Luisa Valensuela: Reči su mač sa dve oštrice

Priredila: Gordana Nonin. Izvor: Novi magazin

Luisa Valensuela, nakon gostovanja na Kolarcu i Univerzitetu u Beogradu, u Novom Sadu je bila gošća programa Umetnik u fokusu Kulturnog centra Vojvodine Miloš Crnjanski. U međuprostoru realizovan je intervju za Novi magazin. Za prevod ovog razgovora zahvaljujemo prevoditeljki Ani Marković koja je završila španski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu i doktorske studije na Univerzitetu u Barseloni. A doktorirala je na temu Ženski identitet i odnosi moći u pripovetkama Luise Valensuele. Uostalom, zahvaljujući njoj čitalačka publika u Srbiji može da čita Valensuelina dela – Roman noar s Argentincima, Simetrije, Moraš da se smeškaš, kao i knjigu eseja Opasne reči, sve u izdanju IK Agora iz Novog Sada.

Luisa Valensuela (Buenos Ajres, 1938) autorka je brojnih eseja, romana, pripovetki, mini-priča, jedna je od najvažnijih savremenih argentinskih književnica. Rođena u umetničkoj porodici (majka Luisa Mersedes Levinson takođe je bila književnica), Valensuela je odmalena bila okružena velikanima argentinske književnosti; u njenoj kući okupljali su se Horhe Luis Borhes i Ernesto Sabato, između ostalih. Vrlo mlada počela je i sama da se bavi novinarskim poslom i književnošću. Puno je putovala, živela je u Francuskoj, Španiji, Meksiku i SAD. U Njujorku je provela 10 godina (1979-1989), gde je otišla da radi kako bi se sklonila od vojnog režima u zemlji. Tamo je napisala Roman noar s Argentincima (1990). Dobitnica brojnih argentinskih i međunarodnih priznanja, prevođena na brojne svetske jezike, danas živi, radi i neumorno piše u Buenos Ajresu.

Ponekad klasifikovana kao predstavnica latinoameričkog postbuma, u kome je zapaženo veće učešće ženskih autorki, sama Valensuela se ograđuje od sentimentalnog romana i magičnog realizma karakterističnog za mnoge književnice te generacije. Ona piše političku književnost, u najširem smislu te reči, i u svojim autopoetičkim esejima prevashodno se bavi konceptima ženskog pisma i pisanja telom. Od velikana latinoameričke književnosti, stilski joj je vrlo blizak Hulio Kortasar: njena je proza duhovita, razigrana, eksperimentalna, istovremeno zabavna i vrlo kritična u odnosu na društvenu i političku stvarnost.

U vašoj biografiji spominje se da ste iz porodice intelektualaca, da su kod vaših roditelja dolazili Borhes i Sabato. Ali, nigde nisam naišla na vaše lično evociranje uspomena na te dane, pretpostavljam u vašim formativnim godinama. Imate li neko sećanje na njih koje biste podelili s nama?

Imam mnogo sećanja na detinjstvo jer to jeste bila specifična situacija da su kod nas u kuću dolazili svi ti književnici, obično svakih 15 dana, a ponekad je to bilo i češće, jednom nedeljno. Bila su to velika imena tadašnje argentinske književne scene ali, bilo je i Španaca koji su u to vreme bili u egzilu u Argentini. Međutim, oni su se meni činili pasivni, bili su mi previše pacifistički nastrojeni a ja sam bila pustolov, volela sam da šetam, istražujem. U to vreme uopšte nisam zamišljala da ću biti spisateljica mada se ta atmosfera i energija ipak negde prenela na mene.

Vaš roman Moraš da se smeškaš iz 1966. potpuno je drugačija priča. Po rečima vašeg urednika, Nenada Šaponje, pisan je sa zrelošću sadašnje osobe a upravo to pokazuje „da ili jesmo ili nismo književnici“, da se radi o talentu. Odakle inspiracija za taj prvi roman koji ste napisali veoma mladi?

Povodom prvog romana koji sam napisala sa 22 godine, mogu da kažem da je to nešto što sam ipak povukla iz porodice jer sam i tada mnogo čitala, I da me je nešto u to doba oslobodilo da počnem i da pišem. Nisam završila studije, nisam imala nikakvo opterećenje da pišem kao ovaj ili onaj, nisam imala opterećenje da sve to mora da bude savršeno. Osećala sam slobodu da pišem kako ja želim. Roman je napisan dok sam živela u Francuskoj, Dakle, protagonistkinja ovog romana je prostitutka, a ja sam u to vreme živela u Parizu tačno prekoputa Bolonjske šume, gde su se one skupljale i gledala sam kako sedaju u automobile i odlaze. Uvek sam se divila njihovoj hrabrosti jer ih je pri tome vrlo često jurila policija. Kad sam videla da ih policija juri, otvarala sam svoju kapiju kako bi se one mogle sakriti u mom hodniku. Nisam nikad razgovarala sa njima, već sam ih samo puštala da uđu, da za čas budu bezbedne i da se, kad racija prođe, vrate. Tu je nastala ideja za roman. No, naravno da je to roman i o Buenos Ajresu i on arhetipski i predstavlja taj grad. Zanimljivo je da mi je, tako napisan, šest godina stajao u fioci, a ja sam se sve vreme pitala da li je dovoljno zabavan. Kad sam, posle šest godina, uzela da ga pročitam da vidim šta sam to napisala, naglas sam se smejala i shvatila da sam postigla cilj da u njemu bude puno humora jer, bez humora ne bi trebalo da postoji književnost. Naravno, to je jedna tragikomična priča.

