Nacionalizam i mržnja truju dušu

Intervju: Aleksandar Popov

Razgovarao: Dinko Gruhonjić

Više je povoda da naš sagovornik bude Aleksandar Popov, predsednik Saveta Igmanske inicijative za Srbiju. Popov je jedan od ključnih ljudi koji su 2000. osnovali ovu regionalnu koaliciju nevladinih organizacija koja se zalaže za normalizaciju odnosa između zemalja “Dejtonskog četvorougla” (Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Hrvatska i Srbija). Tim povodom izdao je i knjigu Marš dug dve decenije. Takođe, u novembru i decembru navršava se 25 godina od potpisivanja dejtonsko-pariskog mirovnog sporazuma, kojim je zaustavljen gotovo četiri godine dug krvavi rat u Bosni i Hercegovini.

*Dvadeset i pet godina posle Dejtona utisak je da taj mirovni sporazum jeste okončao rat, ali je istovremeno zamrznuo konflikt u BiH i suštinski ozvaničio rezultate etničkog čišćenja…

To jeste mirovni sporazum i trebalo je da bude oročen. Mislim da su njegovi tvorci bili svesni činjenice da takav sporazum neće omogućiti dalji demokratski razvoj Bosne i Hercegovine i, da je oročen na pet godina, velike sile koje su ga stvarale mogle su bez velike muke da isposluju da se promeni. Na primer, 2000. su se ključni igrači na bh. sceni bojali da im haški istražitelji ne zakucaju na vrata, pa je tada moglo da se ode korak dalje i da se od mirovnog sporazuma napravi Ustav BiH kao funkcionalne države.

Na 25. godišnjicu potpisivanja sporazuma u Parizu 14. decembra Igmanska inicijativa priprema konferenciju i Izjavu koju je već potpisalo stotinjak uglednih intelektualaca iz regiona. U njoj konstatujemo da je jedini izlaz za prevazilaženje ovakvog stanja da se promeni dejtonski ustav, koji je diskriminišući za građane i ne otvara perspektivu demokratskog razvoja države. Imamo tri konstitutivna naroda i tri lidera koja se međusobno nadmeću ko će tobož više da “štiti” svoj narod, a u stvari sve to koriste da bi ga što više, narodski rečeno, opelješili. Imamo situaciju kao kada mačka juri sopstveni rep: Dejtonski sporazum im omogućava da igraju ulogu “zaštitnika naroda”, međusobno se kao svađaju, a nabacuju loptu jedan drugome, jedan traži unitarnu BiH, drugi kaže da će se otcepiti od BiH, treći traži treći entitet i tako se svaki put ide stepen gore. A sve to zajedno ništa ne znači za položaj ljudi, to je igra koja dovodi na ivicu raspada BiH. A da bi se Ustav promenio, potrebna je dvotrećinska većina u parlamentu, a ovoj trojici to ne pada na pamet. I tako se vrtimo u začaranom krugu.

U takvoj Bosni i Hercegovini, u stvari, nema mesta za građane. Videli smo i nekoliko uspešnih tužbi tim povodom pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, poput tužbe Sejdić-Finci. Apsurd je u tome da oni koji ne žele da se izjašnjavaju kao Bošnjaci, Srbi ili Hrvati praktično ne mogu na odgovarajući način da učestvuju u političkom životu. Međutim, nijedna od tih presuda nije implementirana i ne može biti ukoliko se ne promeni dejtonski ustav BiH.

*Da li Bosna i Hercegovina, ovakva kakva jeste, što bi se reklo kod nas u Bosni “nakrivo nasađena”, sa cementiranim etničkim podelama ima unutrašnji potencijal da iz toga izađe sama?

