Marko Oljača – O solidarnosti

Izvor: Novi magazin

Bez solidarnosti nema društva, a bez društva ljudima počinju vladati atavizmi. Naizgled jednostavna i samopodrazumevajuća činjenica je komplikovanija od pukog pojavnog nivoa.

Jedan od osnovnih parametara uz pomoć kojih se konstatuje rastakanje društva, društvenih institucija i društvenog tkiva jeste manjak solidarnosti.

Šta je solidarnost? Ne postoji jednostavan odgovor, ali postoje univerzalne odrednice. Hajde prvo da vidimo šta solidarnost nije.

Najčešće se brkaju empatija i solidarnost. Pojmovno i značenjski različite ali povezane stvari. Bez poverenja i empatije, nema solidarnosti. Solidarnost nije trpno stanje, puki osećaj, već delatna stvar, sa jasnim eksplikacijama u privatnom i javnom životu – konkretna i konkretizovana briga o drugima i zajednici. Prava solidarnost nije ekskluzivna i ne može biti rezervisana „za naše“ ili samo jednu grupu – njen karakter je opšteg tipa i bez granica. Osnov solidarnosti je ljudskost, a ljudskost nije omeđena vrstom problema i bilo čijim ličnim ili kolektivnim svojstvom (socijalni status, etnička, rasna, verska pripadnost).

Zbog prirode solidarnosti koja između ostalog učvršćuje zajednicu, autoritarni režimi sa diktatorskim tendencijama tihim i bočnim društveno-političkim procesima uništavaju solidarnost da bi lakše manipulisali i upravljali stanovništvom. Monopolišući sve resurse i uspostavljajući paternalističke principe, samoproglašavaju se za vrhunska božanstva od čije dobre volje zavisi kako kvalitet, tako i sam život građana. Oduzimaju nam kontrolu nad sopstvenim životima i uticaj na zajednicu.

U užem smislu, sastavni i neizostavni elementi solidarnosti su poverenje, razumevanje, slušanje, pomoć, podrška i briga – svima, uvek i svuda, jer se u širem smislu solidarnost temelji na moralnom stavu čije je ishodiše u humanosti.

Solidarnost nije trpno stanje, puki osećaj, već delatna stvar sa jasnim eksplikacijama u privatnom i javnom životu – konkretna i konkretizovana briga o drugima i zajednici. Prava solidarnost nije ekskluzivna i ne može biti rezervisana „za naše“ ili samo jednu grupu – njen karakter je opšteg tipa i bez granica. Osnov solidarnosti je ljudskost, a ljudskost nije omeđena vrstom problema i bilo čijim ličnim ili kolektivnim svojstvom (socijalni status, etnička, rasna, verska pripadnost).

U konačnici, solidarnost je preuzimanje odgovornosti za sebe, druge i zajednicu. Pojedinac, bez obzira na prostornu, profesionalnu, materijalnu, emotivnu, porodičnu i druge podešenosti ne može biti dobro ukoliko društvo nije dobro i obratno.

U našem razvaljenom društvu dugo istinske solidarnosti nije bilo, postojala je u tragovima, na pojavnom, deklarativnom nivou. Cinici bi rekli da smo i zaboravili kako ona izgleda. 

Pad nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu i pogibije, tačnije ubistva 16 nedužnih ljudi u našem društvu su pokrenuti procesi koje ni pažljivi hroničari nisu mogli predvideti.

Aktuelni studentski pokret, odnosno opštedruštveni pokret osim nade, osmeha i smisla, polako, ali sigurno nam vraća i ideju i vrednost (snagu) solidarnosti, stvarajući mogućnost za novi, prilagođeniji i humaniji društveni ugovor.

Prethodnih pet meseci, režim Srpske napredne stranke je u defanzivi. Uprkos koncentraciji svih sumanutih ideja, raznih patologija, represiji, inverzijama, lažima i svemu onome čemu su skloni junaci doba zlog, nisu uspeli preći u ofanzivu, niti će.

Brana njihovom zlu je naša solidarnost. Osiromašeni, obespravljeni, fizički ugroženi, u stalnom egzistencijalnom i mentalnom riziku, uz nasrtaje na elementarno dostojanstvo i besomučnu propagandu, građani se oslobađaju straha i jedni drugima daju i ono što nemaju.

Mislili su da mogu kako hoće i dokle hoće, ali nisu računali na to da će se instinkti čoveka kao društvenog bića samoprobuditi u svom punom i nepobedivom sjaju.

Možda režim te procese ne razume, ili ih nije u dovoljnoj meri svestan, ili ih pak negira – jedno je sigurno, protiv njih ništa ne može.

Uprkos dobrim trendovima, mi ipak još nismo društvo zasnovano na solidarnosti. Dugačak je put pred nama. Uz punu svest da je menjanje društva proces dugog trajanja, važno je razmišljati o načinima na koje se procesi vode.

Započet je veliki, važan, istorijski posao koji će promeniti naše lične i život naše otete republike.

Nikada ne smemo zaboraviti koliko smo snažni i zaštićeni kad smo solidarni. Konačno, solidarnost uvek i svuda moramo produbljivati, učvršćivati i što je najvažnije institucionalizovati.

Dok god smo solidarni, bićemo i slobodni, a kad smo slobodni, imamo mogućnost da postanemo bolji – što bi rekao Kami. 

 

Marko Oljača (35), studirao je sociologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Poznati je aktivista, nekadašnji saradnik Nacionalnog centra za seksualno i reproduktivno zdravlje – Potent, saradnik više dnevnih i nedeljnih novina u zemlji i regionu, jedan od osnivača Društva za održivu budućnost – Koraci. Pored aktivizma, bavi se teorijom kulture i javnim (narodnim) zdravljem.

 

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.