Nastavnici bez zaštite

Piše: Jelena Aleksić, Izvor: Novi magazin

Deca su apatična, a nastavnici demotivisani. Roditelji su besni, često prezaštitnički usmereni prema deci, a direktori često onemogućeni da upravljaju profesionalno. Jer su funkciju dobili po političkoj, a ne po stručnoj validaciji. Sve u svemu, niko srećan i niko zadovoljan u sistemu prosvete, za šta svi odreda najveću odgovornost pripisuju nastavnicima, uvereni da od samog profesora zavisi i šta će i kako dete naučiti, kao i ono što će ga interesovati u budućnosti.

Zanimljivo je da ovo mišljenje imaju i sami nastavnici, s tim što ne kriju da je sve manje onih koji se trude da budu kreativni i inspirativni. Kvalitetan nastavni kadar se osipa bežeći u privredu, u škole stižu penzioneri i srednjoškolci kao predavači matematike i informatike, a deca upisuju srednje škole ne znajući tablicu množenja ili razliku između kocke i kvadrata. Država ne čini ništa sem što ionako glomazan i trom sistem dodatno opterećuje nesistematičnim uvođenjem novih predmeta, što u prevodu znači novih obaveza za nastavnike i decu. I jedni i drugi se već godinama žale da im je „svega previše“, da bi u ovom trenutku svi zajedno sačekali novu školsku godinu daleko od potrebe za saradnjom, saznavanjem i napretkom, što bi trebalo da budu aksiomi obrazovanja.

VRLINE I VREDNOSTI: Najsvežiji primer je uvođenje novog izbornog predmeta „Vrline i vrednosti kao životni kompas“, koji bi trebalo da predaju pedagozi i psiholozi. Za novu obavezu saznali su 18. avgusta kad im je pristigao i materijal koji bi trebalo da savladaju pre nego što se predstave kao predavači novog predmeta. Kao i za svaku slobodnu nastavnu aktivnost do sada, predviđen je jedan čas nedeljno bez
ocenjivanja. Međutim, čak ni to što škole ne moraju da se opredele da uvedu novi predmet ne menja nivo razočaranja nastavnika ad hoc rešenjima koja im svake godine servira Ministarstvo.

„Pa ko će da spremi za deset dana kompletno gradivo koje treba da predaje? Uvođenje novog predmeta, bez obzira na sve okolnosti koje su nam se dogodile, traži vreme za pripremu, analizu najboljih praksi i implementaciju, i za to je potrebno bar godinu dana. Ovako imamo situaciju da Nacionalni prosvetni savet danas usvaja odluku o novom predmetu, a nastavnici ga predaju za pet dana. Pa to nije ozbiljan
sistem i zaista tvrdim da nam se crno piše od 1. septembra“, kaže nimalo optimistično sagovornik Novog magazina Milorad Antić, predsednik Foruma srednjih stručnih škola Beograda. Zašto je baš toliko pesimističan? Razgovori sa decom na teme dobročinstva, solidarnosti i zdravlja ipak ne mogu biti loše u načelu?

„Pa šta će nam sad ovaj inicijalni test posle koga mi pravimo operativne planove? Mi znamo da deca ne znaju tablicu množenja, ali sad treba da ih mi to učimo u srednjoj školi“? Milorad Antić, predsednik Foruma srednjih stručnih škola Beograda

„Radi se o tome kako je to urađeno. Nastavnici su potpuno zbunjeni šta da rade. Sad se traži da se uradi i inicijalni test, a da se onda na osnovu njega pravi operativni plan. Pa znate li vi šta to znači? Mi ćemo u prvom razredu srednje shvatiti da deca ne znaju tablicu množenja posle tog testa i šta onda da radi nastavnik, da predaje drugi razred osnovne škole? Pa mi već sada znamo da oni dođu u srednju školu i
mešaju latinicu i ćirilicu, a u mnogim trogodišnjim stručnim školama ne znaju ni sva slova. I mi sad treba da menjamo nastavni plan i program na osnovu tih testova i da ih učimo slova i razliku između kocke i kvadrata u srednjoj školi“, konstatuje vidno ogorčen profesor Antić, uveren da su najnovije odluke samo šminkanje mrtvaca pred očima traumatizovane javnosti nakon događaja iz maja u osnovnoj školi
„Vladislav Ribnikar“ u Beogradu.