Bojim se da je teško pronaći taj potencijal. Naime, ako nešto traje četvrt veka onda takvo stanje počne da se podrazumeva. Drugo, i kada se pojave neke političke snage koje mogu da pokrenu ljude u promene, ispostavi se da to nisu suštinske promene. Pogledajmo slučaj mladog Draška Stanivukovića, koji je pobedio na izborima za gradonačelnika u Banjaluci. Očekivali bismo da je u pitanju mlad neopterećen čovek jer nije doživeo ratne strahote. Ali umesto toga prva izjava bila je da u Srebrenici jeste bilo zločina, ali da to nije genocid i da je Haški tribunal antisrpski i – “čiča-miča, gotova priča”. Problem je što je 25 godina cela generacija tako vaspitana i mislim da Stanivuković stvarno veruje da je tako. Na kraju, najlakše je ići niz maticu jer onaj koji bi da ide uz maticu mora da se suoči s neprijatnim činjenicama, sa ogromnim zlom koje se desilo. A to traži moralnu snagu koju čovek treba da skupi da se suoči sa tim stvarima, da ima moralnu volju i da napravi iskorak iz tog koordinatnog sistema devedesetih. I onda se postavlja pitanje šta je alternativa? Uostalom, da napravim paralelu, slična je situacija i u Srbiji; imamo dobar deo opozicionih stranaka koje su na istoj liniji kao i devedesetih kad su neke opozicione stranke zamerale Miloševiću ne što je poveo ratove nego što ih je izgubio.

Sa druge strane, mene je ugodno iznenadilo moje Sarajevo, gde sam proveo jedan deo svog života, za koji me vežu mnoge važne uspomene i mnogi važni događaji – završetak fakulteta, pronalaženja prvog posla, oženio sam se tamo, služio vojsku, bio u ratnom Sarajevu… Pamtim Sarajevo u kojem me niko nije pitao ko sam, šta sam, odakle sam došao… Bilo je ili si raja ili papak i jedino smo se po toj osnovi delili. Nije slučajno Sarajevo bilo centar zabavne muzike u Jugoslaviji. I to Sarajevo, iz kojeg je tokom i nakon rata otišao dobar deo građanskog dela stanovništva, smoglo je snage da glasa za građansku opciju, za “Četvorku” i imamo šansu da na čelu grada bude čovek od velikog integriteta Bogić Bogićević. To je pokazao u najtežem mogućem trenutku, kad se prelamalo da li će vojska napraviti državni udar u Jugoslaviji ili Predsedništvo SFRJ neće pristati na to. U Beogradu su podrazumevali da će Bogić Bogićević, kao Srbin, glasati za tu opciju, gde bi zapravo Milošević zavladao celom teritorijom uz pomoć vojske. Bogićević je rekao: “Ja jesam Srbin, ali ne po profesiji”. I to je nešto što meni daje nadu.

Videćemo i kako će glasati građani Mostara 20. decembra na lokalnim izborima. Mostar, grad Alekse Šantića, grad koji se podigao na antiratne demonstracije početom devedesetih, tokom rata je strašno razoren i podeljen, u jednom gradu imamo dva grada. Bilo bi važno da se i u Mostaru građani opredele za građanske snage, i onda bi Mostar imao šanse. To bi bio važan signal, uz Sarajevo. Nažalost, u Republici Srpskoj stvari stoje najgore. U njoj se išlo toliko daleko da se cele generacije zadoje međunacionalnom mržnjom. Ali ne samo u RS već su i u gotovo celoj BiH mladi ljudi vaspitani da mrze.

*Što se tiče tih nacionalističkih ideologija, ne samo u BiH već u regionu, političari se busaju u grudi patriotske i junačke. Čini se da su nacionalistima bitne teritorije, a ne ljudi.

Kao što bi rekao Svetislav Basara, kad god je Srbija težila da bude što veća, bivala je sve manja. Umesto da se bavi uređenjem države, ona želi da stekne veću teritoriju. Za nacionalističke političare i ideologe mi građani smo “supstanca”, a ne ljudi po imenu i prezimenu. Kao da je reč o hemiji, fizici… A svako od mladih ljudi ko razmišlja svojom glavom shvata u kakvoj se močvari nalazi i odlazi odavde. Nedavno sam bio u Kopenhagenu i ono što mi prvo upadne u oči kad odem u neku uređenu zemlju jeste da su ljudi opušteni, pričaju o lepim stvarima, kao što smo mi nekad pričali o lepim ženama, gde će ko na letovanje… A nikome nije padalo na pamet da prva rečenica bude, kao sada, o nevolji kojoj ne vidimo kraja.

