Mladi i ekologija: Državni tepih nebrige

Piše: Olivera Mitić, Novi magazin

Protesti, inicijative i zakoni o zaštiti životne sredine počeli su da niču širom sveta još početkom 20. veka. Počev od industrijske revolucije, stanje planete postaje progresivno sve alarmantnije – priroda više nije onakva kakva je bila, temperature su u stalnom porastu, deponije gore, dok se otpad koji iz dana u dan proizvodimo ne prerađuje na adekvatan način. Pre desetak godina jednom nogom smo već kročili kroz vrata ekološke katastrofe, a ipak, čini se da su ovi problemi tek nedavno postali predmet ozbiljnije diskusije na globalnom nivou. Na Balkanu se mahom i dalje guraju pod tepih.

KAD VAZDUH ZAPEČE: Ekologija je u Srbiji postala vidljiva tek pre dve, tri godine, u trenutku kada nam je i sam vazduh postao vidljiviji. “Naša svest o životnoj sredini počela je da jača kad smo primetili da nas ono što dišemo peče”, rekla je Nina Ciganović, studentkinja Pravnog fakulteta i jedna od dve suosnivačice novosadskog ogranka građanske inicijative Eko straža. “Ljudi su počeli da povezuju zagađenje vazduha, vode i zemljišta sa svojim zdravljem, a shvatili su i da je naše generalno zdravstveno stanje loše. Imamo sve mlađe ljude koji obolevaju, sve zagađeniju životnu sredinu. Mislim da je to uticalo i na nas kao ljude, ali i na medije, da počnemo više da pričamo o ovoj temi.”

Razgovarati o nečemu, međutim, nije dovoljno da bismo zaista počeli da preduzimamo mere. Ovo je činjenica koju su shvatili brojni građani, organizacije i institucije, među kojima je, možda i na prvom mestu, upravo Eko straža. Osnovana 2019. sa sedištem u Beogradu, ova neformalna grupa građana, koja nije ni politička ni nevladina, poslednje tri godine sprovela je niz akcija i protesta s ciljem da se u Srbiji konačno nešto uradi po pitanju zagađenja. Od marta 2021. ova inicijativa prisutna je i u Novom Sadu, dok se paralelno proširila i na druga mesta, među kojima su Šabac, Zlatibor i Leskovac. “Posvećeni smo alarmiranju javnosti i države o tome koliko smo zagađeni”, dodala je Ciganović, “kao i postizanju rešavanja problema. Primarni fokus nam je zagađenje vazduha, ali se bavimo i deponovanjem otpada. U Srbiji imamo solidne propise u ovoj oblasti, ali se oni u praksi ne primenjuju.”

Međutim, i pored velikog broja volontera, prepreka u vezi s primenom propisa, zajedno sa stalno rastućim brojem drugih problema, još nije prebrođena. Dovoljno je da se osvrnemo na energetsko siromaštvo Srbije, vodu koja u velikom broju naseljenih mesta nije za piće, individualna ložišta koja nas ugrožavaju i tzv. privredne subjekte koji ne poštuju osnovne zakonske obaveze o zaštiti životne sredine. Nakon afere “Rio Tinto”, tek jedne u nizu stranih kompanija koje širom Srbije, posebno u istočnom delu zemlje, istražuju otvaranje rudnika, jasno nam je da smo pre naišli na ogranke problema nego na njegovu srž. Koren je ipak, po svemu sudeći, sistemski, te takvo mora biti i njegovo rešenje – a građani nisu ti koji ga sami mogu implementirati. “Kao nacija smo još uvek na nivou negiranja”, zaključila je Ciganović. “Ono što vlast radi samo su kozmetičke mere. Konkretnu politiku koja rešava pitanje zagađenja uopšte nemamo, pa možemo reći da država i dalje ništa ne radi.”