Svim osnovcima dati besplatne udžbenike Odluka gradonačelnika Beograda Aleksandra Šapića da svi đaci u prestonici dobiju besplatne udžbenike izazvala je cunami rasprava, ispostavljajući nekoliko peticija u kojima se traži da i osnovci iz ostalih krajeva dobiju besplatne knjige pred neki naredni 1. septembar. Roditelji iz unutrašnjosti danima ratuju na društvenim mrežama sa Beograđanima, tvrdeći da se upravo u glavni grad sliva najviše novca, a da je baš u prestonici „besplatan prevoz, besplatne knjige i vrtići, baš kao da ostatak Srbije ne postoji“.

Žitelji prestonice odgovaraju da su besplatne knjige potez lokalnih vlasti, te da bi roditelji iz provincije „za gušu“ trebalo da hvataju tamošnje gradonačelnike, dok organizacije koje pokreću peticiju veruju da lokalni šerifi ne bi trebalo uopšte da se pitaju o selekciji dece kojoj pripadaju besplatne knjige. Pre svega, đaka u osnovnim školama za koje mnogi smatraju da bi na nivou države morali imati besplatne udžbenike. Uostalom, kako se beogradski gradonačelnik nije mogao dogovoriti s Ministarstvom prosvete, to će deca iz socijalno ugroženih kategorija u Beogradu dobiti dupli komplet knjiga jer im jedan sleduje od države, a drugi od grada. Jer, podsetimo, država plaća udžbenike za deo osnovaca, ali su to određene kategorije dece koje pored materijalne ugroženosti podrazumevaju i decu sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, treće i svako naredno dete. „Komplet udžbenika za učenike od prvog do četvrtog kreće se od 9.000 do 12.000 dinara, dok za učenike od petog do osmog razreda između 15.000 i 20.000 dinara. Roditelj koji prima minimalac morao bi da odvoji trećinu ili čak polovinu svoje plate kako bi finansirao udžbenike za samo jedno dete, da ne  pominjemo sveske, pribor, ranac, garderobu… Što je porodica bogatija mališanima, to joj je veći izazov da finansijski prebrodi kraj avgusta i adekvatno pripremi decu za školu. Imajući u vidu da se često ističе
da nas je sve manje, da je bitno imati porodicu i što više dece, hajde da onda porodicama pokažemo da nam je stalo do njih i njihove dece i potrudimo se da dobiju besplatne udžbenike“, poziva u peticiji pod nazivom „Besplatni udžbenici za sve osnovce“ organizacija Kreni-promeni, podsećajući da su mnoge zemlje već uvele besplatne udžbenike za sve osnovce – od Crne Gore preko Češke, Austrije, Nemačke…

„Ovom spisku možemo dodati i Beograd. Da, osnovci iz Beograda i ove godine će imati besplatne udžbenike… ali šta je sa ostatkom Srbije? Ulaganje u obrazovanje mladih važnо je za normalan rast društva. Drago nam je što deca iz nekih gradova imaju besplatne udžbenike, samo još treba da se izborimo da oni ne budu privilegovani već da tako bude i u celoj Srbiji“, zaključak je jedne od nekoliko
peticija pokrenutih ovih dana sa istim ciljem. Inače, za nabavku besplatnih udžbenika za određene kategorije osnovaca država je ove godine izdvojila 6,1 milion evra, a grad Beograd bezmalo 20 miliona evra, dajući besplatne knjige i svakom srednjoškolcu
u glavnom gradu.

 

PREDAJE KO HOĆE: Uostalom, ništa od onoga što su nastavnici, profesori, pa i dekani predlagali kao moguća rešenja za goruće probleme u prosveti nije ni razmatrano, a kamoli sprovedeno u delo. U Srbiji trenutno nedostaje oko 700 nastavnika matematike, od 320 do 350 nastavnika fizike, oko 200 nastavnika informatike i desetina elektroinženjera. Manjka i nastavnika srpskog i nemačkog jezika, a prema svedočanstvu profesora Antića, situacija je takva da profesori mašinstva u penziji predaju stručne tehničke predmete, a u Kučevu čak svršeni srednjoškolac predaje matematiku u osnovnoj školi.

