Mitom u borbu sa istorijom

Temu uradila: Jelka Jovanović

Pokušaj da se kulturni identitet na ovom prostoru veže za nacionalni osuđen je na neuspeh, a posebno je problematična sama ideja nacionalnog identiteta. Ta ideja osuđena je na to da u jednom trenutku neumitno završi u ćorsokaku nacionalizma… Kao kad se brašno seje kroz sito, svi sada “prosejavaju”, traže tekstove i kulturna dostignuća koja na najbolji mogući način definišu nacionalni identitet, ali to uopšte nije kultura prostora u kojem mi živimo. Vodila bih, svakako, računa da se očuva međuzavisnost kultura na ovom prostoru, koja je njihova sama suština.

Ovako je profesorka Jelena Volić Helbuš pre dve godine za Novi magazin prokomentarisala gromoglasnu najavu Deklaracije o opstanku Srba, koju je trebalo da usvoje parlamenti Srbije i Republike Srpske u nameri da se očuvaju nacionalni i kulturni identitet. Deklaracija, za koju se tvrdilo da je napisana, još nije ugledala svetlo dana, zapela je u nekim fiokama, mada je Nacrt prošao Vladu Srpske. O njoj se više ne govori, ali ne prođe dan da se identitetska pitanja ne provuku kroz javnost, posebno u tzv. desnom diskursu, odnosno tvrdim nacionalnim, pa i crkvenim krugovima, pri čemu se, kao što profesorka Volić Helbuš upozorava, briše granica između nacionalnog i kulturnog identiteta. Moglo bi se čak reći da se kulturno nasleđe prilagođava potrebama nacionalnog osvešćivanja, bez obzira na pežorativnost tog procesa.

O uzrocima i efektima nacional-kulturne politike koja se radije koristi konstruktima nego faktima biće više reči u narednim tekstovima iz ovog serijala, a u ovom ćemo se pozabaviti jednim od čestih načina da se zaokruži srpsko nacionalno biće, posebno treniranim poslednjih stoleća – plasmanom i učvršćivanjem mitova, od nastanka prve srpske države, pa i pre, pa sve do danas. 

KRUNE I VILJUŠKE: Zahvaljujući istoričaru Dejanu Ristiću, koji se u radu “Mitovi srpske istorije” (“Vukotić media d. o. o., Beograd, 2019) pozabavio ni manje ni više nego demistifikacijom i demitologizacijom nekih od najznačajnijih uvreženih priča koje na različite načine iskrivljuju istoriju, pa i tradiciju i poreklo srpskog naroda, može se uspostaviti tanana razlika između stvarnosti i mašte, pri čemu se ne negira značaj dodatnog stvaralaštva za istorijski, posebno kulturni razvoj društva, pa i stvaranje same države Srbije i srpskog naroda kao nacije.

Deo mitova, posebno onih novijih datuma, istoriografski je obradio sam Ristić, a veći deo je prezentovao oslanjajući se na ranija saznanja svojih kolega. No, nema sumnje da će mnogi čitaoci skloni romantičarskom viđenju nastanka nacije biti iskreno ožalošćeni, pa i razjareni naučnim tvrdnjama, a među najvećim razočaranjima će svakako biti činjenica da je velikom županu Stefanu Nemanjiću (1196-1227), Stefanu Prvovenčanom, kraljevska kruna 1217. stigla – iz Rima, tačnije Vatikana od pape Honorija III. To je, ako se prisetimo, bila i jedna od najvećih “zamerki” kontroverznoj seriji “Nemanjići, rađanje dinastije”, najskupljem projektu u istoriji RTS.

Davno utvrđene činjenice, međutim, kažu da je prvi srpski kralj krunisan u crkvi Svetih apostola Petra i Pavla u Rasu, a krunu su mu dali papski legati. No, u predanju, pa i mnogo više od toga, u mnogim spisima, posebno onim publikovanim u XX veku iz pera crkvenog velikodostojnika Justina (Popovića), svog starijeg brata krunisao je Sava, potonji Sveti Sava I srpski 1221. u manastiru Žiča. Istorija, međutim, svedoči o “miropomazanju”, kao i da su na mestu stvarnog krunisanja kasnije istom “papskom” krunom ovenčani i drugi srpski vladari srednjeg veka, a ključni izuzetak je Dušan Silni, koji je 1346. novom carskom krunom krunisan u Skoplju. Obe krune zagubljene su u potonjim burnim vremenima, baš kao i nemanjićka Srbija, ali i danas se održava vatra “istočne” krune.

