Moguće nuklearne glave za sprečavanje poraza Rusije

Napad Rusije na Ukrajinu i rat koji je ušao u sedmu nedelju sklonio je mnoge teme sa dnevnog reda, pa i one koje se tiču globalnog mira. Koliko su realne mogućnosti da se Ukrajina odbrani i kako ishod zavisi od angažovanja NATO i međunarodne zajednice koja osuđuje napad Rusije na Ukrajinu, logično je pitanje za Nikolu Lunića, izvršnog direktora Centra za strateške politike, kapetana bojnog broda u penziji i bivšeg izaslanika odbrane Republike Srbije u Londonu.

“Rusija je već izgubila ovaj rat jer nije uspela da dehumanizuje protivnika, liši ga široke popularnosti kod naroda i pridobije međunarodno javno mnjenje. Čak i u isključivo vojnom kontekstu, izgledna je irelevantnost pobede u uslovima brutalnog razaranja i masovnih civilnih žrtava. Ipak, treba imati na umu da Rusija i dalje poseduje supremaciju vojne moći, ali i narušenu vojnu reputaciju zahvaljujući pogrešnim strategijskim procenama i devastirajućem moralu u sopstvenim oružanim snagama”, kaže Lunić za Novi magazin.

Svi ratovi se po pravilu vode i sve pobede se obezbeđuju raspoloživim resursima zemlje, pre svih ekonomskim, demografskim i diplomatskim, objašnjava naš sagovornik.

“Takvi resursi se u Rusiji troše bez izgledne obnove, dok se Ukrajina kontinuirano snabdeva zahvaljujući širokoj međunarodnoj podršci. Tako, na primer, u Rusiji fabrika za sklapanje tenkova Uralvagonzavod obustavlja rad zbog nedostatka delova, dok Ukrajina sve više jača sopstveni potencijal partnerstva, a možda uskoro i savezništva. Zbog toga Moskva uviđa da zahtevane koncesije u pregovorima mora prilagođavati aktuelnoj situaciji, inače može doživeti i potpuni vojni fijasko. Pored konsekutivnog jedinstva EU i NATO koje mnogi analitičari ističu, agresija Rusije je kreirala i koheziju ukrajinskog identiteta koja kroz istoriju nije viđena. Upravo na takvoj snazi i homogenizaciji društva, uz svu tragediju i žrtve, možemo se nadati i budućnosti i procvatu jedne velike evropske zemlje ”, smatra Lunić.

Očekujete li intenziviranje napada ruskih snaga i njihovo napredovanje u Ukrajini? I dokle?

Može se pretpostaviti da je Putinov cilj podrazumevao brzu kapitulaciju Kijeva i očekivanu masovnu podršku proruskog stanovništva, uz uspostavljanje poslušne i predvidljive Ukrajine kao konačnog imperativa. Bez obzira na koncept ruske vojne strategije, ona je morala biti usklađena sa željenim političkim ishodom koji se oslanjao na loše premise. To je i dovelo do ponižavajućih vojnih rezultata i debakla tako definisane strategije u Ukrajini.

Uviđanjem pogrešnog pristupa Rusija je sada nametnula operativnu pauzu koju će iskoristiti za definisanje ostvarivih vojnih ciljeva, koncentraciju snaga, logističku rekompoziciju i strateško težište na istočnom i verovatno južnom frontu. Svedoci smo praktičnih posledica takvog pristupa u povlačenju ruske vojske sa severnog operativnog pravca i privremenom defanzivnom pozicioniranju na ostalim delovima ratišta.

Na osnovu iznetog, u narednom periodu se očekuje intenziviranje borbenih dejstava na istočnom operativnom težištu i napredovanje ruskih snaga. U ovom trenutku možemo samo pretpostavljati koji će biti konačan cilj i gde se predviđa ukopavanje trupa, odnosno zaustavljanje napredovanja. Tokom nedavnih javnih nastupa Kremlj nameće novi željeni cilj, verovatno na liniji Harkov – Dnjepr, sa osvajanjem Odese i spajanjem s Pridnjestrovljem. Međutim, onaj ko nameće rat morao bi računati i na posledice.

Vi ste mornarički oficir, možete li da nam objasnite problem moreuza Bosfora i Dardanelija i zašto Turska ne može da ih zatvori?

Geostrategijski značaj Turske uglavnom je stečen zahvaljujući moreuzima Bosfor i Dardaneli, koji su oduvek predstavljali veliki resurs, ali i globalni rizik. Kako bi onemogućila slobodnu plovidbu, Turska je 1936. potpisala Konvenciju iz Montrea o režimu moreuza koji joj nameće obaveze, ali takođe štiti puni suverenitet. Upravo zbog toga Turska je posvećena transparentnom sprovođenju svih odredaba iz Konvencije koja joj omogućava da potpuno zatvori prolaz svim ruskim ratnim brodovima nakon što je invaziju označila kao rat.

