Na mom radaru: Selman Trtovac

FUGE SEĆANJA

Upravo sam u Novom Sadu, gde je u okviru kolektivne izložbe “Missing Stories – Prinudni rad u vreme nacističke okupacije. Pogled umetnika” u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine izložen moj rad “Fuga”. Imaću malo vođenje kroz rad tako da ću publici kroz fotografije i video-rad moći da predočim ono što sam uradio 2015. kad je rad nastajao. Dakle, rad je nastao u Bavarskoj, u jednom malom selu gde je moj deda bio prinudni radnik za vreme Drugog svetskog rata. Vukao sam liniju od bele krede od mesta gde je bio logor u kojem je deda boravio do mesta gde su išli na prinudni rad. Sve vreme sam u rukama nosio i svoju, tada osmomesečnu bebu. Performans sam izveo u Nemačkoj u znak sećanja na dedu, a danas ću pričati kako se, po mom mišljenju, traume leče kroz umetnost. Ta izložba je deo Međunarodnog umetničkog projekta Goethe-Instituta u Srbiji.

HEGEL U ZABLUDI

Za septembar pripremam izložbu o Jozefu Bojsu. Ovih dana proučavam materijal i stalno sam u tome. Čitam njegove intervjue. Takođe i gledam intervjue s njim, kojih ima na YT, tako da mi je duboko na radaru njegova misao. Na primer, jutros sam se nasmejao kako je Bojs osporio Hegela. Hegel je tvrdio da izražavanje kroz umetnost nije neophodno, a Bojs ga je osporio time što je rekao: “Hegel je u zabludi već samim tim što nije shvatio da je to što on radi već umetnost”.

DISTANCA

Pre nekoliko dana moja koleginica Sanja Latinović i ja imali smo otvaranje zajedničke izložbe “Dok nas smrt ne rastavi”. Ona je izvela performans koji ispituje efekte paradoksalne surovosti novog doba u razvoju međuljudskih odnosa. Svi su na otvaranju bili na distanci. Bile su postavljene bele letvice s kaiševima i svako ko je došao na otvaranje morao je da veže kaiš oko ruke, tako da smo svi bili na razdaljini od metar i po, po propisima. Ova izložba eksplicitno odražava stanje u kojem smo zbog pandemije.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.