Godine 1990. objavljen je Roman noar sa Argentincima, dakle, neposredno posle nekoliko godina vojne diktature u Argentini. Uvek u književnosti ima polemika da li se može pisati o događajima i stvarima koje se upravo dešavaju ili je neophodna istorijska distanca?

Interesantno pitanje. Nikad ne pišem o dalekoj istoriji, ne pišem istorijske romane. Pišem o aktuelnim događanjima i političkim temama, ali na način da ne dajem neku političku poruku. Nema tu namere za prenošenjem neke jasne političke poruke. Želim pre da na neki način, po nekim antenama kojima hvatam, iskažem kako ja sve to doživljavam, i pretačem ga u delo. Možda je razlog zašto ne pišem klasične istorijske romane i to što pišem previše brzo. Tako sam i u tom romanu sve stavila u prvo poglavlje, a nakon toga treba pisati još na tu temu, zar ne? Htela sam jednom da pišem o jednoj ženi koja jeste istorijska ličnost i koja se borila u ratovima za oslobođenje. Izvorno je iz Bolivije, ali važna je za istoriju Argentine, međutim nikad ga nisam napisala. Pisala sam o Peronu u romanu Sardinijska maska, ali to još nije prevedeno na srpski jezik.

Ipak bih da nam kažete nešto o tome kada pisci pišu o aktuelnim događanjima, kao što ste vi pisali o vojno diktaturi i svim zločinima koji su počinjeni tih godina u Argentini?

Knjiga priča koju sam napisala upravo za vreme diktature jeste knjiga koja je prva izašla na vašem jeziku i koju je prevela Ksenija Bilbija (Promena oružja). Bilo je vrlo opasno pisati o tome u to vreme i zapravo je vrlo malo pisaca pisalo o tome. Sada možda neki tvrde da su pisali o diktaturi dok je trajala, ali zapravo nisu. Istina je da je malo nas koji smo pisali na tu temu za vreme diktature. U knjizi su iznete i priče o ženama za vreme diktature i to su i teške i neverovatne stvari za čitanje. Knjiga Promena oružja veoma je povezana i sa knjigom Simetrije, tačnije baš sa naslovnom pričom Simetrije. Iako je napisana kasnije, ta priča je neka vrsta odgovora na knjigu priča Promena oružja. Kad sam pisala o stvarima koje su se dešavale za vreme diktature i o mučenjima koja su se događala, nisam od početka verovala da je sve to zaista tako bilo. Za stvari koje sam opisala pomalo sam verovala i da su fikcija, da je nemoguće da se sve baš tako dogodilo. Međutim, kad su kasnije počela suđenja vojnim zločinima, kad su se u javnosti mogla čuti svedočenja, ispostavilo se da su se ne samo te stvari realno dešavale, već je bilo i mnogo gorih slučajeva. Dakle, te priče i jesu priče o mučenju žena za vreme vojne diktature u Argentini. Kad su te dve knjige objavljene u Argentini, niko o njima nije želeo da govori, da piše… i ne samo to, nego je Promena oružja prvo bila objavljena u SAD, u Njujorku, špansko izdanje, onda i u Španiji, a u samoj Argentini je objavljena kasnije. Niko od kritičara se nije oglasio. Sada, mnogo godina kasnije, knjige doživljavaju nova izdanja, o njima se piše i govori. Ali, ne u vreme kada su se pojavile. Bila je to tabu tema u Argentini.

Da li ste lično imali nekih problema kad se knjiga pojavila? Znamo da ste deset godina proveli u egzilu u Njujorku?