Međutim, odredbe tog međunarodnog sporazuma imaju klauzulu izuzeća za brodove koji se vraćaju u svoju matičnu luku. Uz veoma pažljivu diplomatsku retoriku, kako ne bi ugrozila sveukupne odnose sa bilo kojom zaraćenom stranom, Ankara je već odbila prolaz ruskim ratnim brodovima koji nemaju matične luke u Crnom moru. Zanimljivo je da je jedna od deset potpisnica pomenute Konvencije iz Montrea bila i Kraljevina Jugoslavija.

Šta još možemo da očekujemo u budućnosti od Rusije u smislu njenih pretenzija prema susedima i, uopšte, u geopolitičkom i geostrateškom pogledu?

Rusija je pokazala svu nepouzdanost dobrosusedskih odnosa i imperijalnu percepciju geopolitičke moći. Upravo takva vrsta nepoverenja susedskih zemalja generiše njihov interes za članstvom u kolektivnom sistemu bezbednosti i udaljavanje od sfere uticaja Moskve. Simptomatično je što čak ni zemlje članice Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB) ne podržavaju rusku agresiju na Ukrajinu ni pri glasanju u UN niti učestvuju sa svojim vojnim potencijalima.

O kakvom je bezbednosnom savezu reč, mogli smo se uveriti u nedavnom ratu u Nagorno Karabahu, kada je članica ODKB (Belorusija) tokom sukoba snabdevala raketama za višecevni raketni sistem Polonez nečlanicu (Azerbejdžan) u ratu protiv članice ODKB (Jermenija).

Zavodljive vrednosti EU i iskustva bivših država SSSR-a i Varšavskog pakta, a sada članica EU, nepovratno su usmerile Ukrajinu ka komfornijem životu i savremenim vrednostima. Najbolji pokazatelj toga su izbegličke rute koje se nepogrešivo usmeravaju put bezbednosti, života i budućnosti. Definitivno će trebati mnogo vremena i diplomatskog napora Moskve da uveri zemlje u pograničnim regionima da im od Rusije ne preti opasnost invazije, čak i ukoliko žele da vode nezavisnu i suverenu spoljnu politiku.

Paralelno s ratom govori se i o medijskom ratu – koji je i ovo područje osetilo – pri čemu su novi kanali komunikacija značajno uticali na javno mnjenje. Na koji način i koliko mediji učestvuju u savremenom ratu?

Informacioni rat predstavlja skup operacija koje se sprovode kako bi se stekla informaciona prednost nad protivnikom. Specifičnost te vrste rata je različit intenzitet dejstava koji prati ostale oblike sukoba, posebno u pripremi za rat, oblikovanju percepcije i manipulisanju spoznajom i ponašanjem involviranog naroda i međunarodne zajednice. Rusija je očigledno nepripremljena ušla u informacioni rat jer ne samo da nije uspela pridobiti međunarodno javno mnjenje nego nije efikasno pripremila ni rusku javnost za rat.

Putin je relativno brzo mogao da uz upotrebu spektra hibridnih i propagandnih dejstava ostvari sve svoje političke ciljeve u Ukrajini i bez konvencionalnog rata. Sada je, međutim, generisao ne samo ekstremnu popularnost predsednika Zelenskog – sa 21 odsto pre rata na 75,1 – već i nezabeleženu koheziju ukrajinskog identiteta. Čak 78 odsto odrasle populacije uvereno je u pobedu Ukrajine.

Mediji predstavljaju ključne alate za plasiranje uticaja u miru, ali i za prenošenje dezinformacija i ratne propagande tokom ratnog sukoba. Na primeru Srbije videli smo da u agresiju Rusije nisu verovali samo oni koji su sopstvenu percepciju zasnivali na ruskoj medijskoj retorici i oni koji su bili izvršioci brutalne ratne propagande. Ono najgore što se može desiti nekom ambicioznom političaru ili samouverenom uredniku medija jeste da sledi interese trećih zemalja, da tokom rata propagira njenu politiku i usvaja demagogiju suprotnu interesima Srbije.

To se eksplicitno videlo na našoj političkoj sceni, gde su mnogi ismevali tzv. histeriju Zapada i njihove obaveštajne procene o vojnoj invaziji, a sada su uspeli da kapitalizuju rusofilstvo na parlamentarnim izborima ili kod ruske Federalne agencije Rossotrudničestvo. Zbog toga je posebna odgovornost na medijima u Srbiji koji plasiraju vrednosti, prenose moralne norme, čuvaju principe, ali i oblikuju budućnost za naredne generacije.

Zbog čega se Srbija ne priključuje Konvenciji UN o zabrani kasetne municije i kada bi mogla promeniti stav?

Srbija je jedina država Zapadnog Balkana koja još nije ratifikovala Konvenciju UN o zabrani kasetne municije jer jednostavno nije deo kolektivnog sistema bezbednosti koji bi nam omogućio komfornu poziciju odricanja od dela operativnih sposobnosti i prepuštanja zajedničkoj odbrani. Bez obzira na uzvišen humanitarni cilj, u vojnom kontekstu je logično odbijanje Generalštaba da se priključi pomenutoj Konvenciji kako ne bi ugrozilo specifične operativne sposobnosti Vojske Srbije koje se oslanjaju na tu vrstu municije i za koju, zasad, nema alternativu.

