Na mom radaru: Uroš Krčadinac

Izvor: Novi magazin

STUDENTSKI GRAD

Ovog proleća živeo sam mesec dana u beogradskom Studenjaku, u okviru međunarodne umetničke rezidencije They: Live – student lives revealed through context-based art practices, koju podržavaju Kreativna Evropa i Ministarstvo kulture i informisanja RS. Rezidencija se bavila studentskim životima, identitetima i simbolima u digitalnom i fizičkom svetu. Zajednički život sa studentima bio je važan deo projekta: ručak u menzi, kafa u studentskom bistrou, klupice, murali, radionice i razgovori, fejsbuk grupe i četovi na Telegramu. Sve ovo će biti tema izložbe u Domu kulture Studentski grad, čije otvaranje pripremamo za 23. jun.

Šta mi je dosadašnju utisak? Beogradski Studenjak jedan je od najkosmopolitskijih kampusa koje sam ikada video! Ima mnogo studenata iz Afrike, Južne Amerike, Azije, s Kariba, takođe iz Makedonije, Bosne, Mađarske, Italije, Slovačke, Španije. I to je predivno. Nisam očekivao takvu raznovrsnost. Voleo bih da Beograd postane svestan potencijala ovih ljudi i da nađe način da ih integriše u društveni život. Kada osvestiš strukturni rasizam i nejednakosti na globalnom nivou, postaneš svestan koliko je važno razvijati prijateljstva i saborstva ne samo u Srbiji i Evropi nego i širom sveta, naročito širom Globalnog juga.

ALGORITAMSKA UMETNOST

Umetnički projekat koji razvijam na rezidenciji spada u algoritamsku, generativnu ili softversku umetnost. To znači da se, umesto flomastera, kičice ili kamere, služim programskim kodom kao sredstvom izražavanja, istraživanja, osećanja i razumevanja sveta. Kao veština, programiranje se uglavnom vezuje za prirodne nauke i IT industriju, ali to ne znači da se softver ne može upotrebiti i kao umetnički medij. Utoliko sam srećan što institucije napokon prihvataju to da algoritamska umetnost može da bude poetična, uzbudljiva, kritička – čak i nežna ili putena – isto koliko i ulje na platnu, sonet, film ili kompozicija.

ČUĐENJE U SVETU

Iako se moja umetnička praksa bavi kompjuterima, ono što me u stvari zanima jesu ljudski životi, načini na koje ih provodimo i osmišljavamo. Ima kod Branka Šimića taj stih: pjesnici su čuđenje u svijetu. Trudim se da kod sebe negujem čuđenje. Kad se probudim, pomislim: otkud sve ovo? Ovo boje, osećanja, ove radosti i strepnje, dobrote i gluposti, ova svest koju doživljavam svojom, ova bujica subjektivnosti koja se preliva preko atoma i molekula, ulica i autobusa, i računara i mobilnih telefona sa beskonačnim skrolom? Strepim da nas digitalnost u koju smo uronjeni čini nesposobnim da se čudimo, a samim tim i da mislimo i osećamo na način neposredan i vitalan. Zato digitalnu umetnost ne doživljavam kao slavljenje tehnologije nego kao put da iznova naučimo da se čudimo – i nad digitalnim i nad analognim svetom. Kao pukotinu u tvrđavi banalnosti.

Izvor: Novi magazin.