*Srbija i Hrvatska su potpisnice Dejtonskog sporazuma i za sebe vole da kažu da su “garanti” Dejtona, što je čist istorijski falsifikat. Stiče se utisak da se te dve države, koje su Dejton potpisale kao strane učesnice u ratu, a ne kako nekakvi “garanti” mira, ne odriču malignog uticaja na Bosnu i Hercegovinu?

Srbija faktički nikada nije prestala da svojata Srpsku. Srbija podržava Dodika, koji “dokazuje” da je BiH “nemoguća tvorevina” i najavljuje otcepljenje. Setimo se da ni predstavnici Demokratske stranke nisu mnogo drugačije gledali na BiH, samo u blažoj varijanti, a sada smo stigli do otvorenog svojatanja Republike Srpske. Otprilike, u podtekstu cele te priče je da bi se gubitak Kosova mogao nadoknaditi pripajanjem Srpske. Što se tiče Hrvatske, u prošloj deceniji su Stipe Mesić i Ivo Sanader uspeli da “detuđmanizuju” Hrvatsku i ona je išla u dobrom pravcu. Mesić je tada poslao jasnu poruku Hrvatima u BiH da je njihov glavni grad Sarajevo, a ne Zagreb ili Mostar. Takva poruka bh. Srbima nikada nije stigla iz Beograda! Nažalost, u poslednje vreme se i Hrvatska pojavljuje kao faktor destabilizacije BiH. Zagovara se promena izbornog zakona, čija je poenta realizacija ideje o stvaranju trećeg entiteta. Dakle, kunu se u Dejton, a zdušno ga podrivaju.

*Vi i ja smo rođeni u Jugoslaviji, a već dugo živimo u tzv. nacionalno osveštenim državama. Šta je tu veštačka tvorevina: Jugoslavija, kako tvrde nacionalisti, ili ove banana-republike u kojima životarimo?

Ako je neka država bila država socijalne jednakosti i jednakih šansi, bila je to Jugoslavija. Jugoslaviju doživljavam na ličnoj osnovi, i ne samo ja već dobar deo ljudi doživeo je njen raspad kao da ti je neko najdraži otišao. I taj nedostatak osećaš do kraja života. Nije to samo stvar emocija; neka mi neko iz bilo koje postjugoslovenske države kaže da danas živi bolje nego što je živeo u Jugoslaviji! Živi bolje onih možda pet odsto koji su uništili i prisvojili ono što je decenijama stvarano. Sada dolaze strani investitori da nam uvode pravila igre, a naša radna snaga je faktički robovska. U Jugoslaviji su ljudi imali dostojanstvo, socijalnu i svaku sigurnost. Mogao si da zanoćiš gde hoćeš i da se bezbedno osećaš, a danas ne smeš dete da pustiš u kafić ili u disko, plašiš se da će neko da puca i da će neki rikošet da ga pogodi ili će eksplodirati neki automobil. To su stvari koje se ne mogu porediti. I ta priča o tome kako je Jugoslavija bila prezadužena teška je glupost, pogotovo kad pogledamo koliko je ogromna zaduženost ovih novonastalih država. A da ne govorim o tome koliko je zbog nacionalističkih politika bilo materijalnih razaranja tokom ratova, koliko je toga uništeno! I ljudskih žrtava, koje su nemerljive…

Igmanska inicijativa

*Molim vas za kratku retrospektivu onoga što je Igmanska inicijativa uradila za 20 godina postojanja. Skloni smo ponekad kao antiratni aktivisti, kao ljudi koji se čitavog života bore za normalizaciju odnosa, da zapadnemo u defetizam i da konstatujemo da nismo dovoljno uradili.