Sudeći po rezultatima nedavno sprovedene ankete u okviru projekta MLADI: Savez za medijsku pismenost i digitalni značaj, ovo mišljenje ne zastupaju samo organizatori i pristalice ekoloških inicijativa. Čak 99 odsto ispitanika izjasnilo se da im je zaštita životne sredine važna tema, dok 97 odsto smatra da se vlast i državni organi njome nedovoljno bave.

NAJMLAĐI NAJZABRINUTIJI: Za ekološke teme uglavnom je najveći odziv mladih, potvrđuje aktivista i stručnjak za komunikacije Nikola Ristić. “Oni su ubedljivo najviše zastupljeni na protestima, a ekološka pitanja uglavnom rangiraju na prvom ili drugom mestu kada je reč o značaju.” U prilog tome govori i anketa za Alternativni izveštaj o položaju i potrebama mladih iz prošle godine, koji je izradila Krovna organizacija mladih Srbije. Sa uzorkom od gotovo 1.400 ispitanika ispostavilo se da je za ljude od 15 do 30 godina zaštita životne sredine na drugom mestu kad govorimo o društvenim vrednostima koje su im bitne. Ruku podruku s tom činjenicom ide i podatak da je 26,8 odsto mladih u poslednjih godinu dana učestvovalo na protestima različitih udruženja, dok je čak 78,8 odsto redovno potpisivalo peticije. Glavna motivacija za volontiranje za dve trećine njih bili su aktivizam i želja da se reše određeni problemi.

“Ekologija je za mlade vrlo bitna”, nastavio je Ristić. “Iako ova tema nije bila prisutna u mejnstrim medijima, uspela je da izraste generacija koja shvata da, ako sutra želi da živi u zdravoj sredini, danas mora da preduzme akciju. Možda se na momente i osete kao da su im vezane ruke, ali ih to ne sprečava da se aktivno trude da poprave stvari.”

Iz sopstvenog iskustva u radu za Eko stražu sa ovim se slaže i Nina Ciganović. “Ima nas sve više. Poslednjih godinu dana broj ljudi od 18 do 25 godina koji se priključuju lokalnim ekološkim inicijativama konstantno raste. A ako i nisu članovi, veliki broj njih pokušava nešto da promeni u svom kraju. Na Instagramu više komuniciram s mladim ljudima i, mada je to mreža koju oni češće koriste, svakog se dana javi barem pet do šest novih koji žele da se angažuju.”

U odnosu na druge starosne grupe, a posebno u odnosu na građane starije od 50 godina koji su se, čini se, u nekoj meri “pomirili” s lošim životnim uslovima u zemlji u kojoj živimo, u Srbiji se u prvim redovima ekološkog otpora nalazi njen podmladak. Za razliku od starijih građana koji su, nažalost, sve skloniji apatiji i pasivnosti, mladi se globalnim zagrevanjem, zagađenjem i aktivizmom bave više nego ikada. A glavni stub potpore u ovom slučaju im je, reklo bi se, upravo internet.

ONLAJN AKTIVIZAM: Anketa projekta MLADI pokazala je da se čak 81 odsto njih o razmeri problema zagađenja informiše putem društvenih mreža. Putem Instagrama, Fejsbuka, Tvitera i Tiktoka, nove generacije umrežene su sa inicijativama poput Kreni-promeni, Ne davimo Beograd, Ekogeneze i mnogih drugih organizacija koje samostalnim radom ističu ono što tradicionalni mediji rado guraju u stranu.

“Najistaknutiji nacionalni mediji vrlo slabo izveštavaju o ekologiji”, dodao je Ristić. “Uglavnom se izveštava propagandistički i senzacionalistički, pa su ljudi koji se bore za zdrav vazduh i čistu životnu sredinu često okarakterisani kao izdajnici, strani plaćenici, podrivači društva i rušioci sistema. Umesto da je suština poruke to da živimo u nezdravom okruženju, kontekst bude da neko pokušava da ugrozi državu, režim i nacionalnu bezbednost. Čak i kada su ove teme prisutne, one se obrađuju iz potpuno pogrešnog ugla.”

