Marijana Cvetković: Ples kao platforma za kritičko mišljenje o društvu

Razgovarao: Nikola Marković, Novi magazin

Festivala savremenog plesa i performansa – Kondenz, u trenutku dok smo realizovali ovaj razgovor, ulazio je u završni dan svog 14. izdanja. Od 23. do 31. oktobra održan je niz programa na nekoliko lokacija u Beogradu, koji su u svojoj širini i sveobuhvatnosti daleko prevazišli ono što na prvu loptu podrazumevamo pod festivalom igre. Čak i kad se radi o samim predstavama, one su uvek bogate značenjem i angažovanim promišljanjem o gorućim temama današnjice i aktivizmima, bilo da se radi o feminizmu, radnim odnosima ili nečemu trećem. One su “više od plesa”, konceptualne celine čiji autori kroz pokret govore o filozofiji, sociologiji i političkoj teoriji koja nadilazi banalna dnevna trvenja. O ovogodišnjem izdanju i festivalu uopšte uzev, za Novi magazin govori suosnivačica Stanice Servisa za savremeni ples i Kondenz festivala, Marijana Cvetković.

Kondenz nas je navikao na umetnički tretman angažovanih tema. Koje su to teme koje ste ove godine videli kao najznačajnije, i na koji način se one reflektuju kroz sam ples, pokret, ili interdisciplinarni tretman plesa prožet kroz druge vidove umetničkog izražavanja?

Kondenz jeste zamišljen kao prozor u svet savremenog plesa, kao pogled “iza scene” koji obično nije dostupan, naročito kad se radi o festivalima jer oni uglavnom teže reprezentaciji i izlaganju samo onog što je poželjna slika umetnosti ili sveta oko nas. Suprotno od toga nalazi se Kondenz sa temama i pristupima koji ogoljavaju najneposrednije odnose između umetnosti i društva, isprepletenost procesa koji oblikuju umetničko delo i onih u kojima se to delo stvara, odnosno njegovu društvenu utemeljenost.

Ples i koreografija su izuzetno zahvalna umetnička oblast kroz koju se ta veza jasno pokazuje jer sama umetnička praksa plesa, kao i prakse koje je okružuju – teorijska, produkcijska, mikroekonomska, kulturno-politička i tako dalje – svojim proširenim sredstvima (koncept koreografije kao proširene prakse) može da obuhvati sve teme i kanale komunikacije kroz koje se obavlja promišljanje i društvena kritika, ali i samokritika. Ta sinergetska osobina plesa i koreografije je uvek čitljiva iz naših Kondenz programa, pa je tako i ove godine: pitanja zajedništva i solidarnosti, feminističke teme, velika i aktuelna tema starenja u plesu, uvek prisutna tema uslova rada u umetnosti i tako dalje.

Ovogodišnji program Kondenza obeležen je početkom višegodišnjeg projekta (Non)Aligned Movements, posredstvom kojeg će se predstaviti i usavršavati akteri regionalne scene. Gde je mesto i značaj ovog projekta u odnosu na Nomad Dance Academy koji funkcioniše već dugi niz godina?

Ovo je veoma važan projekat za nas jer nam omogućava da, posle 16 godina rada i delovanja platforme Nomad Dance Academy, preispitamo svoje načine rada i samoorganizacije, rezultate tog rada koji se očituju u razvoju lokalnih plesnih scena širom regiona, ali i da se povežemo sa svojim nasleđem kakav je Pokret nesvrstanih. Principi tog pokreta – ravnopravnost, jednakost, solidarnost, međusobna podrška, jesu i principi Nomada koji je, baš takav, prepoznat kao jedinstvena regionalna inicijativa ne samo u umetnosti. U svetlu antikolonijalnih i dekolonizujućih inicijativa u međunarodnom umetničkom i kulturnom kontekstu, platforma Nomada i politike nesvrstanosti mogu biti aktuelni i istorijski primeri kojima se ponosimo. Zato je (Non)Aligned Movements naš pokušaj da te prakse sačuvamo i ugrađujemo u procese promena koje su neophodne našim društvima širom bivše Jugoslavije.

