Mlađi od 60 godina ne treba da se čuvaju zaraze
Intervju: Vladimir Petrović, direktor Instituta za javno zdravlje Vojvodine
Razgovarala: Jelena Aleksić
Oko 108 miliona stanovnika jednog regiona na severoistoku Kine ponovo se nalazi u izolaciji, pošto se ponovo pojavio koronavirus. U zemlji koja je prva proglasila kraj epidemije zbog “samo” 34 zaražena, svi stanovnici grada Šulan, kao i dobar deo žitelja u Đilinu u potpunom su karantinu. Preciznije, dosad “neviđenom”, kako prenose svetske agencije, objašnjavajući da su pomenuti gradovi sasvim blokirani i stanovnicima je dozvoljeno da jednom u dva dana izađu u nabavku na dva sata, i to po jedan iz domaćinstva. Svi ulazi i izlazi iz gradova su zatvoreni.
Malo je verovatno da su Kinezi pre nepuna dva meseca nakon proglašenja kraja epidemije računali da će već u maju ponovo biti ugroženi. Znači li to da za dva meseca i Zapad treba da bude spreman za nove smrti, blokade i karantine? Od čega zavisi kada će i hoće li se zaraza ponovo vratiti i ima li išta što je moguće uraditi, a kineske vlasti nisu, pa da do ovoga ne dođe? Na ova pitanja odgovore nam daje profesor dr Vladimir Petrović, epidemiolog, direktor Instituta za javno zdravlje Vojvodine i član Kriznog štaba za suzbijanje zarazne bolesti covid-19.
Kakva je putanja kretanja virusa i kada bi se mogao vratiti, s obzirom na to da se seli na južnu hemisferu? Može li se kretanje SARS-CoV-2 uporediti sa sezonskim gripom?
Zemlje na južnoj polulopti ulaze u jesen i zimu i ukoliko iskuse široku rasprostranjenost i visok intenzitet aktivnosti virusa, odnosno masovne epidemije, moguće je da nam se virus na jesen vrati, što bi bilo slično kretanju gripa. Jedina razlika koja bi mogla da se desi jeste period zime i jeseni, kada bi moglo doći do registracije prisustva virusa. Grip se najčešće javlja u periodu od januara do aprila, a novi koronavirus mogao bi se javiti ili u kasnu jesen ako se vrati drugačiji sa južne polulopte ili u ranu jesen po otvaranju škola, ako se ne prokužimo tokom leta, odnosno u uslovima niskog nivoa kolektivnog imuniteta.
Koliki nam je to imunitet potreban i kako ćemo ga steći uz mere fizičkog distanciranja?
Da razjasnimo, hoće li doći do novog talasa epidemije zavisiće ponajviše od dva faktora, i to poštovanja mera socijalnog distanciranja od kategorija u riziku i nivoa kolektivnog imuniteta u populaciji. Faktor koji će imati više uticaja na pojavu epidemijskog talasa je nivo kolektivnog imuniteta u populaciji, pre svega kod mlađih od 50 godina, pa i onih do 60 godina starosti. Tu ne treba insistirati na izolaciji i socijalnom distanciranju. Zašto? Zato što nas to dovodi do masovnijeg asimptomatskog zaražavanja ili obolevanja sa blažom kliničkom slikom. Istovremeno, to bi održalo funkcionalnost zdravstvenog sistema i podiglo nivo kolektivnog imuniteta. Nivo kolektivnog imuniteta od 60 odsto, a neki u svetu tvrde i već od 40 odsto prokuženosti celokupne populacije može da bude dovoljan da epidemijskog talasa i ne bude i da zdravstveni sistem neometano pruža zdravstvene usluge građanima. Možemo to zvati “švedskim pristupom”, ali u ograničenoj populaciji tokom pravog vremenskog perioda.
Na koga mislite kad kažete “ograničena populacija”?
Snaga drugog talasa obolevanja zavisi od toga da li su i u kojoj meri zahvaćene grupe u riziku kod kojih se očekuje teža klinička slika. Tu ubrajamo dve kategorije ljudi. U prvu spadaju hronični bolesnici koji boluju od kardiovaskularnih bolesti, uključujući i povišen krvni pritisak, hroničnih plućnih bolesti, dijabetes melitusa, gojazne osobe i osobe koje boluju od malignih neoplazmi. U drugu grupu spadaju najstarije osobe koje su u kolektivnom smeštaju u gerontološkim centrima, kao i druga lica u kolektivnom smeštaju koja su na dugotrajnom lečenju, bez obzira na uzrast. Pojava bolesti u ovim kategorijama je proporcionalna težini same epidemije, odnosno povećanoj verovatnoći smrtnog ishoda. Stoga kod ovih osoba i dalje treba sprovoditi pojačane mere do momenta kada budemo imali na raspolaganju vakcinu kojom bi se mogli štititi tako da do bolesti ili ne dođe ili, ako i dođe, da bude praćena blažom kliničkom slikom. To je sličnost sa vakcinacijom protiv gripa jer je cilj i jedne i druge smanjenje viška smrtnosti u populaciji.
Vezano za širenje virusa širom planete u drugom talasu, možete li nam objasniti pod kojim bi uslovima i da li bi uopšte bilo moguće “otarasiti” se ove infekcije i kakve veze s tim imaju temperature vazduha, budući da mi stalno govorimo o lepom vremenu kao povoljnosti, dok se virus širi na zemlje sa izuzetno visokim temperaturama?