Najgore, najcrnje godine diktature, onih nekoliko prvih, živela sam u Argentini. Nisu tada objavljene te knjige. One jesu objavljene za vreme diktature ali sam ja tada već živela u Njujorku i tamo su i objavljene. U samoj Argentini objavljene su mnogo kasnije. Ipak je to bila drugačija pozicija. Podsećam, u Argentini je za tih šest godina vojne diktature nestalo 30.000 ljudi. O tome se još i danas puno polemiše u zemlji, mnogi negiraju te činjenice. Ima zanimljivih i aktuelnih priča o svemu tome o čemu se i sada diskutuje. Mnogo toga i sad izlazi na površinu. Zanimljivo je da su se pojavili sinovi, sada već i unuci tih ljudi koji su bili uhapšeni i kojima je bilo suđeno za mučenja i zločine, koji sada javno žele da se izvine i da traže oproštaj za sve što su njihovi očevi ili dede uradili. Oni javno govore da oni ne žele da im očevi i dede budu oslobođeni za sve te zločine koje su počinili. Bila je i priča o tome da je jedan od kandidata za predsednika bio neko čiji su roditelji vođeni kao nestali, a zapravo postoje svedoci koji su potvrdili da je njegova majka ubijena a da je svoje dete sakrila u kadi, dakle njega, i tako je preživeo. Sada, mnogo godina kasnije, na ulici mu je prišla žena koja mu je tražila oproštaj jer je ona ćerka zločinca koji je pucao na njegovu majku. Beba je preživela i eto, taj čovek se i kandidovao na predsedničkim izborima.

Knjiga eseja Opasne reči vaša su razmišljanja o književnosti. Napisali ste da se „pisanje telom povezuje s najdubljom suštinom onoga što predstavlja pisanje: smislom postojanja književnice skoro toliko kao sa smislom pisanja, ili čak više“. Nastojeći da shvatimo takozvanu stvarnost..?

Nabokov je jednom rekao da se stvarnost uvek mora pisati pod navodnicima. To su subjektivne stvari i bilo bi pretenciozno tvrditi da postoji samo jedna stvarnost. Pisanje telom je jedna vrsta stanja, nešto u šta se uroni. Žorž Simenon se zatvarao po sedam dana u kuću i samo se posvećivao pisanju romana i ako ne uspe da ga za sedam dana napiše, smatrao je da je ta knjiga propala. Naravno, to nije primenljivo na druge književnike. U ovoj našoj stvarnosti čovek mora i da plaća račune i da se posveti i svojim dnevnim obavezama, ali svakako se piše i telom, i taj proces se i podsvesno odvija u nama, čak i za vreme dok obavljamo i te trivijalne stvari.

Koliko su reči opasne?

Toliko su opasne da nemam odgovor… Reči nikad nisu nevine. One su uvek opasne, mač su sa dve oštrice. Uvek tražimo nešto što je ispod reči, nešto što je u pukotini, u tišini. Treba da se odvažimo i usudimo da otvorimo vrata pored kojih drugi prolaze i ne otvaraju ih. Pisci zapravo otvaraju ta vrata koja drugi ne otvaraju.

Krokodilovi „Prostori slobode“

Ovogodišnje Književno regionalno okupljanje koje otklanja dokolicu i letargiju (Krokodil) u celosti će biti realizovano ispred Muzeja Jugoslavije u Beogradu, u četiri programske zone raspoređene u parku ispred muzeja: u pop, debatno i dečjoj/gejming zoni, te na Krokodilovoj bini u samoj fontani okruženoj amfiteatrom. Program se, pod sloganom Prostori slobode, realizuje od 15. do 18. juna, svakodnevno od 20 sati na toj bini. „Festival prvi put traje četiri večeri. Krećemo 15. juna sa svečanim otvaranjem, drugim scenskim čitanjem dramskog teksta Urotnici koji potpisujemo Igor Štiks i ja, a koji je nastao kao jedan melanž sastavljen od eseja koji smo sakupili u Krokodilovoj ediciji Zajednička čitaonica, nastavku bavljenja idejom zajedničkog jezika i onda zajedničke književnosti gde su okupljeni autori koje zaista sa punim pravom možemo da smatramo autorima zajedničkog jezika od Miroslava Krleže pa do Lane Bastašić“, najavio je programski direktor Festivala Vladimir Arsenijević. Tekst će čitati glumci pozorišta Atelje 212, Svetozar Cvetković, Katarina Žutić, Dejan Dedić i Marko Grabež a uz režiju Borisa Lješevića.

Festivalske večeri, 16. 17. i 18. juna predstaviće tradicionalno uzbudljivu kombinaciju čitanja, razgovora i predstavljanja savremenih regionalnih i međunarodnih spisateljica i pisaca među kojima su Bernhard Šlink, Viktor Ivančić, Tanja Šljivar, Bora Ćosić, Zoran Predin, Radina Vučetić, Robert Peršić, Boris Buden, Mirjana Drljević i drugi. Glavna zvezda festivala je jedan od najpoznatijih nemačkih pisaca Bernhard Šlink, koji će pred beogradskom publikom 17. juna čitati odlomke iz romana Olga. Mima Simić, Galeb Nikačević i Daško Milinović čine trojac koji i ove godine predstavlja večernji program a koji će biti isprepletan muzičkim nastupima Zorana Predina, LP Duo i Sare Renar.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.