Najteži posao je – naći posao

Diskriminacija na tržištu rada. Piše: Ekipa Novog magazina

Uobičajeno je da se do posla u Srbiji teško stiže i na njemu teško o(p)staje, ali postoje grupe stanovništva koje imaju dodatne probleme i čini se da ih na tom putu čekaju prepreke i pre nego što njime krenu. Ono što ih dodatno čini nedovoljno “kvalifikovanim” jesu diskriminacija i brojne predrasude poslodavaca, ali i kolega.
No, zrno nade je da svest o tom problemu u društvu raste, što je dobar početak za rešavanje. Diskriminacije u zapošljavanju, kao i toga ko su njene najčešće žrtve, svesne su sve karike u lancu, samo još da prestanu da je praktikuju.
U oblasti rada i zapošljavanja u Srbiji, prema mišljenju velike većine poslodavaca, nezaposlenih i zaposlenih, prisutna je diskriminacija. Svi ispitani akteri na tržištu rada saglasni su s tim da su najdiskriminisanije grupe na tržištu rada osobe sa invaliditetom, stariji radnici, osobe drugačijih političkih uverenja i Romi. Diskriminisane su, takođe, osobe koje žive sa HIV/AIDS, migranti, siromašni i LGBT populacija.
Diskriminaciju na tržištu rada potvrdilo je čak 92 odsto poslodavaca, 86 odsto nezaposlenih i 84 odsto zaposlenih.

GODINE BEZ PROMENA: Prethodni podaci su rezultati istraživanja Diskriminacije na tržištu rada, koje je za potrebe institucije Poverenika za zaštitu ravnopravnosti podržala Nemačka razvojna saradnja.
“Otkako je pre deset godina donet Zakon o zabrani diskriminacije, na tržištu rada Srbije diskriminacija u oblasti rada i zapošljavanja nalazi se u vrhu liste po broju pritužbi građana. Trećina svih pritužbi građana odnosi se upravo na tu oblast i ne očekujem da će se nešto bitnije promeniti u ovoj godini”, stav je poverenice za zaštitu ravnopravnosti Brankice Janković.
Ona smatra da je pojava diskriminacije, pogotovo na tržištu rada, jedno od najbitnijih ekonomskih, a ne samo društvenih pitanja.
Ambasador Nemačke u Beogradu Tomas Šib ističe da je u svim diskriminisanim i marginalizovanim grupama zapravo veliki potencijal i kapacitet.
“Romsku populaciju čini relativno mlado stanovništvo. To je veliki resurs tržišta rada i države koji će tek doći do izražaja kada se inkluzija sprovede u svim relevantnim oblastima navedenim u Strategiji za socijalno uključivanje Roma i Romkinja u Srbiji u periodu 2016. do 2025”, smatra Šib: “Skoro polovina poslodavaca, zaposlenih i nezaposlenih smatra da su zakoni za zaštitu od diskriminacije u oblasti rada i zapošljavanja dobri, ali da se ne primenjuju. To ukazuje da je jedan od prioriteta u ovoj oblasti unapređenje primene propisa, što je najvažniji preduslov za socio-ekonomsko uključivanje marginalizovanih grupa.”
Petar Antić, menadžer projekta Inkluzija Roma i drugih marginalizovanih grupa, koji sprovodi Nemačka organizacija za međunarodnu saradnju GIZ, naglašava da rezultati istraživanja poput ovog govore o stavovima ispitanih aktera na tržištu rada, a ne o objektivnoj meri zastupljenosti diskriminacije. Oko dve trećine ispitanika Istraživanja Diskriminacija na tržištu rada izjasnilo se da nema lično iskustvo o doživljenoj diskriminaciji na radu i pri zapošljavanju.
“Ipak, podaci dobijeni ovim istraživanjem značajni su u pogledu merenja postignutih rezultata i smernica daljih aktivnosti na polju borbe protiv diskriminacije, koje sprovodimo u saradnji s partnerima, među kojima je i poverenik za zaštitu ravnopravnosti”, kaže Antić.