Jedan od bizarnijih mitova, takođe vezan za Nemanjiće, odnosno velikog župana Stefana Nemanju, jeste onaj o zlatnim viljuškama na dvoru u Nišu kad je 1189. ugostio nemačkog kralja i vladara Svetog rimskog carstva Fridriha II Barbarosu. Storija o vladarima različitih navika dopunjena je pre izvesnog vremena uvredljivom i netačnom “dosetkom” ministra inostranih poslova Srbije Ivice Dačića (2014, Kopaonik) da je navodni dokument o učvršćivanju dinastičkih veza veliki župan potpisao, a nemački kralj “overio” palcem. Premda, nije bilo dokumenta, a oba su velikaša čitala i pisala! Napokon, kako navodi Ristić, nema istorijskog dokumenta koji bi potvrdio da se bilo koji od onih vladara na niškom obedu služio bilo kakvim priborom za jelo, ponajmanje zlatnim. 

Pogled iz XX veka na XII i XIII nesumnjivo je trasiran kasnijim okretanjem Srbije ka istočnom carstvu.

DVE GLAVE I JEDAN GOVOR: Posebnu pažnju zavređuju priče o sudbinama kneza Lazara Hrebeljanovića i vožda Đorđa Petrovića. Obojici velikana odrubljene su glave, ali prema narodnom verovanju i mitu bez njih i danas počivaju. Što, kako istoričari već dugo ponavljaju, a Ristić podrobno razrađuje u “Mitovima”, naprosto nije tačno. Knez Lazar je bukvalno bez glave ostao na Vidovdan 1389, pod nerazjašnjenim okolnostima, uključujući i to da je dekapitaciju izveo Bajazit I Munjeviti. No, suprotno verovanju, glava nije odvajana od tela već je položena zajedno s njim. Nije bilo ni potrebe da se nosi i eventualno izlaže u sultanovom dvoru, pošto je sultan bio na Kosovu Polju, gde je nešto pre kneza stradao i njegov otac Murat I. Mošti kneza Lazara, skupa s pokrovom koji je za glavu izradila znamenita Jefimija, seljene su više puta, a od 1989. ponovo počivaju u njegovoj grobnoj zadužbini Vaznesenjskom manastiru u Ravanici.

Četiri stuba identiteta

Istraživanje američkog Istraživačkog centra Pju o nacionalnom identitetu o tome “Šta je potrebno da bismo istinski bili ‘jedan od nas’”, objavljeno 2017, bazira se na četiri kriterijuma – jeziku, običajima i tradiciji, veri i zemlji porekla. Istraživanje pokazuje da se u raznim zemljama naglasak stavlja na različite aspekte identitetskog, ali među ispitivanim zemljama prednjači jezik sa 77 odsto pobornika, a slede običaji i tradicija (48). U nekim zemljama, međutim, jak naglasak je na veri, kao kod Grka.

Više puta je seljeno i telo vožda Karađorđa, kome je odsečena glava po naredbi njegovog kuma Miloša Obrenovića sredinom 1817. u Radovanjskom lugu. Drugi voždov kum Vujica Vulićević određen je za egzekutora, a on je pak “delegirao” svog slugu Nikolu Novakovića. Prema istorijskim podacima, i telo je oskrnavljeno, a glava je poslata knezu Milošu, pa je čitav vek trup počivao bez nje. Da bi osmanskim vladarima pokazao da je obećanje izvršeno, knez Miloš je “obrazinu”, oderanu kožu lica ispunjenu pamukom, odaslao beogradskom veziru, koji ju je uputio u Istanbul. Lobanja je sahranjena nedaleko od Saborne crkve, a posle četiri sahrane od 7. septembra 1930. tako oštećena glava i telo počivaju na Oplencu.

Za razliku od mita o Lazarevoj glavi koju su ugrabile Osmanlije, nema sumnje sačinjenom da se u potonjim teškim decenijama i vekovima okupi i osnaži narod, storija o Karađorđevoj glavi koju su, navodno, odsekli Turci i poslali kao trofej u Stambol trebalo je da skrije užasan zločin kneza Miloša i njegovih podanika.

Nepun vek kasnije Prvi svetski rat iznedrio je jedan od najlepših srpskih mitova, govor majora Dragutina Gavrilovića beogradskom puku 24. septembra 1915, uoči odbrane Beograda. Najpotresniji deo tog naveliko citiranog govora je: “Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i Otadžbine. Vi, nemate, dakle da se brinete za živote vaše. Oni više ne postoje. Zato napred, u slavu!”.

