Na mom radaru – Ivan Bašić

PROLOG

Hrpa papira na podu uvećava se svakih šezdesetak sekundi. Mali okrugli sto sa voćem, klavir i stolica s naslonom. Tu su činija s keksom i šoljica espresa, deluje. I čovek koji mi je potpuno promenio koncept, o čemu ću pisati. Igor Levit, jedan od vodećih (mladih) pijanista današnjice, odlučio je da ukaže na nedaće koje muzičari moraju da pregrme usled otkazivanja angažmana tako što je za poslednji vikend u maju planirao da 840 puta lančano izvede kratku kompoziciju Erika Satija i time stvori neprekidni performans od nekih dvadesetak časova, prema svojoj proceni. Ovaj tekst pišem paralelno s Levitovim izvođenjem i ne znam da li će uspeti u zamisli da stigne do kraja – iskreno, to saznanje mi neće biti toliko bitno, a verujem da će portali i novine biti puni izveštaja o ovom događaju. Ja bih, pak, voleo da podelim zašto mi je ovo izvođenje jednostavne kompozicije udahnulo inspiraciju.

PARADOKS

Nisam veliki ljubitelj koncepta performansa iako sam pripadnik generacije koja samo performans i priznaje – nadražaj svih čula u svakom trenutku. Ne smatram da je koncept bitniji od sadržine, mada je lepo kada idu “ruku podruku”. Kada sam na internetu pročitao da se Igor Levit sprema za poduhvat koji je detaljno obrazložio i prilično glasovito obznanio (još jedna tekovina kulture performansa), pomislio sam kako to nije “moj par rukava” i zatvorio tu stranicu. Nekoliko sati kasnije bilo je pola dvanaest uveče, sedeo sam još za klavirom i pokušavao da rešim problem koji me je celog dana mučio. Oči su mi se sklapale i razmišljao sam: “Kud se odlučih za ovo u životu?” A onda, oko dvadesetog ponavljanja nekoliko nota mi se otvorilo: umetnost se dešava u prostoru nelagode, na granici mogućnosti. Tada se valjda odvoji suština: ta istina koju svi tako opsesivno tražimo. A kada se istina ukaže – taj savršeni zvuk, tok, oblik, boja, koji daju život umetničkom delu – protok vremena postane vrlo relativan i sve drugo manje je važno. Brzo sam otvorio “live-stream”. Uzevši da je pijanista odlučio da se “igra” i svako ponavljanje učini nešto drugačijim, uz to da je reč o izuzetnom muzičaru, dolazimo do paradoksa i sinteze: Levit iznurujućim izvođenjem (usudiću se: banalne) kompozicije, zapravo, traži istinu pred našim ušima, time uspeva da konceptom stvori sadržaj i da istovremeno sadržajem izgradi koncept.

KATARZA

Zašto, uostalom, o ovome pišem? Zašto pratim jednog čoveka koji se muči, doduše vrlo lepo, dok ulazi u četrnaesti sat sviranja i ne zna da li će stići do kraja? Šta me to vezuje za čoveka koga nisam upoznao da bih ga slušao u tri sata ujutru? Nedostaje mi osećaj da sam u publici deo veće ideje: da će istina i lepota pobediti i da nijedan problem u tom trenutku nije nerešiv. Fale mi koncerti. Setite se umetnosti i posle korone, kad njena egzistencija postane upitna.

Tekst je prenet iz Novog magazina.