Mislim da je najčvršći temelj Igmanskoj inicijativi udaren pre nego što je ona stvorena, a to je antiratni aktivizam. Ti ljudi su bili izloženi rizicima, riskirali su i živote da se međusobno hrabre, posećuju… Tako je 38 antiratnih aktivista aprila 1995. posetilo Sarajevo koje je bilo u blokadi i pod granatama Mladićevih i Karadžićevih snaga. Tu je stvarana čvrstina našeg pokreta. Ljudi koji su bili protiv rata i nacionalizma još u ona vremena cement su koji je stvarao Igmansku inicijativu. I zato je to najtrajnija regionalna mreža na Balkanu, za razliku od onih za koje su stranci doneli pare i rekli “hajde, napravite regionalnu mrežu”, pa potraju dok ima para, a posle se često i posvađaju oko njih. Igmanska inicijativa je nastala na nevolji, na bici za normalnost i moj je najveći ponos što smo postali bratstvo, a retkost je u regionu da postoji takva čvrsta ekipa ljudi, uglednih intelektualaca i javnih ličnosti, koji nepokolebljivo 20 godina stoje na pozicijama da se ovde mora ići u pravcu stvaranja normalnosti, da ljudi konačno počnu da žive kao sav normalan svet.

Ali, ne može na ratnoj generaciji Igmanske inicijative počivati njena budućnost. Zbog toga smo ove godine na sastanku u Podgorici uključili mlađe i mlade ljude koji će preuzeti štafetu i misiju od nas jer imamo veliki moralni i ljudski kapacitet. Da budemo taj kamičak u cipeli koji će ih stalno žuljati i nervirati one koji ne idu u pravcu normalizacije odnosa. Nastavićemo da nudimo rešenja jer smo videli da su brojna naša rešenja bila usvojena od predsednika naših država. Mislim da je najbolje rešenje za zemlje “dejtonskog četvorougla” nordijski model, a ne krajnje problematični “mini-šengen”. Sve zemlje se graniče jedna sa drugom, govorimo isti jezik… Nordijski savet na Balkanu može da bude začetak, da mi ovde stvaramo malu Evropu, kvalifikujući se da postanemo i deo velike evropske zajednice i da se izborimo protiv ovih koji vladaju uz pomoć širenja mržnje.

Odgovornost međunarodne zajednice

*Kolika je moralna i politička odgovornost međunarodne zajednice da pomogne BiH da izađe iz tog limba, budući da je krvavi rat u srcu Evrope trajao bezmalo četiri godine i da skoro niko do pred kraj rata nije prstom mrdnuo da se zaustave nepojamni pokolji. Međunarodna zajednica jeste uložila mnogo novca u BiH, ali taj novac kao da je bačen niz vetar jer je ulagan u zemlju koja na takvim temeljima teško može profunkcionisati.

Činjenica je da je odgovornost velikih sila velika jer je bilo jasno da Bosna i Hercegovina, koja je zasnovana na dejtonskom ustavu, neće moći funkcionisati. U međuvremenu propušten je trenutak kada su se stvari bez problema mogle promeniti i od BiH napraviti funkcionalna država. A danas imamo Visokog predstavnika Valentina Incka, koji je nedavno dao ultimatum Miloradu Dodiku da za šest meseci skine tablu sa studentskog doma koji nosi ime ratnog zločinca Radovana Karadžića. Pazite, za šest meseci da skine tablu!? Stvarno, to je težak građevinski zahvat da se skine jedna tabla… I to je dovelo do gorkog smeha kod ljudi. A Incko je sam omalovažio sopstvenu funkciju time što je pokazao svoju nemoć, a Dodik se dodatno osilio. Sve u svemu, nacionalistički političari su se do te mere osilili da rade šta god hoće… A vlada parola “samo da se ne puca”. Mislim da je i Evropa shvatila da se i nje i te kako tiče nestabilnost na Balkanu i da se nešto mora uraditi. Nadu otvara i to što će novi američki predsednik Džo Bajden, kad reši unutrašnje probleme koje mu je ostavio Tramp, obnoviti američko-evropsko partnerstvo. A onda će u tom partnerstvu i naš region doći na red, uključujući i Bosnu i Hercegovinu, a tu će u paketu ići i rešavanje problema Kosova.

