Muzej lepih sećanja

Autor: Branko Vučković, Izvor: Novi magazin

Privatni Muzej bicikala i pop kulture „20 cola“, otvoren oktobra prošle godine u Kragujevcu, već je postao svojevrstan kulturološki fenomen i nezaobilazna odrednica ljubitelja pop kulture bivše Jugoslavije, koja „priča priče iz istorije dvotočkaša“ i budi nostalgična sećanja na vreme kada je bicikl bio popularan, ali za većinu stanovništva nedostupan kao i fića, čija je proizvodnja počela sredinom prošlog veka u tadašnjoj „Zastavinoj“ fabrici automobila.

Kada već nema muzej automobila, grad u kome je od 1954. do 2011. godine, koliko je trajao nekadašnji jugoslovenski privredni gigant „Zastava“, proizvedeno više od četiri miliona putničkih vozila, ima ništa manje vredan i ništa manje važan Muzej bicikala i pop kulture „20 cola“, čiji je osnivač, direktor, kustos, restaurator…, Marko Stamatović, poznati kragujevački fotograf i kolekcionar, podigao bankarski kredit i zakupio prostor u kome je izložio pet tematskih kolekcija sa oko 1.000 artefakata različitog porekla, namene, dizajna i vrednosti, ali svakako podjednako vrednih pažnje i zanimljivih. Posebno mesto zauzima zbirka po kojoj je Muzej i dobio ime – kolekcija bicikala koji su se vozili na prostoru bivše Jugoslavije sredinom prošlog veka.

„Naša najveća, najznačajnija i najatraktivnija muzejska kolekcija je kolekcija biciklizam. U stalnoj izložbenoj postavci nalazi se 45 bicikala potpuno restauriranih, a još 30 sređenih čeka u depou da ih predstavimo publici. Najviše bicikala celih, nekompletnih i onih u delovima je u skladištu i tek treba da uđu u našu radionicu za restauraciju da im vratimo stari sjaj, a potom kada se steknu uslovi ‘pedaliramo’ na scenu“, kaže Stamatović za Novi magazin.

„Kada se steknu uslovi“, odnosno kada Muzej dobije odgovarajući prostor, u njegovoj postavci moglo bi biti i čitavih 120 bicikala. Iz sadašnje podstanarske perspektive taj cilj je prilično daleko, tim pre što Stamatović do sada nije imao nikakvu podršku Grada ni Republike za svoj projekat.

Ali on ne gubi nadu i sa puno entuzijazma gleda na budućnost Muzeja, čija se prošlost još uvek meri mesecima, napornim radom, besparicom… To ga je ojačalo i učinilo istrajnijim, i sasvim je siguran da neće tako lako odustati od ove ideje.

Prvi bicikl za svoju bogatu kolekciju Stamatović je nabavio sasvim slučajno. U jednom zapuštenom dvorištu video je ram od starog bicikla za koji mu se učinilo da bi mogao biti pravi dvotočkaš-oldtajmer. Odmah je odlučio da ga kupi i restaurira za svog sina Iliju. Došao je kući i na internetu video da je to bicikl iz 1954. godine, pa je na osnovu fotografija koje je takođe našao na internetu uspeo da ga u sopstvenoj radionici sredi da izgleda kao nov. 

„Neočekivano, gde god bi se pojavio bicikl bio je u centru pažnje i starih i mladih koji su se interesovali za njegovo poreklo i godinu proizvodnje. Kada sam im rekao da ima najmanje pola veka nisu verovali da toliko star može ovako da izgleda. S obzirom da sam znao da u kraju gde sam živeo postoje još neki stari bicikli, rešio sam da i njih otkupim i restauriram. Tako smo došli do današnjeg broja, koji je već impozantan i za mnogo veće muzeje ove vrste“, kaže Stamatović.

BUVLJAK I KOKOŠINJCI: S obzirom da su cene delova i bicikala na tržištu prilično visoke i činjenicu da Muzej nema stabilne izvore finansiranja, Stamatović upornošću i entuzijazmom, poznanstvima i svojim zanatskim veštinama, uspeva da smanji troškove i obezbedi redovnu otplatu kredita: „Snalazimo smo se na sve načine. Poznaju nas svi buvljaci odavde do Segedina, pratimo oglase. Neko nam pokloni, od nekog otkupimo bicikl ili deo koji nam treba. A bicikle smo nalazili smo po njivama, podrumima, tavanima… Jedan od najvrednijih eksponata u Muzeju, bicikl ‘Intera’, nađen je u jednom kokošinjcu u selu u okolini Kragujevca. Najvažnije je da smo celu ideju realizovali tako što smo uspeli sami da ih restauriramo, jer da smo plaćali majstore, ne bismo mogli da postignemo mnogo.“ 

Stamatović kaže da često na buvljacima pronađu dobro očuvane delove, sklopove ili sitne detalje poput zvonca, trube, retrovizora ili prenosnih mehanizama koje otkupljuju, a potom traže bicikle iz iste serije, kojima je neophodna zamena oštećenih ili dotrajalih delova da bi ponovo zablistali starim sjajem. Među brojnim biciklima koji čekaju da budu restaurirani, već ima primeraka veoma poznatih i retkih modela koje će kontinuirano predstavljati publici. 

