Momčilo Pantelić – Prijatne vesti

Izvor. Novi magazin

Za početak, u najkraćem: i jedni i drugi su izmakli prognozama, pokazavši tako da ih nedovoljno poznaju čak i najiskusniji političari i najafirmisaniji istraživači javnog mnjenja. Doduše, u Britaniji je bila najavljena pobeda laburista, ali ne i da će ona dovesti do najtežeg poraza vladajućih konzervativaca. U Francuskoj je, pak, predviđana pobeda udarne desnice Marin le Pen, ali je ona zauzela tek treće mesto, iza zahuktale ujedinjene levice, pa i podržavalaca prilično nepopularnog predsednika Emanuela Makrona.

U oba slučaja se kao model ispostavila saradnja s neistomišljenicima, bez koje verovatno ne bi bio ostvaren cilj – da poraze zajedničkog im protivnika. Pa su, tako, laburisti i liberal-demokrati glasali jedni za druge gde god je zatrebalo da se pobede konzervativci, što su u Francuskoj činili i ujedinjeni levičari i makronisti, čak se mestimično odričući i kandidatura, kako bi zajednički favoriti nadvladali lepeniste, u kojima i dalje naziru nepodnošljive im doze desničarenja.

Sve suprotno, i zato uspešno, od ovdašnjih montiranja i demontiranja. U kojima je autokratski lider naredbodavno uvećao koaliciju, dok se opozicija pocepala i tako u Beogradu, praktično, sebi „od gotovog napravila veresiju“.

Došlo je vreme da i Amerikanci uče od Britanaca i Francuza, sugerišu eksperti u Vašington postu i Forin polisiju. Da od prvih preuzmu pomno izučavanje sistema kako bi u njega lakše uklopili svoje izborne interese i da smanje ideološko zaoštravanje a više se posvete rešavanju vitalnih pitanja za građane. I da kao oni drugi, pokažu spremnost na personalna odricanja zarad očuvanja demokratskih vrednosti, pri čemu posebno ciljaju na predsednika Džoa Bajdena.

Na odustajanje od izborne trke, šefa Bele kuće pozivaju i najuticajniji mediji, inače naklonjenih njemu, pa i sve više njegovih demokrata. Njima se upravo pridružio i nobelovac Pol Krugman koji, u Njujork tajmsu, Bajdenu odaje priznanje za dosadašnji učinak, ali koji treba da „kruniše“ ustupanjem predsedničke kandidature nekom saborcu koji ima bolje izglede u nadmetanju s Donaldom Trampom.

Bajden, ipak, ne odustaje, zasad. Ironičari kažu da je od britanskog i francuskog slučaja prihvatio samo to da su obe prognoze omašile, pa da će se pokazati da greše i ankete koje prednost daju Trampu.

Proradila je i strateška klackalica. Prema svemu dosad pokazanom, Vladimir Putin i Tramp žale zbog poraza Le Penove, s kojom su računali u naporima da oslabe EU. A baš takvom ishodu se raduje EU, pogotovo što novi britanski premijer Kir Starmer želi da unapredi odnose s njom, a ne baš i s pomenutom dvojicom, koji su podržavali i Bregzit.

Olakšanje Evropljana prati jedna otežavajuća okolnost. Za njenog lidera i inspiratora je godinama, posle ostavke Angele Merkel, važio Makron, čiji je položaj oslabljen, vanrednim izborima koji su doveli do velikih političkih neizvesnosti i pojačane polarizacije u Francuskoj, a time i do umanjivanja njegovog međunarodnog rejtinga.

Novi modeli i za osvajanje i za urušavanje vlasti

Starmeru ide u prilog takvo kadrovsko posrtanje. Njegovi podržavaoci već ističu da je izrastao u „socijaldemokratskog superheroja“, kao „jedini lider levog centra u velikim ekonomijama, koji uživa parlamentarnu supervećinu“ i predstavlja „veliku nadu za progresivne snage u celom svetu“.

Ovde će mu, svakako, naći manu zato što je zastupao Hrvatsku u sporu sa Srbijom oko međusobnih optužbi za genocid. Obe optužbe su odbijene, a on se docnije afirmisao kao vrhunski pravnik i stekao titulu ser.

Bilo pa prošlo, a ovdašnji lider će se zgroziti kad čuje da je Starmer praktikovao da s poslom završi već u petak u šest popodne. I da smatra da su u zabludi političari koji su umislili da će bolje odluke donositi ako rade takoreći 24 sata svakog dana. U šta smo se u Srbiji više puta uverili.

Ovdašnjoj praksi cinculiranja i prenemaganja će zasmetati i Starmerova ekspeditivnost. Odmah posle izborne pobede postavio je sve ministre, koji su se za te dužnosti istrajno pripremali kao „kabinet u senci“, ne zasnivajući karijeru na podilaženju šefu.

U celini uzev, britanski i francuski izbori su još jedan dokaz da se širi talas nezadovoljstva vlastima. A u Francuskoj i pride – nezadovoljstva opozicijom koja koketira sa autokratima poput Putina i Trampa.

Za oba modela je karakteristično da je do smene vlasti dolazilo dobrim delom tako što se sama urušavala nadmenošću, forsiranjem drastičnih nejednakosti, slabljenjem ekonomije i polemičnim odnosom prema imigraciji. Za poslednjih osam godina, od Bregzita, u Britaniji je zglajzalo čak pet premijera. A u Francuskoj je jedan od razloga, kako nalazi oksfordski istoričar Timoti Garton Eš, prejaki ego Makrona, koji se ponašao kao Jupiter, da bi mu se, posle ovih izbora, nagovestila sudbina Ikara.

Odavno je američki filozof Vil Durant napisao da „ništa ne deluje vaspitnije nego kad se čovek iznenada začudi“. Svet su, u različitim dozama, iznenada začudili ishodi izbora u Britaniji i Francuskoj i njihovim načinima za obaranje i urušavanje vlasti.

Bio bi red i da ga začudi i ovdašnje čudo, u kome lider onemogućava opoziciju da dođe na čelo makar nekog seoceta. I dok britanski i francuski modeli mogu da deluju zarazno, ovaj ne može. U demokratijama ga niko neće. Što je takođe prijatna vest.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.