Na mom radaru: Ivan Srdanović

7. Oktobar 2021.
Ivan Srdanović je otac jednog deteta i pisac nekoliko romana: “Oko vrha”, “Zumuru”, “Vetrogonci”, “Vesele avanture kritičara izmišljenih knjiga”, “Poljubac Sunca”, kao i još neobjavljenog “Zar je to ljubav?”. Objavio je dve zbirke pripovedaka “Izabrana dela” (u koautorstvu sa Dejanom Ajdačićem) i “Čitanka za drugi razred brzog voza”. Priredio je i objavio dve očeve knjige: “Legende i predanja Durmitoraca” i “Partizanski dnevnik Teja Kosorića”, kao i “Izveštaje o doživljajima Simeona Stepanova Piščevića”. Član je Predsedništva GDF.

Beograd ispod radara

Da bi doživeo avanturu, zatekao se u bespućima i lutao u opasnom okruženju, čoveku je dovoljna autobuska karta za takozvanu drugu zonu našeg grada.

Iako me mape nisu ohrabrivale, bio sam uveren da između Beogradu bliskih naselja mora da postoji veza, te sam se od poslednje autobuske stanice u Višnjici zaputio u selo Vinču peške.

Uz obalu Dunava grade se sojenice, a sa strane okrenute brdima su divlje deponije tipične za obodne delove Palilule i Grocke.

Put negde izgrađen od šuta, a negde kaljav, posle Bele Stene pretvara se u idiličnu stazicu. Na nekoliko mesta gustiš je počeo da me zabrinjava, te sam odahnuo kad sam ugledao prve njive Velikog Sela.

Kako sam se približavao selu opet du počela da se nižu đubrišta sa jedne i sojenice sa dunavske strane puta.

U Velikom Selu sam pokušao da se od meštana obavestim kako se dolazi do Vinče. Jedni su govorili da je to nemoguće, drugi su se smejali, ali bilo je i onih koji su znali da do Vinče ima bar tri, a možda i sva četiri kilometra i da je put mekan, to jest kaljav.

Borba za živu glavu

Kad sam već na prvom brdašcetu iznad sela video veliku krivinu Dunava, močvaru i prve kuće Vinče, mislio sam da je zadatak lakši nego što sam mislio.

No, kad sam se spustio u očaravajuću dolinu koja se prema reci završava barama i poljima trske, a sa gornje strane ogradom deponije, jedan od traktorista opomenuo me je da puta do Vinče nema!

Kako? Pa ja sam mislio da su ljudi koje sam sretao na traktorima Vinčanci? Ne. Prevario sam se. Jeste da smo na teritoriji opštine Grocka, ali svi ovde prisutni su iz Velikog Sela!

Puta nema, a pride je tu još i potok!

Kako nema? Postojao je nekada! Jeste, ali ga više nema. Deponija ga je presekla. Zagradili su ga i jedino što bih mogao to je da pokušam da pređem potok koji iz deponije teče prema Dunavu kod same ograde!

Da li je neko uopšte prošao tuda? Čovek, ne zna. Ranije se prolazilo. Sada može samo okolo. Najbolje da se vratim u Veliko Selo, odem do grada, a onda na autobus 304.

Avanturistički duh, a još više lenjost poterale su me da pokušam da se probijem. No, potok je jak, jaruga duboka bar tri metra, boja tekućine zastrašujuće crna, smrad upozoravajući, a ogradu deponije iz koje voda teče štedljivi neimari su skrojili tako da se žica oslanja na tanku dasku!

Nisam se dao. Otišao sam gotovo do same močvare, gde se na jednoj čistini zastrašujući potok razlivao po živom blatu. Ustuknuo sam kada je planinarska cipela utonula u tu materiju i kroz gustu i bar dva i po metra visoku trsku jedva se dočepao prve oranice da se priberem.

Lament poraženog putnika

Dok sam se vraćao u Veliko Selo imao sam vremena da o svemu što mi se dogodilo razmišljam do mile volje.

Nisam tražio kej, biciklističku stazu ili šetalište s klupama, ali sam mislio da je zaista sramno da se iz Beograda ne može stići obalom Dunava do arheološkog nalazišta za koje je premijerka izjavila da zaslužuje pažnju i finansijsku potporu. Pominjani su i milioni evra. Mislim četrdesetak.

Podsetio sam se i snova o mostu koji bi konačno spojio Starčevačku i Vinčansku kulturu i oslobodio železnički tunel ispod centra Beograda vozova sa opasnim tovarima koji dolaze iz Pančeva.

Žao mi je bilo što su štedljivi projektanti nove gradske deponije zaboravili na put koji je spajao nekada bliska sela.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.

Share