PREDRASUDE: Većina ispitanih poslodavaca i zaposlenih u istraživanju izjasnila se da pripadnici teže zapošljivih grupa treba da imaju olakšice prilikom upisa u srednje škole i na fakultete. Takođe, čak četiri od pet anketiranih poslodavaca i više od dve trećine zaposlenih podržava afirmativne mere za zapošljavanje Roma i Romkinja, kao i osoba sa invaliditetom.
“Ovi podaci ukazuju da višegodišnja aktivnost i kampanje za afirmaciju ravnopravnosti i stvaranja jednakih mogućnosti za marginalizovane grupe imaju rezultate. Ali, sa druge strane, veliki broj ispitanika potvrdio je značajno prisustvo stereotipa i predrasuda kada su u pitanju Romi i Romkinje i njihova uloga na tržištu rada, a predrasude i stereotipi u samom su korenu diskriminacije kao društvene pojave”, objašnjava Antić.
Istraživanje je pokazalo da je, pored sprovođenja kampanja za podizanje opštih znanja o zabrani diskriminacije i suzbijanju stereotipa i predrasuda, potrebno raditi na kampanjama koje će biti usmerene na nezaposlene jer, prema istraživanju, čak 31 odsto nezaposlenih nije informisano da postoji institucija za zaštitu od diskriminacije.
Čini se ipak da svest o diskriminaciji raste kod onih koji odlučuju i treba da pruže priliku – poslodavaca. Tek svaki dvadeseti zaposleni i nezaposleni (šest odsto) smatra da diskriminacije u Srbiji nema, ali nema poslodavca koji daje takav odgovor.
Na osnovu ličnog iskustva doživljene diskriminacije anketiranih, može se reći da su diskriminaciji najviše izložene žene, mlađi radnici, zaposleni s nižim obrazovanjem i zaposleni u privatnom sektoru. Prema ličnom iskustvu, žene su najčešće diskriminisane po osnovu pola (45 odsto), starosnog doba (44 odsto), bračnog i porodičnog statusa (37 odsto), izgleda (24 odsto) i zdravstvenog stanja (23 odsto).
Dominantna oblast doživljene diskriminacije za anketirane nezaposlene jeste zasnivanje radnog odnosa, a najrasprostranjenija diskriminacija u postupku zapošljavanja je po osnovu članstva u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama, a zatim slede bračni i porodični status i invaliditet.
Ohrabruje pak činjenica da je većina ispitanih poslodavaca i zaposlenih saglasna da pripadnici teže zapošljivih grupa treba da imaju olakšice prilikom upisa u srednje škole i na fakultete. Ispitani akteri na tržištu rada imaju još pozitivniji odnos prema afirmativnim merama za zapošljavanje Roma i Romkinja, kao i osoba sa invaliditetom.
Ono na čemu treba raditi svakako je bolja obaveštenost, pošto svaki četvrti anketirani poslodavac i zaposleno lice (23 odsto) nisu čuli da postoji institucija za zaštitu od diskriminacije. Najviše neinformisanih je među nezaposlenim licima, od kojih je nešto manje od jedne trećine (31 odsto) izjavilo da nikada nisu čuli da takva institucija postoji.
Verbalni stavovi ispitanika navode na zaključak da višegodišnja aktivnost i kampanje za afirmaciju ravnopravnosti i stvaranja jednakih mogućnosti za marginalizovane grupe ima prepoznatljive rezultate i da je moguća promena uobičajenih stereotipa i predrasuda. Skoro svaki drugi poslodavac odbacuje tvrdnju da su navike pripadnika romske nacionalne manjine toliko drugačije, da oni ne mogu da se prilagode uslovima rada u organizaciji.

ROMI NE/VOLE DA RADE: Svi ispitani akteri na tržištu rada imaju pozitivan stav prema ravnopravnosti na tržištu rada. Tvrdnju da osobama sa invaliditetom treba obezbediti jednake mogućnosti da rade i samostalno zarađuju za život podržava preko 90% anketiranih zaposlenih, nezaposlenih i poslodavaca.
Ipak, tu su i predrasude. Čak 82 odsto zaposlenih s nižim obrazovanjem, 72 odsto muškaraca, 79 odsto starijih radnika i 76 odsto onih s velikim radnim iskustvom saglasni su ili delimično saglasni sa stereotipom da “Romi ne vole da rade”.
Romsko stanovništvo jedna je od ranjivih grupa uz koje se očigledno najčešće pominje pojam diskriminacija. Generalni sekretar Nacionalnog saveta Roma Dejan Vlajković za Novi magazin kaže da afirmativne mere u obrazovanju funkcionišu i da je sve veći broj Roma sa srednjim i visokim obrazovanjem, ali da to ne prate adekvatne mere u zapošljavanju.
“Diskriminacija Roma prisutna je i u privatnom i u državnom sektoru”, tvrdi Vlajković, ističući da neretko, bez obzira na kvalifikacije i obrazovanje, Romi ostaju bez zaposlenja, a radna mesta dobijaju oni koji imaju manje iskustvo i stručnost: “Imamo primere da u telefonskom razgovoru sve bude savršeno, ali da kada se neko iz romske zajednice pojavi na razgovoru, sve dobije drugačiji ton.”
On dodaje da je i Nacionalna služba za zapošljavanje afirmativnim merama kroz različite projekte i programe pokušavala da podstakne poslodavce da zaposle Rome, ali da to očigledno nije dovoljno. Bilo je projekata koji su inicirali da Romi sami započnu svoj biznis.
“Romi su 20 godina ‘predmet’ projekata, i to očigledno nije dugoročno i efikasno rešenje”, smatra Vlajković.