Bolest je prisutna i u zemljama gde su temperature visoke, na južnoj polulopti, ali je tamo i vlažnost vazduha visoka, što pogoduje preživljavanju virusa. Mi u Evropi ulazimo u period niske vlažnosti vazduha i moguće je da i to utiče na obolevanje kao dodatni zaštitni faktor. Nije za očekivati da će virus nestati iako to nije u potpunosti isključeno. Praćenjem epidemiološke situacije kod nas, od početka epidemije do danas, uočeno je nekoliko karakteristika u obolevanju i umiranju. U strukturi obolelih prema težini kliničke slike tokom marta registrovali smo visok procenat obolelih s težom kliničkom slikom, gde je kod starijih od 60, a posebno 70 godina u višem procentu registrovan razvoj kritične kliničke slike koja je zahtevala primenu mehaničke ventilacije. Među njima je registrovan i najveći broj smrtnih ishoda. Kako je vreme odmicalo i spoljna temperatura i indeks UV zračenja rasli, dolazilo je do registracije sve većeg procenta obolelih sa blagom kliničkom slikom. Od početka aprila počeli smo da registrujemo zaražene, osobe kod kojih je PCR test bio pozitivan, a nisu imali nikakve simptome i znake bolesti, odnosno asimptomatske slučajeve.
Šta to znači?
U ovom trenutku asimptomatski slučajevi zauzimaju više od 20 odsto svih obolelih u strukturi registrovanih slučajeva u Vojvodini. To se može objasniti povećanom stopom testiranja ili uticajem UV zračenja. I tokom marta kontakti obolelih su testirani, ali mi nismo registrovali asimptomatski zaražene među njima, tako da nam ostaje da smatramo da je u pitanju uticaj toplijeg vremena. Pratićemo i dalje situaciju i reagovati u zavisnosti od novih saznanja.
Znamo li onda odakle bi nam to mogao doći novi talas; sa Istoka ili Zapada?
Virus se prenosi i širi brzinom kojom se kreću najbrža prevozna sredstva, avioni, i jasno vam je da nema pravila odakle će doći jer su veze u međunarodnom saobraćaju takve da su svi delovi sveta međusobno povezani, i Afrika i bilo koji drugi deo sveta. Pre svega, virus neprestano kruži između severne i južne polulopte, ali se zavisno od klimatskih uslova javlja sa različitim udelom asimptomatskih, onih sa blagom ili težom kliničkom slikom u ukupnoj strukturi obolelih. Što su uslovi za preživljavanje virusa u spoljnoj sredini povoljniji, u smislu hladnijeg vremena i veće gustine smeštaja u zatvorenom prostoru, to je veći udeo obolelih s težom kliničkom slikom jer se veća količina virusa prenosi sa čoveka na čoveka. Drugim rečima, veća je infektivna doza kojom se ljudi inficiraju koja vodi težoj kliničkoj slici.
Kako vam se čini globalni odgovor na pandemiju, naročito sa stanovišta nauke koja se godinama unazad pribojava upravo virusa?
U poređenju sa globalnim odgovorom na epidemiju H1N1 mogu da kažem da je sada bilo mnogo lakše jer se svet za ovu pandemiju pripremao na osnovu prethodnog iskustva, punih 10 godina, pod vođstvom Svetske zdravstvene organizacije. Infrastruktura u celom svetu, pa i u našoj zemlji, ovog puta je bila mnogo bolja i s te strane bilo je lakše.
Običan čovek se danas boji dijabetesa ili kancera, dok se medicina pribojava pre svega virusa, za koje se procenjuje da mogu biti višestruko ubojitiji od pomenutih bolesti. Zašto?
Čovek se sve više približava, odnosno ulazi u područja gde ranije nije bio mnogo ili uopšte nije bio prisutan, poput delova Amazona, džungli u Africi ili bespuća u Sibiru. Tu dolazi u kontakt sa uzročnicima s kojima ranije nije imao kontakt i tako se javljaju nove pretnje izazvane novim zaraznim bolestima. Pored toga, medicinska nauka i tehnološki napredak omogućavaju prepoznavanje uzročnika koji su i odranije bili tu, ali nisu mogli biti prepoznati jer nismo imali čime da ih detektujemo. Odatle ove brojne pretnje novim i saznanja o starim bolestima.
Konačno, uz uvažavanje činjenice da je u pitanju sasvim novi virus, kakva je mogućnost da se u narednih pet godina pojavi neka nova mutacija virusa i od čega to zavisi?
Niko ne može da predvidi budućnost, pa ni ja. Sve je moguće, od toga da sa ovim završimo tokom leta, ali i da se mučimo godinama, u zavisnosti od sposobnosti virusa da reaguje na klimatske faktore i da izbegava kolektivni imunitet populacije sopstvenim brzim mutacijama. Naravno, zavisi i od naše sposobnosti da blagovremeno sprovodimo mere. Mere treba da primenjujemo tako da se postigne maksimalan kolektivni imunitet, uz najmanji mogući broj žrtava, odnosno smrtnih ishoda tokom leta, zaključno sa septembrom. Ako se mere dobro sprovedu tokom leta i dođemo do višeg nivoa kolektivnog imuniteta, imaćemo i mirniju jesen i zimu jer vakcine neće biti ove jeseni. U suprotnom, moraćemo ponovo da predlažemo tvrde mere koje smo sprovodili u periodu vanrednog stanja, a sve u cilju održavanja funkcionalnosti zdravstvenog sistema i čuvanja ljudskih života. Potrebni su odgovori na brojna pitanja do kojih možemo doći ne samo epidemiološkim nadzorom već i posebnim epidemiološkim i kliničkim istraživanjima. Mi se još uvek pridržavamo ključnog epidemiološkog principa “prava mera, u pravo vreme, na pravom mestu”, s tim da bih podvukao reč vreme, u smislu letnjeg perioda.
Tekst je prenet iz Novog magazina.