Na mom radaru: Luka Stanisavljev
Izvor: Novi magazin
Časopis UPS – Umetnost pre svega
Pred ovim sanjivim očima koje podmuklo kriju ludost glave osmeh mami šesti broj časopisa UPS, ovog puta crno – beo, razigran i rasipan u svojoj jednostavnosti, mnogolik i raznobojan u svojoj bezbojnosti. Dok uveliko radimo na novom broju, u kom će biti reči o polimatima i nužnosti svestranog znanja, ne mogu da se otmem razmišljanju o mozaičnosti svega, o večnoj povezanosti svih niti, o neizbežnom sjaju raznih Ličnosti koje sevaju kroz vekove. Pa opet, sve to potiče i sav izbor se može naći u velikom plesu crnog i belog, jinu i jangu, pomeranju granica mogućeg. Dok se neposlušna busola okreće, unutar bića igraju mi Jesenjinovi stihovi iz pesme Crni čovek: U oluji, i u buri/ kraj nedaća svih/ uz teške gubitke/ i uz tugu kletu/ biti nasmejan, prirodan, tih/ najveća je umetnost na svetu!
Taverna SAT i sve krčme koje me nagone na stvaranje
Naravno, teško da bi štogod od tih plodova dokolice moglo biti mogućno da nije kafana, tih poslednjih stubova demokratije i, usuđujem se da kažem, jedinih preživelih institucija pod ovim uplakanim nebom. Odsustvo segregacije u nikad nejjednakijem društvu (svi su jednaki, ali neki su jednakiji) okrepljujuća je pomisao, čak slavna za nas koji je negujemo, pa čak i, donkihotovski istrajni, garantujemo svojim zavodljivim prisustvom. Idite u kafanu! Oslušnite odjeke svog budućeg znanja. I, pobogu, osmelite se malo, osokolite, okuražite… najhrabrije ljude koje sam sreo, sedeli su sami u kafani. Isprva…
Profesor Zec, svetionik na radaru zalutalih lađa
Sapere aude! Kriču tihi prosvetitelji, nenametljivi kao lepi plodovi što spavaju pod zemljinom korom. Jedan od njih, nasmejan, prirodan, ali ne i tih, dragulj ovog podneblja, profesor Miodrag Zec, u poslednjim danima govori glasno i nadasve jasno – o obrazovanju i njenoj važnosti, o prevrednovanju vrednosti… fundamentalno i dalekovido, dve krajnosti koje ne umeju jedna bez druge, kao što visoka hrastova krošnja rije zemlju u dubine podzemlja. Smešna je to rabota, kada se prezire učitelj, žitelj sela slovi za ništariju, a od filozofiranja sačini sinonim za uludu tiradu suludih kazivanja. Zato, dragi ljudi, profesor Zec, da ne bude da mi spavamo, ali bez sna, namesto da stvaramo, i budni, sanjamo.
Tekst je prenet sa portala Novi magazin.
