Na mom radaru Bojana Milovanović

Izvor: Novi magazin

Talasi, pa vreli

Ne volim talase, uglavnom sa sobom ne nanose ništa lepo na obalu naših života, samo ostavljaju štroku i mulj. Talasi korone, talasi poskupljenja, toplotni talas… Ovaj poslednji vreli talas i dve nedelje na +40 stepeni podsetilo me je na pandemiju i zapljusnuo kao korona. Jedina razlika je u tome što sam se ovog puta dobrovoljno samoizolovala i radila iz svog klimatizovanog sobička. Da dodatno podseti, tu su i naslovi na portalima „Novi soj korone hara Srbijom“. Talas vrućine sa sobom je doneo i talas sramote jer, za razliku od mene, trudnice i porodilje u GAK Narodni front nisu imale klimu nego su se otapale u najvećem porodilištu u zemlji. Sve to zapljusnuo je i talas već uobičajene svemogućnosti i svesavršenosti jednog čoveka, koji je podviknuo i naredio talas rešavanja problema i zamene sistema za klimatizaciju. Blago nama i šta bismo mi bez njega (svi znamo koga). Nadovezao se i svelitijumski talas, koji nas potapa blagostanjem i uverava da su rudarenje i sumpor odlični za rod maline i razvoj poljoprivrede u dolini Jadra. Kad smo već kod talasa, blago onima koji na moru osluškuju zapljuskivanje istih i žale se zbog cunamija cena u restoranima i smeštaja u apartmanima. 

Bole

A kod mene? Talas brige za mog psa – tri puta kod veterinara za nedelju dana. Hvala na pitanju, Bole je dobro, ali moj novčanik nije. 

Manjak X hromozoma

E sad, tu je i onaj, možda najvažniji talas na koji sam se konačno odvažila – aktivizam. Trebalo mi je podosta, trebalo mije da konačno odrastem i jasno i glasno počnem da pričam o tome da sam rođena sa Tarnerovim sindromom i manjkom jednog X hromozoma. Trebalo mi je da me baš briga za sve moguće malograđanske komentare i talas zapitkivanja. Posledice? I u osnovnoj i u srednjoj školi najniža, poslednja u vrsti. Neizbežna rečenica u prodavnici: izvinite, je l‘ možete to da mi dohvatite. Naočare i to one sa debelim staklima. Kosa na vratu raste niže nego bilo kome drugome, pa štrči kada pokupim rep, to me je uvek nerviralo. Čudna ušna školjka, ona leva u koju slušalica nikako ne može da uđe. Svi pričaju o toj menstruaciji, a ja sam se baš načekala da stigne. Da, zezali su me u školi, a ja sam se sve vreme pitala šta je i zašto je kod mene sve tako drugačije? Tako izgleda život devojčice i još gore, tinejdžerke sa Tarnerovim sindromom i urođenim manjkom X hromozoma. Samo dva posto beba sa ovom genetskom lutrijom na kraju bude izvučeno kao srećni dobitnik i rodi se, samo dva posto beba s Tarnerom preživi 24 nedelju trudnoće. Pa vi kažite da to nije pobeda koja zaslužuje život svom snagom, život kojeg smo se surovom borbom dokopale. Verovali ili ne, ima nekih koji bi da takvu borbu i pobedu osujete, ima lekara koji će mamu koja otkrije da čeka ćerku s Tarnerovim sindromom početi da ubeđuju da ona nije vredna života i da bi trebalo da je abortira. Da im zapušim usta, odlučila sam da se oglasim i postanem deo Udruženja za podizanje svesti o Tarnerovom sindromu – Monox. Tu smo da uplašenim roditeljima oteramo sve zebnje i nepoznanice, da budemo podrška. Možda imamo metar i po, ali ako smo zajedno da jedna drugu pridignemo, ništa nije nedohvatljivo i nema tog talasa koji će nas oboriti. Možda ne volim talase, ali talasanje, to je neka druga priča – ono je nužno i uvek dobro za zdravlje. 

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.