Legenda kaže da je čitav puk stradao, no istorijske činjenice kazuju da je major Gavrilović sa još nekim saborcima preživeo (preživeo je i Drugi svetski rat), te da je govor u ovom obliku nastao tek 1931. iz pera jednog od njegovih podređenih Đorđa Roša. Verovatno da bi se zaokružilo nesumnjivo herojstvo majora i njegovih vojnika u odbrani Beograda.

Samo ovih nekoliko mitova koje je sa istoriografskom preciznošću demontirao Ristić, govore o ulozi i značaju mita u stvaranju i očuvanju naroda, ali i o namernom iskrivljavanju činjenica da bi se istorija zaodenula u ruho koje odgovara kasnijim generacijama. Pri čemu, mit poput govora majora Gavrilovića nikome ne škodi!

Dejan Ristić, istoričar

Upotreba i zloupotreba mita

Mit u prosvetiteljsko doba u čitavoj Evropi i čitavom svetu gubi na identitetskom značaju i polako se seli u kulturno nasleđe, kaže istoričar Dejan Ristić, autor knjige “Mitovi srpske istorije”

Srpska naučna istoriografija bavi se brojnim temama poslednje dve stotine godina, a jedna od čestih, izazovnih i značajnih jeste i nacionalna mitska tradicija, dugoveka, bogata i dragocena, kaže u razgovoru za Novi magazin Dejan Ristić. Istorijska i mitska stvarnost preplitale su se i prepliću, pa se istoričari intenzivno bave razaznavanjem šta se zaista desilo u prošlosti, a šta je plod imaginacije najčešće nepoznatih autora, kaže naš sagovornik.

*Društvena arheologija, skidanje naslaga?

Jeste, to je arheologija sećanja, uklanjanje svih naslaga koje nisu istorijske, nepobitne činjenice već predstavljaju nekoliko odabranih konstrukcija koje nisu tipične samo za srpski i evropske narode već je globalna pojava kroz istoriju.

*Kad se u javnosti pominje mitologija misli se najčešće na stari Egipat ili antičku Grčku. Šta tu vrstu mitologije razlikuje od naše?

Suštinski, fenomenološki ništa, to su mitovi, konstruisani u različitim periodima istorije. Po suštini su identični, plod mašte, nisu zasnovani na istorijskoj stvarnosti.

Nekad se dešava da iz tog rezervoara istorije, podataka, činjenica, ličnosti, događaja i procesa neki iz određene društvene, političke, verske grupacije uzimaju nešto što je u jednom trenutku potrebno, često iz plemenitih razloga, nekad i radi manipulacije – pa se može govoriti o upotrebi i zloupotrebi mita – i dodaju ono što se nije desilo, prekomponuju, menjaju suštinu i stavljaju u funkciju aktuelne ideje koja ne korespondira sa onim što se zaista desilo u konkretnoj istorijskoj stvarnosti.

*Koliki je značaj mitova u onome što se zove sticanje i očuvanje nacionalnog i kulturnog identiteta skupine, u ovom slučaju govorimo o srpskom narodu, mada možemo govoriti i o slovenskim mitovima?

Govorimo o pojavi karakterističnoj od najstarijih vremena do danas, a kad nešto traje toliko dugo u ljudskoj istoriji, logično je zašto su mitovi kroz različite epohe imali različite funkcije. U nekim razdobljima bili su prvorazredno značajni, presudno značajni za formiranje, definisanje ili redefinisanje nacionalnih, verskih, etničkih, jezičkih, kulturoloških, zavičajnih i ideoloških političkih opredeljenja, odnosno identiteta.

Početkom razdoblja u kojem dominira znanje, a to je od period prosvetiteljstva u Evropi, od negde XVIII veka, mitovi postepeno gube na tom svom značaju i prelaze u sferu koju zovemo kulturno nasleđe, gde su izuzetno važan, dragocen segment koji treba, pre svega, dobro poznavati i ljubomorno čuvati jer jesu deo našeg nematerijalnog i kulturnog nasleđa. Često pravimo grešku i u XXI veku i mitove posmatramo kao identitetske karakteristike; oni su nekada to bili, u periodu srednjeg veka, romantičarskog doba, kada nastaje najveći broj naših mitova, ali s napredovanjem znanja, obogaćivanjem i objektivizacijom znanja, sticanjem različitih veština, sveopštom emancipacijom, neophodno je tragati za naučnim istinama.

Svaka nauka traga za istinama, istorijska za istorijskim, kroz spoljašnju i unutrašnju, kritičku i uporednu analizu istorijskih izvora. Mi istoričari ne primamo sve zdravo za gotovo; iz svega što je iz određenog istorijskog izvora, pisanog, usmenog ili mita izvlačimo nesumnjive istorijske činjenice, ono što se zapravo desilo. U tom smislu mit u prosvetiteljsko doba u čitavoj Evropi, čitavom svetu, gubi na identitetskom značaju i polako prelazi u korpus kulturnog nasleđa, gde se i danas nalazi.