Zahvaljujući radu „na terenu i u radionici“ prvi privatni Muzej bicikla i pop kulture u ovom delu Evrope u svojoj bogatoj kolekciji danas ima dvotočkaše proizvedene u fabrikama više evropskih zemalja i Amerike. 

„U kolekciji su najviše zastupljeni nemački i austrijski bicikli (KTM, ‘Ketler’), ali imamo i američke marke ‘Švin’, kao i bicikle iz Bugarske, Rumunije, Italije, Švedske… Zastupljene su i jugoslovenske marke: ‘Rog’ i ‘Tomos’ iz Slovenije, ‘Unis’ iz Sarajeva i ‘Partizan’ iz Subotice. Većina starih bicikala stizala je u to vreme u našu zemlju privatnim kanalima, jer se tada bicikli nisu uvozili.“

Zanimljivo je da je Stamatović dobio ponudu od ljubitelja bicikala u Japanu koji su želeli da mu poklone čitav kontingent japanskih oldtajmera, ali bi transport dvotočkaša do Srbije bio preskup. Iako u kolekciji ima veoma atraktivnih modela, Stamatović kaže da ne jure brendove i skupe modele koji su nekada pripadali nekoj slavnoj ličnosti, jer za to nemaju novca, ali im je drago kada vide da se u filmovima pojavljuju isti modeli kao njihovi.

I Barbika i Alan Ford

Nije poznato da li su Barbika i Alan Ford koristili bicikl kao prevozno sredstvo, ali najpopularnija svetska lutka i legendarni strip-junak imaju zapaženo mesto u Muzeju iz koga niko ne izlazi ravnodušan.

„U kolekciji lutaka nalazi se više stotina igračaka koje su obeležile XX vek, od najstarijih krznenih meda s početka prošlog veka, do popularnih franšiza i kolekcija koje su stizale iz različitih krajeva sveta, a tu pre svega mislim na popularnu Barbiku koja je odnedavno oživela i na filmskom platnu. Nama je bitno da su te igračke vredne i zanimljive onima koji ih gledaju i onima koji će znati da se igraju sa njima, kreativcima koji će osmisliti neku zanimljivu igru sa lutkama, a ne telefonima. Ove igračke koje su sad u vitrinama su za pokazivanje, ali mi imamo i set igračaka koje su planirane da se daju deci da se sa njima igraju dok su u Muzeju. Želimo time da pokažemo razlike između igračaka koje su imale mehanizam na navijanje i ovih današnjih, sa litijumskim baterijama i daljinskim upravljačima“, dodaje Stamatović.

Pored kolekcije lutaka nalazi se i kolekcija stripova, a značajno mesto u njoj zauzima Alan Ford. Mnogi naši posetioci dosta vremena provode u tom delu Muzeja, evocirajući uspomene na vreme druženja sa Zagorom, Teksom Vilerom, Alanom Fordom…

 „Pored postojećih kolekcija planiramo da počnemo da razvijamo jednu umetničku kolekciju u okviru koje se već nalaze 3D karikature i karikature umetnika i karikaturiste Milivoja Lije Obrenovića. Takođe, pored izložbi već smo počeli sa tematskim večerima, projekcijama filmova i naravno radionicama raznih vrsta od onih za najmlađe tipa kako popraviti bicikl, kako restaurirati bicikl pa do radionice kako napraviti svoju igračku, ili kako napraviti osmobitnu igru… Jer, zašto klinci ne bi napravili svog Super Marija? Pored toga, biće i kvizova i turnira u igrama i stonim igrama, kao i menjaža sličica i stripova“, zaključuje Stamatović.

Ekskluzivno za Novi magazin Stamatović najavljuje uzbudljivo leto u najmlađem kragujevačkom muzeju u kome će u maju biti predstavljena postavka „Leto japanske pop kulture“, a u okviru istoimenog projekta naredna tri meseca biće ispunjeni fantastičnim programima. Među njima je i samostalna izložba profesora sa Nagoja Univerziteta umetnosti, Fumiko Miwa, šefa departmenta za Manga strip, koja je planirana za jun, dok su u julu i avgustu planirane dve zajedničke izložbe studenata iz Japana i Srbije, na kojima će se prikazati svi trenutni radovi iz sveta manga i anime kulture. 

