Na mom radaru – Radivoj Šajtinac

6. July 2020.
Radivoj Šajtinac (1949) rođen je u Zrenjaninu, gde završava osnovnu školu i gimnaziju. Na Filološkom fakultetu u Beogradu studirao je Opštu književnost s teorijom književnosti. Član je Srpskog književnog društva i Društva književnika Vojvodine, kao i Srpskog PEN-a. Jedan je od osnivača i dve decenije glavni i odgovorni urednik časopisa za književnost i kulturu Ulaznica. Piše poeziju, prozu, književnu i likovnu kritiku, bavi se i dramaturgijom i prevođenjem sa ruskog i engleskog jezika. Njegova poezija, proza i eseji prevođeni su na mnoge svetske jezike.
Radar Radivoj sajtinac FOTO Stanko z sajtinac
U dvorištu puste rodne kuće s pulinom u naručju Foto Stanko Ž. Šajtinac

Većinu njegovih dela poslednje dve decenije objavljuje izdavačka kuća Geopoetika iz Beograda, uključujući i dva poslednja romana “Porcelan” (2017) i “Suva igla” (2019). Zbirku poezije “Nepoznavanje prirode” objavio je Zavod za kulturu Vojvodine 2017. Šajtinac je 19. juna primio nagradu za moderan umetnički senzibilitet “Todor Manojlović”, koju dodeljuje istoimeni fond Gradske narodne biblioteke “Žarko Zrenjanin” u Zrenjaninu.

 

BAROK ZA GREDICE

Beše najavljeno da će mi nagradu “Todor Manojlović” predati u velikoj baroknoj sali Gradske kuće. Neka u ovom trenutku za mene nebitna frka između korone i izbora razlog je što je, nakon kratkotrajne zabune, okupljena publika odvedena iz hola, lukova, draperija i mermernih zidnih nabora i ukrasa. Vraćeni su u dremež gologuzi gipsani anđeli… Publika se preselila u potkrovlje Gradske biblioteke, gde su još lepo očuvane i čvrste gredice i slame. Kao na tavanu, ispod oblaka i crepova. Ostvarili smo prijatnu, svedobitničku atmosferu koja je odmereno, ali s mnogo energije bila posvećena i povodu, i komunikaciji, i sećanju na delo barda čije ime nosi nagrada i delo laureata koje bi trebalo da je još u toku. I beše tako, autor je izrekao da je ovo trenutak poezije, a poezija se dešava.

 

ESEJČIĆ

Proza je pećina, poezija brisani prostor. U predelu i vremenu razmenjuju odjeke.

Odjeke optičke i odjeke glasovne.

Ali taj spoj koji okameni silu i težnju odozgo ka tlu, i odozdo ka visini, stalaktiti i stalagmiti, kao da je večit. Ne samo na način redukovane turističko-speleološke bajke o kamenim ukrasima. Prevodiv je i spolja, na svetlu, gde u brisanom prostoru sila koja podstiče zov visina i sila koja stremi osloncima na tlu nije od kamena, vode, senke i studi već od reči i značenja.

 

RODNA KUĆA

Nakon odlaska brata Stanka – ta kuća od naboja, stara tačno 100 godina, nekad puna rođaka i prijatelja, gostiju… Dvorište puno kao igralište ili pomoćnika oko vršalice ili mobe na berbi grožđa, skupljanju šljiva u bašti… Sad je opustela. Prozori kao da su zarasli, grančice bagremove i dudove krte kao korali od blata, paperjasta jeza iz praznih golubarnika. Umesto gostiju, gužvi i svatova, tajac i prašina.

Na toj adresi umesto silnih duša sad samo tri malecne: kokoška, pile petao i pas pulin.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.

Click