Još 2018. objavljeno je da više od hiljadu nastavnika u osnovnim i srednjim školama nije kvalifikovano za predmete koje predaju. Danas, pet godina kasnije, situacija je još gora

A to znači samo jedno – sve slabiji kvalitet obrazovanja i sve niži kriterijumi. Uostalom, još 2018. je objavljeno da više od hiljadu nastavnika u osnovnim i srednjim školama nije kvalifikovano za predmete koje predaju. Danas, pet godina kasnije, situacija je još gora. „Ako po pravilniku o stručnoj spremi direktor napravi ustupak, pa zaposli nekog profesora koji nema adekvatnu stručnu spremu, a u tom trenutku ga nema ni na tržištu rada, nema tehnoloških viškova, nastava mora da se održi, dakle, on će zaposliti nekoga ko će se pripremati za čas i predavati predmet za koji se nije školovao“, objasnila je svojevremeno proces zapošljavanja deficitarnog kadra u školama Valentina Ilić, predsednica Sindikata obrazovanja Srbije Istraživanje koje je nedavno objavljeno, a rađeno je među nastavnicima i direktorima osnovnih i srednjih
škola u nekoliko gradova Srbije, uključujući i Beograd, pokazuje koliko su nastavnici frustrirani, nemoćni i degradirani u ovdašnjem obrazovnom sistemu, što umnogome objašnjava prazne amfiteatre na nastavničkim fakultetima.

Direktori škola otvoreno tvrde kako je na delu osipanje kvalitetnog kadra iz škola, što uočavaju i sami nastavnici, dok ih roditelji pak krive ne samo za preobimno gradivo, nedovoljno angažmana i individualnog pristupa svakom detetu već i za porast vršnjačkog nasilja. „Moram da kažem još nešto što mislim da je posledica nerada nastavnika. Deca su mnogo svirepa. Niko to ne kažnjava, samo im se nešto priča, odu u stručnu službu i tu se sve završi. Ne razumem zašto takvu decu na izbace iz škole, zašto im ne date jedinice i ne ostavite ih da ponavljaju, a ne da maltretiraju drugu decu. Naopako vreme je došlo, glavni u odeljenju su najgori đaci i niko im ništa ne može“, konstatovala je jedna mama, učesnica ispitivanja koje je Nacionalna asocijacija roditelja i nastavnika (NARNS) sprovela prošle godine među roditeljima, a ove, kako je rečeno, među nastavnicima i direktorima. Treba li naglašavati da je prosečna plata u prosveti 77.400 dinara, što je skoro 10.000 manje od republičkog proseka i tri puta manje nego što diplomirani elektroinženjer zaradi u privredi?

Roditelji tvrde da nastavnici „otaljavaju“ posao, a mnogi ih čak vide i kao uzrok vršnjačkog nasilja u školama, pa i preobimnog gradiva, pokazalo je istraživanje NARNS-a

RAVNA LINIJA: „Đaci su, pričam bar za našu školu, svesni da je loše. Realno procenjuju da to jeste loše, ali takođe deca tačno znaju kod kog su nastavnika mnogo naučili, a kod kog ne. Jer imamo mnogo nastavnika kod kojih baš ništa nisu naučili. Veoma je loš nastavni kadar i iz godine u godinu sve gori, pogotovo iz nekih stručnih predmeta, na primer elektrotehnike. Mi ne možemo da nađemo kadar jer niko neće da završi ETF i da dođe da radi za našu platu. Đaci su svesni tog lošeg kvaliteta, ali većina njih i nema previsoka očekivanja. Oni dođu u prvi razred s niskim očekivanjima, to s vremenom postaje još niže, ali ih ne potresa. Važno im je što to mogu lako da završe“, rekla je tokom fokus grupe u istraživanju nastavnica stručnih predmeta u jednoj srednjoj saobraćajnoj školi u Srbiji. Deo nastavnika tvrdi da učenici ne vole da idu u školu jer ne ona odgovara njihovim potrebama – smatraju je zastarelom, dosadnom i nekorisnom. Neretko navode, piše u pomenutom istraživanju, da učenici zapravo nemaju ambicije da išta nauče, da im teško pada što moraju bilo šta da rade i da je to
razlog što ne vole da idu u školu. Takođe, neki nastavnici tvrde da učenici i ne pokazuju nikakvo interesovanje – ni za školu ni za ono što se dešava u školi, te da su ravnodušni i apatični. „Oni su zadovoljni, u stvari, nekako su postali ravnodušni, kada dobiju npr. jedan ili pet, nema
takmičenja, nema ljutnje, kao da im je svejedno“, rekla je učiteljica u jednoj osnovnoj školi, dok nastavnik istorije jedne osmoletke prenosi svoje utiske: „Kad polažu prijemni, deca pitaju mogu li da prepisuju. Eto tako oni vide obrazovanje, kao obavezu koju moraju da završe. Na tom putu se ne trude mnogo da nauče već da budu snalažljivi. Oslanjaju se na sreću, poklanjanje ocena, urgencije roditelja. To
je sistemski problem, nisu problem deca“.