Uz to, biće organizovane radionice za decu i odrasle (kaligrafija, origami, ikebana), filmske večeri, kao i turnir najpoznatijih japanskih video igra.

Muzej radi svakog dana, osim ponedeljkom, a ideja je da se uvrsti u turističku ponudu Grada i postane nezaobilazno mesto učeničkih ekskurzija.

NOVI ŽIVOT STARCA: Stamatović je po profesiji grafički dizajner a po vokaciji umetnički fotograf, predaje u jednoj kragujevačkoj osnovnoj školi, a uz to poseduje i brojne zanatske veštine i tehnička znanja tako da u svojoj majstorskoj radionici sve eksponate, od bicikala do starih video-igara i audio-opreme, sam popravlja i restaurira, pa su svi u funkciji.

„Da bi se jedan bicikl dobro odradio i vratio na ‘fabričko podešavanje’ potrebno je i po nekoliko meseci, jer kompletna restauracija podrazumeva potpuno čišćenje od korozije i prljavštine, zatim sledi skidanje farbe ako je bicikl dosta oštećen i nanošenje nove boje. Sledi vraćanje skinutih tablica i oznaka koje su se nalazile na njemu u trenutku izlaska iz fabrike. Na kraju dolaze detalji koje smo već pominjali poput zvonceta, trube, retrovizora, torbice za alat… koji svaki bicikl čine posebnim“, kaže Stamatović.

Iako je prema nekim mišljenjima prvi bicikl konstruisao Mikelanđelo, on se kao prevozno sredstvo u današnjem obliku pojavio u Evropi u 19. veku.

„U Subotici je već 1900. godine organizovana prva biciklistička trka na ovim prostorima. Fabrika ‘Partizanka’ iz Subotice sredinom prošlog veka proizvodila je 100.000 bicikala godišnje. U Vojvodini je i danas bicikl veoma popularno prevozno sredstvo, pa tamo pronalazimo dosta zanimljivih i starih modela koje kasnije obrađujemo“, navodi Stamatović.

Nostalgija iz doba jure

Stariji posetioci će u Muzeju pronaći delove svog zaboravljenog detinjstva i mladosti, u kome je bicikl bio stvar prestiža i privilegija bogatijih slojeva društva, sve dok njihova proizvodnja u jugoslovenskim fabrikama nije dostigla nivo neophodan da zadovolji potrebe domaćeg tržišta. To se dogodilo već 1963. godine kada su fabrike „Rog“ iz Ljubljane, „Partizan“ iz Subotice i „Pretis“ iz Sarajeva proizveli ukupno 2.897.000 bicikala („Rog“ – 113.688, „Partizan“ 100.235 i „Pretis“ iz Sarajeva 75.808 bicikala). „Poni“, proizveden u „Rogu“ će kasnije biti najprodavaniji bicikl u tadašnjoj Jugoslaviji.

Bilo je to vreme kada je počinjala proizvodnja mopeda „tomos“, a „fića“ je već postao „nacionalna klasa“. Vreme kada su postojala dva TV programa, oba crno-bela, kada se muzika slušala sa ploča, a na radiju prenosile fudbalske utakmice. Doba kada su se noću polutajno „hvatali“ Radio Luksemburg da bi se čuli muzički hitovi i Glas Amerike zbog objektivnih vesti… 

„Želeo sam da uz bicikle posetiocima predstavim i pop kulturu tog vremena pa su u Muzeju, pored biciklističke, formirane i kolekcije starih video-igara, kolekcije igračaka, muzička i kolekcija stripova“, kaže Stamatović. 

Današnje generacije mladih kad uđu u Muzej prvo se začude eksponatima iz tog vremena u kome nije bilo mobilnih telefona, interneta i društvenih mreža.

„Kada se suoče sa klasičnim telefonom po pravilu ne znaju čemu služi brojčanik, za mnoge od njih gramofon i kasetofon pripadaju ‘kamenom dobu’, a i vokmeni su im daleka prošlost. Mlađi posetioci me pitaju zašto se Muzej zove ‘20 cola’. Odgovor je jednostavan – 20 cola (inča) je najčešća dimenzija točkova bicikala“, kaže sagovornik Novog magazina.

 „Interesovanja su različita i dok stariji posetioci najviše vremena provode pored bicikala koji su za mnoge bili neostvareni dečji san ili žele da čuju neku staru numeru sa gramofona, mlađa publika je opčinjena prvim video-igricama, kasetofonima i vokmenima, a interesuje ih i da vide kako su izgledali crtani filmovi u crno-beloj tehnici.“ 

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.