*Poput epskih pesama iz kosovskih ciklusa?

Beskrajno dragocenih i važnih. Evo nekoliko komparacija. Englezi su ponosni na kralja Artura, ali on je mitska ličnost i nećete naći nikoga da govori o njemu kao istorijskoj ličnosti, znaju da je mitska ličnost. Dajem primer Romea i Julije, mladića i devojke koji su tragično završili, a Šekspir je to pretočio u remek-delo dramske umetnosti…

*I povezao dve kulture?

Tako je. U Veroni se nalaze Julijina kuća i balkon, ali svi znamo da se tu apsolutno ništa nije desilo, da je ta kuća naknadno odabrana pošto ne postoji materijalni trag te ljubavi, pa su uprava i stanovnici Verone u jednom trenutku odabrali kuću koja će biti Julijina, i to je danas velika turistička atrakcija.

Čuvenu rečenicu “ako nemaju hleba, neka jedu kolače” Marija Antoaneta nikada nije izgovorila, pripisao joj je više od 50 godina nakon Francuske revolucije jedan francuski istoričar krajnje revolucionarno nastrojen, ali taj mit je i te kako snažan i imao je svoju funkciju. Ili, Grci su s pravom veoma ponosni na svoju istoriju, ali niko vam neće reći da su bogovi zaista postojali ili odvesti vas na vrh Olimpa da ih vidite, eventualno proćaskate s njima i napravite selfi. Nemaju dilemu da je to deo mitologije.

Ko nas se često dešava da se, birajući između istorijske i mitske stvarnosti, opredeljujemo za mitsku i time sebe uskraćujemo za izuzetno značajna znanja, primere iz istorije i, na kraju, krećemo nekim stranputicama. Evo praktičan primer iz svakodnevice; često ćemo s ponosom čuti da su prvi kontakti između Srbije i Francuske uspostavljeni brakom kralja Uroša I Velikog, koji je Srbijom vladao od 1243. do 1276, sa anžujskom princezom Jelenom. I ma koliko mi istoričari ponavljali da je princeza Jelena bila vizantijskog carskog porekla i da sa Francuskom nema nikakve veze, da je greškom u prevodu biografije krajem XIX veka postala “anžujska”, to izaziva razočaranja, pa i odijum u ultradesničarskim krugovima, koji smatraju da je to udar na nacionalni identitet. I kad mi istoričari objašnjavamo da je mnogo prestižnije to što je kraljica Jelena bila vizantijska carska princeza, a ne pripadnica srednje značajne francuske porodice, to nema veze; ona je petsto godina posle svoje smrti postala anžujska i od silnog ponavljanja sad je teško ispraviti tu grešku.

*U većem delu studije vezujete se za ranije događaje u kojima SPC ima značajno mesto i ulogu u stvaranju i održavanju mitova. Koliki je značaj crkve za nacionalni identitet i kulturno nasleđe?

Istoriju Srbije je bezmalo nemoguće razumeti bez istorije Srpske pravoslavne crkve i njenog trajanja u prethodnih 800 godina. Crkva je bila prvorazredno značajna institucija od osnivanja do danas, prolazila je kroz različite mene, prestajala da postoji, obnavljana, ponovo prestajala i nastajala, poslednji put je kao crkvena organizacija obnovljena 1920.

Teško je kvantifikovati, ali Crkva je u značajnoj meri uticala na nacionalnu istoriju, različite istorijske procese u prethodnih 800 godina. Jedan deo mitova, ne toliko brojan, u direktnoj je vezi s religijom, sa hrišćanstvom, a najveći deo je korpus mitova o Kosovskom boju; na kraju, kosovski mit je kroz vekove jedna od identitetskih odrednica sve od danas. Istoričari, antropolozi, sociolozi i stručnjaci drugih društvenih nauka vide direktan upliv – ne dajem vrednosni sud, ni dobar ni loš – vere u tumačenju, razumevanju događaja i dekonstruisanju određenih sudbonosnih događaja u nacionalnoj istoriji, pre svega o prvoj kosovskoj bici 15. juna 1389. 

Tekst je deo projekta “Očuvana kulturna baština Srbije, adut u integracijama”, koji se sufinansira sredstvima iz budžeta Republike Srbije, Ministarstvo za kulturu i informisanje. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Članak je prenet sa portala Novi magazin.