Na mom radaru Dimitrije Rakočević

Izvor: Novi magazin

Monotonija

Posle dva sata neudobne vožnje, mladi čovek stigao je u Kosovsku Mitrovicu. Proteklih par nedelja, svaki dan mu je proticao gotovo identično. Ustajao je ujutru, prisustvovao predavanjima, išao na kafu sa prijateljima (uglavnom bez puno priče – tema za razgovor više i nema), učio za ispit i uveče legao da spava. Kada je izašao iz kombija, otišao je prvo do Studentskog doma i sobe koju nije previše voleo, ostavio stvari i krenuo putem fakulteta, osećajući ipak neku vrstu entuzijazma i neuobičajene sreće. Na vratima fakulteta stajao je ištampan papir, a na njemu, velikim štampanim slovima: „Ispit u 11h se odlaže za sledeću nedelju“. Desetak sekundi razočarano je gledao u taj natpis, okrenuo se i krenuo nazad ka Domu. 

Prolazio je pored kafića i kafana u kojima trešti glasna muzika i u kojima se ljudi ne čuju. Prošao je pored praznog parka gde je tek ponekad neko usamljeno dete gađalo loptom u koš bez obruča. Prošao je pored tri policajca sa dugim cevima na raskrsnici pored Doma. Sve je bilo kao i obično. 

Radovao se tom ispitu, koga većina studenata ne iščekuje željno, radovao mu se jer je on bio retko odudaranje od monotonije njegovog života u tom gradu.

Buđenje

Video je na društvenim mrežama i večernjem dnevniku studentske proteste. Natpisi, parole, mladi ljudi na ulici, zajedno. Nedostajalo mu je to osećanje zajedništva. Poželeo je da je tamo, sa njima. Čuo je glasine o protestima u Kosovskoj Mitrovici, ali ih je otpisao kao upravo to – glasine. Znao je u kakvoj sredini živi, sredini bez slobode, slobode govora, kretanja. Znao je da živi u nestabilnosti i neizvesnosti.

Kada je ugledao „11:52 na platou ispred Filozofskog fakulteta“ na društvenim mrežama, osmeh mu je izbio na lice. Studenti su najavljivali skup, uradili su ono za šta je mislio da je nemoguće – razbili monotoniju i prevazišli strah. Posle toliko godina u Mitrovici, osećao je po prvi put studentsku solidarnost i zajednicu. 

Oko pola 12 izašao je iz Doma i krenuo put fakulteta. Prolazeći pored glasne muzike kafića, usamljenog koša i do zuba naoružane policije, osetio je da je nešto drugačije. Ispred fakulteta se već bilo okupilo više ljudi nego što je zamišljao. Pomislio je da je i stotinak ljudi veliki uspeh. Ćutao je petnaest minuta, čitajući natpise na hamerima i tablama. Osećao se kao da je i on sa svojim kolegama sada zajedno deo nečeg značajnog.

Šta dalje?

Nije znao da li će, kao i većina njegovih kolega, u Mitrovici posle studiranja i da ostane. Iako studentski grad, nije smatrao da posle tog studiranja u njoj ima budućnosti. Koga god da je pitao, hteo je da ide dalje. Tako se i on osećao. Čuo je ponovo glasine o osnivanju studentskih organizacija preko kojih bi studenti organizovali kulturno-umetničke događaje. Čuo je da se priča o tribinama i debatama, sportskim aktivnostima, pa čak i putovanjima i nije mogao da ne oseti neku vrstu, nadao se opravdanog, optimizma.