Međutim, i pored snage onlajn prostora putem kojeg se za kratko vreme dopre do velikog broja ljudi, pa se tako pokrenu i protesti pozamašnih razmera, virtuelni prostor ne može da zameni stvarnost u kojoj živimo. Zato i ne čudi što mladi masovno odlaze iz Srbije, upravo motivisani problemima zagađivanja životne sredine.

Mladi se u političkom smislu osećaju zanemareno jer, iako čine veliki deo naše populacije, u praksi im je gotovo marginalizovan status. Oni nisu uključeni u procese donošenja odluka jer čak i o problemima vezanim isključivo za njih odlučuju ljudi koji odavno nisu mladi i koji se radije vode sopstvenim interesom nego realnim potrebama. A kada cela jedna društvena grupa stekne utisak da je nemoćna da utiče na prepreke koje primarno utiču na njih, tek će se onda osećati nemoćno kad je reč o nečemu što se, poput ekologije, odnosi na celu naciju. Za veliki broj mladih izlaz se, stoga, nalazi upravo u odlasku.

“Postoje tri ključna problema zbog kojih mladi napuštaju zemlju”, naveo je Ristić. “Prvo, oni se s propagandom i konstantnim medijskim pritiskom susreću na dnevnom nivou, a političke teme koje su suviše prisutne često su neistinite i spinovane. Drugi razlog je loše ekonomsko stanje koje mladima ne omogućava samostalnost, a treći je svakako ekologija, i to kroz aspekt dostojanstvenog života. U to definitivno spadaju svež vazduh i zdrava okolina, što u Srbiji nemamo.”

SEOBA NEMOĆNIH: Ako se pitamo kakva je to zemlja iz koje se mladi ne bi iseljavali, odgovor koji bismo dobili sistemski je koliko i ekološki. Za mlade, ali i za sve one koji su spremni da iz Srbije emigriraju negde drugde, potrebna je država koja mora da prestane da se vodi isključivo političkim interesima i interesima pojedinaca koji u političkim strukturama plasiraju sopstvenu ekonomsku dobit iznad građanske.

Zdravlje mora biti na prvom mestu, a ako bismo sproveli promene koje se tiču zdravlja koliko i blagostanja, i ekologija bi po inerciji profitirala. “Potrebna nam je država koja priznaje da postoje problemi”, rekla je Nina Ciganović. “Država koja za njih ne okrivljuje građane i država koja je spremna da se s njima uvati ukoštac. Dokle god toga ne bude, i dalje ćemo imati mlade koji odlaze.”

Na lokalnom nivou potrebne su organizacije koje češće sarađuju s mladima, spremne su da ulože resurse u njihovo obrazovanje i sprovođenje inicijativa koje su im važne. Na nivou nacije potrebne su institucije koje će naći mehanizme za povratak mladih iz inostranstva i ponovnu izgradnju poverenja u ono što rade.

“Biće nam potrebno mnogo desetina godina da se izborimo za svoje ciljeve”, zaključuje Ristić. “Promena je, međutim, na mladima, kao što je uvek i bila. Videli smo već da kad se mladi pobune i izađu na ulicu, zahtevi s tih protesta uglavnom se brže ispune nego mnogi drugi. A, kad se pokrene povratak mladih, kada se tim mladima da sloboda odlučivanja i učešća, pokrenuće se i procesi koji će suštinski poboljšati situaciju.”

Tekst je nastao u okviru projekta “MLADI: Savez za medijsku pismenost i digitalni značaj, projekat za podršku omladinskog građanskog učešća kroz medijsko i digital prisustvo”. Projekat realizuje Institut za medije i različitosti, uz podršku Delegacije Evropske unije u Srbiji i u saradnji sa Krovnom organizacijom mladih Srbije, asocijacijom Lokal pres, nedeljnikom Novi magazin i Institutom za medije i različitosti – Zapadni Balkan.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.