*Crna Gora je dobila novu vladu tesnom većinom i teško se oteti utisku da ono što je na početku pozdravljeno kao demokratska smena tridesetogodišnje vlasti DPS-a i svih anomalija koje tako duga vladavina nosi, donelo teokratsku i nacionalističku vlast. I da je reč o retrogradnim procesima jer je Crna Gora bila najbliža EU, postala članica NATO-a i Ustavom je definisana kao građanska država. Unutrašnja kriza potpomognuta je spolja, pre svega iz Beograda, donekle iz Banjaluke i verovatno mnogo jačih svetskih igrača…

Problem je što je režim DPS-a u velikoj meri narušio vladavinu prava u Crnoj Gori, a nivo korupcije bio je neviđeno visok. I to je ono što je motivisalo da na protestne “litije” izađe i značajan deo građana Crne Gore koji niti su pravoslavci niti se osećaju kao Srbi. Njima je naprosto bilo dosta DPS-ove vlasti i to je bio jedini način da izraze protest. Srpska pravoslavna crkva iskoristila je takvu situaciju iako je mitropolit Amfilohije verovatno shvatio da su litije bile uspešne ne samo zahvaljujući vernicima i onima koji se osećaju Srbima. To je bilo jasno od samog početka, kada je Krivokapić, a ne Mandić isturen na čelo liste. E sad, može li ovakva vlada da pohvata konce i da usmeri zemlju u dobrom pravcu, to će se tek videti. Međutim, moguće je i da će pre vremena doći do sporenja unutar vladajuće većine, poput izmena Zakona o slobodi veroispovesti ili pokušaja lustracije. Sa druge strane, postoji i izreka da privremeni objekti najduže traju, pa ćemo videti da li će to važiti i na političkom nivou u narednih 200 dana, koliko je Krivokapić tražio da mu se da fore. To je zaista veliko pitanje, s obzirom na velike ideološke i političke razlike među ključnim činiocima nove vlasti. Mislim da ni najbolji politički prognozeri ne mogu da predvide kuda će taj brod da otplovi…

Nevolja je u tome što su i ranije postojale duboke podele, tolike da se u istoj porodici jedan brat izjašnjava kao Srbin, a drugi kao Crnogorac. Ali to je bilo tinjajuće, sada su podele izašle na videlo, s tim što prosrpski faktor agresivno nastupa, zahvaljujući i tome što dobija neprikrivenu podršku Beograda. Uostalom, videli smo da je i ambasador Srbije Vladimir Božović radio neprimerene stvari i mešao se u unutrašnje stvari Crne Gore. Strahujem da bi, uz žestinu koju pokazuju prosrpske snage, ako se i crnogorske snage radikalizuju moglo da dođe do loših stvari, ne samo za Crnu Goru nego i za region. Loš duh je izašao iz boce, a veliko je pitanje može li prelazna vlada, sastavljena na čudan način, polako da pacifikuje stvari. Sa druge strane, predsednik Đukanović situaciju prati s filozofskim mirom i ponaša se džentlmenski. To je neverovatna situacija za ove prostore; nema sporenja izbornih rezultata, stvari se prihvataju kakve jesu.

Ako je neka država bila država socijalne jednakosti i jednakih šansi, bila je to Jugoslavija

Mene je ugodno iznenadilo moje Sarajevo, iz kojeg je tokom i nakon rata otišao dobar deo građanskog dela stanovništva, a smoglo je snage da glasa za građansku opciju

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.