Na mom radaru Nina Savčić

Izvor: Novi magazin

Borovi, breze i nebo

Kad radim, prikačena sam na ekrane non-stop. Da li je profesionalna deformacija ili zavisnost, nije ni važno, tek, kad dođem kući, vraćam jutarnje emisije kao da će mi pobeći nešto jako važno, egzistencijalno važno ako propustim prelistavanja štampe ili teme jutra, onda i teme dana ili vesti jedne, druge, treće. Dosta s tim, rekla sam sebi pre dve nedelje, uzela odmor i uputila se na Divčibare odlučna da pogasim telefone. Dvoumila sam se: poneti laptop ili i njega ostaviti pa se kao Robinzon i Petko predati plavom nebu i borovima koji na svojim gornjim granama nose oblake. Knjige, poneću knjige i čitaću koliko god mogu, to je bila odluka. Kao krijući od sebe same, u prtljažnik sam brzo, brže od mogućnosti da shvatim šta radim, ugurala i laptop, uz obećanje da ga neću otvarati. Nijedna aplikacija, televizija, nijedan sajt ne daju ono što darežljivo nudi priroda. Vazduh koji opija mirisom četinara, visoka stabla breza čije se lišće mreška na oštrom vetru, nebo kristalno čisto i rumeno na horizontu. Već gotovo dve decenije, s vremena na vreme, vraćam se omiljenoj stazi na ovoj planini koja se polako popunjava novim apartmanima. Često kad sednem na klupu sa koje se pogled pruža na pošumljena brda pomislim: ovde je sve što mi treba.

Pingvin

Naravno, laptop nije ostao u prtljažniku. Rekla sam sebi, nema veze, sledeći put ću izdržati duže i jedne sam večeri pokrenula lenovo „mašinu“. Čula sam da je serija Pingvin vredna pažnje pa sam odlučila da utopim nekoliko sati bindžujući. Do ponoći otprilike. Dvorske spletke u kriminalnim krugovima, to bi bilo to ukratko. Nespretan početak, naivni junaci, previše krvi, hladnokrvnih ubistava, izdaja, droga, žurke… Tek četvrta epizoda uvodi priču sa potencijalom. I u njoj glavna uloga ne pripada Pingvinu, već lepoj nevoljama, izneverenim očekivanjima i godinama provedenim u ludnici osnaženoj ženi. Čekam petu epizodu i ona će odlučiti da li ću nastaviti da pratim igre u podzemlju Gotama ili ću spustiti ekran.

Kopenhaška trilogija

Nekako se pogodilo da je i knjiga koju sam pročitala na planini imala dodira sa temom serije: uspon ka vrhu, borba za ono što junaci smatraju „boljim životom“ i gaženje preko svega da bi se tamo stiglo. Međutim, za razliku od serije, memoarski roman Tove Ditlevsen dobar je od samog početka. Upija vas svojim nežnim jezikom, neobičnim zapažanjima i opisima koja su izvor našla u jedinstvenim poređenjima, humorom i neobičnom iskrenošću lišenom potrebe da se elitističkim otklonom i neautentičnom skromnošću za postupke glavne junakinje nađe opravdanje. Tove je odlučna da uspe, veruje u sebe i grabi ka „izabranoj sudbini“ beskompromisno. Iako potiče iz siromašne danske porodice, prilično patrijarhalne, pritom, devojčica odmalena zna svoj cilj. Trpi hladnoću, štedi, gladuje, ali ni u jednom trenutku ne pristaje na manje od onoga što joj ne odgovara. Ona zaista voli sebe i ta je ljubav skoro zanosna s obzirom na to da je osim prema književnosti uglavnom ne poklanja drugima. Na tom trnovitom putu koji prelazi Tove ima nevolja, ali nema patetike. 

Dakle, nebo, borovi i dve zanimljive žene, to mi je obeležilo odmor na planini.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.