DISKRIMINACIJA OSOBA SA INVALIDITETOM: Prema podacima Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, već su godinama unazad prijave diskriminacije po osnovu invalidnosti među najčešćim, a najviše diskriminacije ima upravo u oblasti zapošljavanja. Stopa zaposlenosti ovih osoba u Srbiji i dalje je izuzetno niska, a prema podacima iz 2017. stopa zaposlenosti osoba sa invaliditetom iznosila je 13,3 odsto, stopa nezaposlenosti 26,9 odsto, dok je stopa neaktivnosti bila 69 odsto.
Izvršna direktorka Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom Ivanka Jovanović tvrdi da postoji dobar zakonski okvir koji bi trebalo da pospešuje zapošljavanje osoba sa invaliditetom, ali da je praksa drugačija. Stopa nezaposlenosti ove grupe stanovništva i dalje je velika, a problem predstavlja nizak nivo motivacije poslodavaca da zaposle osobu sa invaliditetom
“Usvajanje Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom 2009. predstavljalo je važan korak napred u unapređivanju položaja osoba sa invaliditetom, a posle stupanja Zakona na snagu više hiljada osoba sa invaliditetom našlo je posao. Uvođenje kvotnog sistema i osnivanje Budžetskog fonda za podsticanje zapošljavanja osoba sa invaliditetom veoma su značajni, ali i dalje postoje brojne sistemske prepreke u povećanju stope zaposlenosti”, ističe Jovanović.
Ona ukazuje i na svakojake oblike diskriminacije s kojima se osobe sa invaliditetom suočavaju u svakodnevici, a ne tiču se isključivo zapošljavanja.
“Nedovoljno pristupačno okruženje, nepristupačan javni prevoz, nepristupačne informacije i komunikacije, nepristupačna radna mesta, nedovoljno razvijeni servisi podrške za osobe sa invaliditetom (poput servisa personalnih asistenata, radnih asistenata i slično), kao i nedovoljno inkluzivni obrazovni sistem, odnosno nepovoljna obrazovna struktura (oko polovine registrovanih nezaposlenih osoba sa invaliditetom kod NSZ ima samo osnovnu ili nesvršenu osnovnu školu, a više hiljada imaju srednje stručno i specijalno srednjoškolsko obrazovanje po zastarelim nastavnim planovima i programima”, problemi su na koje ukazuje Izvršna direktorka Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom
Ona podseća da je diskriminacija zabranjena Ustavom Srbije, kojim je propisano da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, a antidiskriminacione odredbe koje su važne za položaj osoba sa invaliditetom sadržane su u brojnim zakonima, među kojima je i Zakon o radu, opšti i posebni.
“Međutim, uprkos dobrom zakonskom okviru, i dalje ima mesta za poboljšanje. Problemi s kojima se osobe sa invaliditetom susreću, rasprostranjeni stereotipi i predrasude, kao i socijalni i ekonomski položaj u kojem se nalaze, čine ih u velikoj meri ugroženom i marginalizovanom grupom”, poručila je Jovanović.

Iz prakse poverenice

U praksi Poverenika za zaštitu ravnopravnosti zabeleženi su i slučajevi diskriminacije žena prilikom traženja posla, kada poslodavac traži određen pol kandidata, izgled i/ili starosno doba, kao i u toku rada, premeštajem na niža i manje plaćena radna mesta nakon povratka s porodiljskog odsustva, nenapredovanjem ili uskraćivanjem usavršavanja zbog, na primer, “porodičnih obaveza”.
Takvi primeri beleže se na svim radnim mestima i u različitim vrstama preduzeća. “Trgovinski lanac diskriminatorno postupao prema zaposlenoj zbog njenog porodičnog statusa” i “Kandidatkinja diskriminisana na razgovoru za posao u advokatskoj kancelariji”, samo su neki od slučajeva kojima se bavila služba Poverenika za ravnopravnost.
Posebnu pažnju javnosti privukao je primer trudnice koja je plaćala poslodavcu za doprinose koje je on bio dužan da namiri. Zbog tog slučaja Poverenik je poveo i stratešku parnicu.

Žene, mladi, radnici…

Među zaposlenim radnicima izraženiju percepciju diskriminacije u Srbiji imaju žene (86 odsto), mlađi (91 odsto) i stariji radnici (87 odsto), radnici bez radnog iskustva, sa višim i visokim obrazovanjem i sa radnim iskustvom u privatnom sektoru. Diskriminaciju takođe jasnije uočavaju zaposleni u beogradskom regionu (93 odsto).
Istraživanje je u periodu jul – septembar 2019. godine sprovela agencija Faktor Plus na uzorku od 1.112 ispitanika/ca, od čega je 96 poslodavaca, 513 zaposlenih i 503 nezaposlena pretežno srednjeg, višeg i visokog obrazovanja.

Tekst je prenet iz Novog magazina.