Na mom radaru Zoran Filipović

Izvor: Novi magazin

Ruter 

Ja sam osoba sa dominantnim analognim iskustvom. Istina, visim na internetu i srastao sam sa novim, modernim spravama, ali ponekad naprosto zaribam. Naročito kad treba okrenuti kol-centar mog internet-provajdera, na plus četrdeset. Ne znam zašto ali, po pravilu, završim kod pogrešnog operatera. Otprilike, kao nekada u prepunoj kafani, kad konačno dozovem konobara, a on raširi ruke i kaže – niste moj rejon. A onda iznova moram u loop-u da preslušavam istu onu melodiju sa telefonske sekretarice. Nakon nekoliko zbilja frustrirajućih pokušaja, bolje sam se pripremio – uključio sam telefon na spikerfon, pritisnuo prave tastere, pripremio broj korisničkog ugovora, odslušao pozdravnu pesmu, kao onomad Vostani Serbie ispred Skupštine, i konačno dočekao glas spasa. „Dobar dan, ja sam Ana. Hoćete li mi reći, koji je vaš izazov?“. Ostao sam nekoliko trenutaka zatečen, a onda krenuo da se cerekam, onako iz srca, kako nisam godinama. Znači, nemamo više problema, postoje samo izazovi. I bi mi odmah lakše. Izazov sa internetom sam rešio sutradan, dali mi novi ruter.

Šibica 

Neki autori smatraju da je zapaljena javna kuća mera entropije, makar u mirnodopskim uslovima. Reklo bi se, da smo, bremeniti svakakvim izazovima koji se već deceniju fabrikuju na dnevnoj bazi, da bi se prikrili oni suštinski izazovi koji nam trajno razaraju živote, na dobrom putu da obogatimo društvenu teoriju svojim živopisnim primerom. Dovoljno je oslušnuti ostatke izmrcvarene srpske javnosti, ispratiti na mrežama dnevnu dozu informacija i dezinformacija, pretnji, podmetačina, uvreda i psovki, i svakakvih drugih gnusoba, pa da shvatimo da smo po svemu blizu napred pomenute institucije. Samo nam šibica fali. 

Bašta 

U stvari, čoveku ne treba mnogo da pronađe smisao (umal’ ne napisah da nađe sreću). Evo, ja sam iz statusa vikend-baštovana prešao u ful-tajm varijantu i da se pohvalim bašta mi je bujna, zategnuta pod konac, oplevljena ko za „Znanje-imanje“, ili kako se danas već zovu te emisije u kojima gostuju uspešni poljoprivrednici. Svakog jutra zalijem baštu pre vrućina, mlakom, odstajalom vodom i počupam korov, ako se negde slučajno ukaže. Uveče, tepam paradajzu i milujem plave patlidžane i puštam im Majlsa Dejvisa, sa gramofona. I evo, već su krenuli da zru prvi plodovi – banana jelow, žuta kruška, smeđi čeri, sasvim dovoljno za goste. Brendivajn, kalabaš i volovsko srce su dobro nalili, ali im treba još sunca. Kao što rekoh, čoveku ne treba mnogo. Naročito ako je u stanju da zanemari majski izazov u vidu zapaljene deponije Duboko, na pet kilometara od mog vrta, da ne kažem – mirisne perjanice, kako su dim zasićen kancerogenim dioksinima i furanima nazvali lokalni političari. Uostalom, svi su se ućutali. Ako ko i meri zagađenost, to se ne objavljuje. I eto, ćutim i ja. Sve što uberem, potopim u sodu bikarbonu i isperem u sedam voda, ako je neke vajde. Ionako će, nas dioksindžije i furandžije iz Lužničke doline, kad se zalaufaju ovi izazovi sa litijumom, načisto zaboraviti.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.