Uostalom, i sami nastavnici tvrde da je kadar u školama dobar i stručan, ali često nemotivisan „jer je profesija nastavnika degradirana, usled čega se i taj ranije kvalitetan kadar sve više osipa“. „Takođe, neki navode da nemaju podršku Ministarstva, što dodatno otežava njihov već težak položaj. Gotovo jednoglasno ocenjuju da su seminari za stručno usavršavanje nastavnika neadekvatni, da taj deo njihovog obrazovanja nije koristan i da ne doprinosi kvalitetu njihovog rada. Tvrde da ni teme ni sadržaj ne odgovaraju njihovim potrebama i da nisu u interesu dece“, navodi se u istraživanju NARNS-a, u kojem se naglašava da su svi zajedno, i profesori, i đaci, i direktori, i roditelji, krajnje nezadovoljni „kapacitetima škole da zaista pomogne deci da savladaju ono što je predviđeno.

Više fizičkog – svetla tačka nove školske godine Od ove školske godine startuje pilot-projekat „Svako dete ima pravo da odrasta zdravo“, a podrazumeva da će u 95 osnovnih i srednjih škola đaci imati po četiri, odnosno pet časova fizičkog nedeljno. Time je Vlada konačno uvažila jednu od inicijativa nastavnika, a više sporta, fizičke aktivnosti i kretanja zatražio je Savez profesora fizičkog vaspitanja još pre sedam godina. To, međutim, nije razlog za nezadovoljstvo predsednika ovog Saveza Miroslava Markovića. Naprotiv, on je oduševljen što je Ministarstvo prosvete konačno nešto uradilo jer smatra da je poslednji čas da se aktivnost dece vrati u škole, bilo da fizičko rade u sali ili u učionici.

„Tačno je da skoro trećina škola nema fiskulturnu salu, ali to ne mora da bude prepreka. Fizičko nije samo dati deci loptu. To su vežbe koje mogu da se sprovedu i u hodniku, i u učionici, u prirodi. Važno je samo da se deca pokrenu, da shvate koliko je važno da se kreću i vežbaju, pa i igraju, fudbal, zašto da ne“, kaže u razgovoru za Novi magazin Marković, istakavši da u slučaju nastavnika fizičkog ne postoji
manjak kadra. „Deca imaju dijabetes, krivu kičmu, ravna stopala, a sve to može da se prevenira adekvatnom fizičkom aktivnošću, posebno u senzitivnom periodu razvoja koji ne bismo smeli da propustimo jer je nenadoknadiv“, ističe sagovornik Novog magazina, podsetivši da je sličan projekat sprovela Mađarska pre više od decenije. Kao ni u Srbiji, sve škole nisu imale odgovarajuće fiskulturne sale i prostore za
vežbanje, ali je projektom pokazano da je upravo to ono što deci fali, da bi u rekordnom roku bile izgrađene stotine sala po školama.
Inače, samo u Beogradu od skoro 300 osnovnih i srednjih škola čak 41 nema fiskulturnu salu. Na nivou Srbije nema preciznih podataka, s tim što je istraživanje iz 2018. pokazalo da oko 34 odsto svih škola u zemlji nema odgovarajuću fiskulturnu salu.

Članak je prenet sa portala Novi magazin.