Sasvim je sigurno da će se Srbija priključiti Konvenciji na svom putu usklađivanja spoljne i bezbednosne politike sa EU. Za punu ratifikaciju će nam, nažalost, trebati još neko vreme, koje bismo mogli iskoristiti da izvučemo pouke iz sukoba širom sveta i da redefinišemo nacionalni interes za integraciju u kolektivnom sistemu bezbednosti. Naravno, bez kasetne municije.

Srbija je, pa i deo regiona koji nije u NATO i EU, u vrlo osetljivom statusu, što se vidi i po reakcijama na ono što se kolokvijalno zove ukrajinska kriza. I ko ima realne mogućnosti da se oslobodi energetske zavisnosti, pa onda i političke? Od Rusije, razume se.

Od svake vrste zavisnosti oslobađamo se samo uz pomoć i podršku prijatelja i saveznika. A logika nam nameće zaključak da bi prijateljstvo trebali graditi i održavati upravo u regionu, naravno, ukoliko želimo predvidivu bezbednost. Upravo zato ponuda predsednika nekim zemljama regiona za prioritetno obezbeđenje žitarica sagledava se i u kontekstu spoljnopolitičke investicije.

Inicijativa “Open Balkan” ima mogućnost da pokaže i regionu, ali i EU u celini sav potencijal partnerskih odnosa Zapadnog Balkana, uz indirektno plasiranje ideje o kolektivnom prijemu. Bez obzira na dojučerašnje fantazije o takvoj ideji, globalni efekti i nepredvidivi kraj ukrajinske krize nameću potrebu za geografskom jedinstvenom Evropom. Međutim, pored jedinstvenog tržišta, inkluzivan pristup inicijative trebalo bi da se ogleda i u zajedničkom spoljnopolitičkom i bezbednosnom nastupu, što se regionu jednostavno nameće aktuelnim sukobom.

U sadašnjoj situaciji kada su Albanija i S. Makedonija okarakterisane kao neprijatelji Rusije, Srbija je iskoristila priliku da pruži podršku svojim partnerima. Osim toga, nefunkcionalni Srpsko-ruski humanitarni centar u Nišu mogao bi se što pre zameniti regionalnim centrom za vanredne situacije “Open Balkan” koji bi delovao u okviru EU (Emergency Response Coordination Center – ERCC), a po ugledu na EU možda bismo mogli inicirati i kreiranje borbene grupe “Open Balkan” koja bi delovala u okviru ZSBP EU. Region i svi lideri bili bi krajnje dekadentni ukoliko ne iskoriste ovu priliku. Zato verujem da ova kriza neće i ne sme imati bezbednosne implikacije niti na jednu zemlju regiona, odnosno ne više nego što će imati na ceo svet.

I jedno apokaliptično pitanje – mnogi ljudi se plaše nuklearnog rata. Ne u dalekoj budućnosti. Ima li realne opasnosti?

Alternativa uspešnim pregovorima zaraćenih strana ili zamrznutom konfliktu jeste nuklearna eskalacija. Nije nemoguće da u uslovima neusaglašenih vojnih mogućnosti i autokratskih želja dođe do poniženja ruske vojske i razvejavanja svih mitova o njenoj snazi. U dosadašnjem angažovanju Rusija je pokazala nesposobnost modernog konvencionalnog ratovanja i inferiornost u obaveštajno-izviđačkim i komunikacijskim sposobnostima.

Međutim, Putin ne može ruskoj javnosti priuštiti ništa manje od pobede, makar to bio eufemizam za sitne koncesije. U suprotnom se može očekivati upotreba taktičkih nuklearnih bojevih glava sa različitih platformi koje bi imale za cilj sprečavanje poraza.

Posledice eventualnog dejstava takvog oružja su ograničene, ali Putin bi time preuzeo rizik opasnog presedana i doveo svet pred ivicu opstanka. Podsećanja radi, Putin je u cilju odvraćanja već naredio specijalni režim borbene gotovosti za rusko nuklearno naoružanje, a ne treba sumnjati da je u istom režimu i nuklearni potencijal druge strane.

U danima koji nam predstoje neophodno je više razuma, a manje emocija i histerije kako ne bismo pripremali sopstvenu decu za apokaliptičnu budućnost. U tome svaki pojedinac može dati svoj doprinos, makar to bio i uzdržani komentar na društvenim mrežama. Jer, pred mladima je život koji treba živeti, borba koju valja voditi i cilj za koji se vredi žrtvovati. Ništa nije lakše, nesavesnije i nepatriotskije od licemernog apela političara na netrpeljivost, osvetoljubivost, destruktivne nagone i ksenofobiju našeg naroda u istorijom izmučenom regionu. Zato nam sad treba vreme – vreme za mir, za oporavak, za razvoj i za budućnost.