Nekoliko ovogodišnjih predstava realizovao je tim mladih umetnica/ka koji su stasavali i usavršavali se kroz program Puzzle. Na koji način ste osmislili ovaj program i kako ste zadovoljni njegovim dosadašnjim učincima, odnosno predstavama koje su iz njega proizišle?

Program Puzzle nastao je još 2008. godine kao reakcija na činjenicu da u našoj zemlji nema sistematičnog i savremenog obrazovnog programa za savremeni ples na akademskom nivou. Kao plesna zajednica suočavali smo se i, nažalost, i dalje se suočavamo sa intenzivnim odlascima mladih plesača i koreografa na studije u inostranstvo, odakle se samo nekoliko njih vrati. Osim tog motiva, drugi nam je bio i motiv da kroz proces učenja o tome šta je sve savremeni ples omogućimo direktnu komunikaciju i saradnju između mlade generacije i one koja je već zrela i koja je stekla važno umetničko, ali i iskustvo rada u samoorganizovanom kontekstu. Rezultat je upravo nova generacija koja ovih poslednjih godina stupa na scenu, a čiji je dosadašnji rezultat predstava Kolo, koja je premijerno prikazna na ovogodišnjem Kondenzu. To je jedna potpuno osvežavajuća predstava nastala kao kolektivni rad kroz dinamičan i osnažujući proces grupe mladih autora na koje smo beskrajno ponosni.

Pored samih predstava, program Kondenza čine i radionice, razgovori, promocije knjiga… Koliko je ovaj segment usmeren na približavanje savremenog plesa i performansa publici, a koliko struci – performerima, autorima, plesačima?

Oduvek nam je bio važan ovaj diskurzivni program koji upravo kontekstualizuje naša interesovanja i namere koje se materijalizuju kroz umetničke radove. Program radionica, razgovora, predavanja i drugih oblika razmene znanja služi tom produbljivanju tema koje smatramo važnim za rad i život ovdašnje plesne scene. Njima takođe nudimo naše poglede na teme koje nas povezuju sa drugim oblastima umetničkog, kulturnog i šireg društvenog delovanja, te na taj način ostvarujemo saradnje i širimo publiku. Čini se da smo, kroz godine takvog rada, značajno doprineli približavanju savremenog plesa i koreografije i publici i samim umetnicima.

Na koji način se ova i ovakva scena najbolje približava mladim naraštajima, koji možda ples doživljavaju samo kao ples, bez elaboriranih koncepata i promišljanja kakve često možemo da vidimo u opisima predstava na Kondenzu?

Jedan od načina jeste uključivanje i angažovanje mladih u programe koje organizujemo u okviru Kondenza tako da im se omogući da odu iza pojavnosti plesne predstave i razumeju komunikativnost plesne i koreografske prakse. Osim toga, posle svake predstave mi nudimo priliku za razgovor sa autorima. Ti razgovori su postali standardni deo našeg festivala i izuzetno značajna i, reklo bi se, efikasna obrazovna platforma koja daje priliku publici, posebno mladoj, da čuje više o svakoj predstavi, o svakom umetniku i njegovom procesu rada, o njegovim dilemama i problemima, ali i o iskustvima koja su relevantna za umetnički rad. Mlada publika se često uključuje u ove razgovore koji su osnažujuće iskustvo, naročito za njih koji prolaze kroz školski sistem u kome se kritičko mišljenje ne ohrabruje već naprotiv, obeshrabruje i uništava. Verujemo da je ples dobra platforma da se kroz praksu i govor koji su kolektivni, deljeni, razvija tako potrebno kritičko mišljenje o današnjem društvu u kome se uglavnom osećamo skučeno i neprijatno.

Tekst je prenet iz Novog magazina.