo inter-etnički dijalog u Srbiji, podsticali građane na udruživanje i zajedničku akciju, obrazovali mlade ljude o demokratiji i institucijama, ljudskim pravima, Evropskoj uniji – znanja koja tad nisu mogla da se dobiju u državnim školama. Očuvali smo i obnavljali ratom pokidane veze u regionu, uspostavljali smo saradnju sa Savetom Evrope, Evropskim parlamentom… To su bile godine pripreme za ono što dolazi posle – znali smo da će Milošević kad-tad izgubiti podršku. Civilno društvo je aktivno učestvovalo u demonstracijama povodom pokradenih lokalnih izbora 1996. Ti protesti iznedrili su mnoge nove organizacije civilnog društva poput Jukoma, Građanskih inicijativa…

Dijaloga s vlašću nije bilo, u medijima smo bili oslikavani kao izdajice nacionalnih interesa, strani plaćenici i sve ono što nam i danas pripisuju tabloidi i predstavnici vladajuće partije. I Beogradski univerzitet je bio 1998. „napadnut“ Zakonom o univerzitetu zbog kojeg 16 profesora Pravnog fakulteta u Beogradu počinje štrajk koji se završava otkazima koje im s jeseni 1998. uručuje dekan Oliver Antić, između ostalog profesorima Vladimiru Vodineliću, Dragoru Hiberu, Dragiši Popoviću…

Bombardovanje Srbije kod građana je stvorilo uverenje da sa Miloševićem više nisu bezbedni, decenija na vlasti dovela je do zasićenosti, a Milošević je 2000. napravio grešku i raspisao izbore, siguran da će ih dobiti. Opozicija je bila prilično zrela, stvorila je jedinstven blok i široko prihvatljiv program. Centar za razvoj neprofitnog sektora, Građanske inicijative, Evropski pokret u Srbiji i Fondacija Centar za demokratiju kreiraju društvenu kampanju Izlaz pozivajući građane na izbore. Otpor je pokrenuo mlade. Radili smo sa desetinama udruženja širom Srbije, obišli stotine sela, pokrenuli toliko tema… 

Tada režim, oslabljen i ranjen, kreće u napad na civilno društvo, na isti način kao i danas, upadom u prostorije, sprovođenjem finansijskih istraga, zastrašivanjem. I ko zna kako bi se napad na civilno društvo završio da građani na izborima nisu otkazali poverenje tadašnjoj vlasti i opredelili se demokratiju i evropski put. Posle 5.oktobra nastaje period relativnog saglasja vlasti i civilnog društva – usmerili smo naš rad na jačanje demokratskog kapaciteta institucija, na primer – prvi programi o ljudskim pravima za sudije organizuju se pod okriljem civilnog društva. Zoran Đinđić dolazi na otvaranje Trećeg Foruma jugoslovenskih nevladinih organizacija 2001. godine. Zahvalivši se civilnom društvu rekao je: „Mislim da nije toliko ključna bila brojčana prevaga da se jedan broj ljudi koji politički i nisu bili aktivni uključio u politički život 2000. godine. Mislim da je presudno bilo uključivanje novih tema, tema koje su bile drugačije od onog što se klasično vidi kao odnos vlasti i opozicije. Kada se tema proširila na pitanja ekonomije svakodnevnog života, budućnosti dece, na prava koja nisu samo partijska i politička, to je otvorilo prostor za mnoge ljude koji su shvatili da se tu ipak i o njima radi. Pronađena je ta treća uporišna tačka – ni vlast ni opozicija, nego kvalitet života. Nadam se da ćemo sad, u ovoj drugoj fazi, izaći iz te dihotomije vlast – podanici. Vlada pokušava da postavi demokratske institucije tako da one ne deluju samo jednosmerno, gde vlast naređuje narodu, nego da to bude dvosmerna ulica.“ Đinđić je razumeo da civilno društvo može značajno pomoći u demokratizaciji države i izgradnji institucija, podsticanju solidarnosti u društvu i približavanju evropskoj demokratskoj i kulturnoj zajednici naroda. Znam da je u to iskreno verovao jer je verovao u građane koji su preduzimljivi i nastoje da sami reše svoje probleme, traže rešenja i grade savezništva. 

Zoran Đinđić je razumeo da civilno društvo može značajno pomoći u demokratizaciji države i izgradnji institucija, podsticanju solidarnosti u društvu i približavanju evropskoj demokratskoj i kulturnoj zajednici naroda. Znam da je u to iskreno verovao jer je verovao u građane koji su preduzimljivi i nastoje da sami reše svoje probleme, traže rešenja i grade savezništva

Od tad se civilno društvo razvijalo, jačalo svoje kapacitete za reforme, proširujući svoj rad na polja ekonomije, socijalne zaštite, tržišta rada, poljoprivrede, ruralnog razvoja, ali uvek s fokusom na demokratske procese, vladavinu prava, ljudska prava, borbu protiv korupcije…Sa otvaranjem pristupnih pregovora sa EU 2014. delovalo je da se i sa vlašću SNS-a može uspostaviti neki konstruktivni dijalog. Doneta je Rezolucija Narodne skupštine o ulozi parlamenta u pregovorima koja prepoznaje potrebu saradnje sa građanskim udruženjima. Civilno društvo osniva Nacionalni konvent za EU kao najširu platformu građanskih udruženja, nastaju i druge mreže… Pozivaju nas na sastanke skupštinskog odbora za evropske integracije, pregovaračkih timova, učestvujemo u raspravama o akcionim planovima. Ali, ubrzo se pokazalo da su svi ti oblici javnog dijaloga u najvećem broju slučajeva jedna vešto kreirana maska kojom vlast „štriklira“ obavezu sprovođenja „inkluzivnog dijaloga“ koji se očekuje od zemalja kandidata. Vlast je sve vreme uspostavljala dvostruki kolosek. S jedne strane, stvarala je privid postojanja dijaloga, a na drugoj strani paralelno nastavljala napade na civilno društvo, čestim govorom mržnje u parlamentu, blaćenjem u vlasti bliskim tabloidima, ponižavanjem neistomišljenika.

Pad nadstrešnice u Novom Sadu je u širokoj javnosti nametnuo pitanja koja organizacije civilnog društva postavljaju godinama – nepostojanja borbe protiv korupcije, neodgovorno trošenje budžetskih sredstava i, nedostatak profesionalnog nadzora. Civilnom društvu je imanentno postavljanje pitanja, traženje odgovornosti i jačanje građanskog aktivizma. Zato civilno društvo podržava i aktivno učestvuje u ovim građanskim protestima, tražeći jednakost pred zakonom, odgovornost i transparentnost državnih organa. 

I vlast danas, oslabljena i ranjena, kreće prošle nedelje u napad na organizacije civilnog društva na isti način kao i Milošević 2000. godine – finansijskim istragama, upadom naoružanih policajaca u Trag, Crtu, Građanske inicijative, KOMS. Brojne organizacije solidarno ustaju u odbranu civilnog društva smatrajući da se radi o političkoj zloupotrebi tužilaštva. 

Miloševiću istrage protiv udruženja građana nisu pomogle. I država se opet pokazuje kao država loših đaka– ništa se ne uči iz prethodnog iskustva. 

Generalna sekretarka Fondacije Centar za demokratiju i predsednica Evropske asocijacija za lokalnu demokratiju ALDA Nataša Vučković u bogatoj biografiji ima više poslaničkih mandata (DS) u Skupštini Srbije, kao i u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope. Isključena je 2020. zbog neslaganja s politikom bojkota izbora

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.