Ljudi koje malo ko vidi

Autorka: Isidora Everts,  Izvor: Novi magazin

Zemljani put koji vodi u romsko naselje Reva u Krnjači je blatnjav i obložen đubretom.

Tri mala dečaka u prevelikim zimskim jaknama, vise na pretrpanom kontejneru. Dve devojčice u haljinama sede na zemlji i dele flašu Fante. Starija žena u iznošenoj trenerci puši cigaretu dok skuplja plastične flaše u kesu. U ovom naselju živi trideset romskih porodica, mnogi 1999. izbegli sa Kosova.

Ministarstvo za ljudska i manjinska prava navodi da, prema poslednjem popisu stanovništva, u Srbiji živi više od 130.000 Roma, 70 odsto u nehigijenskim naseljima ispod granice bede. U Beogradu živi bezmalo 30.000 ljudi u 165 naselja. Sistemska diskriminacija, siromaštvo i nezaposlenost svrstava Rome u najugroženiju i najmarginalizovaniju socio-ekonomsku grupu na Zapadnom Balkanu. 

U okviru te grupe marginalizovanih ljudi, interno raseljena lica sa Kosova su ubedljivo u najtežoj situaciji. „Dok je većina Srba koji su proterani sa Kosova stambeno zbrinuta dobila priliku za integraciju u društvo, Romi su uglavnom ostavljeni bez podrške“, kaže Stevan Gligorin, predstavnik građanskog pokreta Opre Roma Srbija: „Nedostatak stambenih rešenja za Rome koji su izgubili svoje domove zbog sukoba na Kosovu, nedostatak integrisanih programa zapošljavanja i ekonomskog osnaživanja, ali i bez učešća u javnom i političkom životu, ostavili su Rome da žive u nehumanim uslovima. Iz takve pozicije Romi pokušavaju sami da opstanu, koristeći one resurse i poslove koji su im dostupni, a to su najčešće sekundarne sirovine i najmanje plaćeni fizički poslovi.“

U ambicioznom pokušaju da se reši dugogodišnji problem, Vlada Srbije je, u februaru 2022. usvojila Strategiju za socijalno uključivanje Roma na teritoriji grada Beograda za period 2022-2030. Strategija obuhvata: obrazovanje, stanovanje, zapošljavanje, zdravlje i socijalnu zaštitu. 

„Čini se da su ambiciozne strategije za socijalno uključivanje Roma i Romkinja formalnost koju Srbija ispunjava kako bi odgovarala evropskim standardima, umesto da su posvećenost poboljšanju života Roma. Postojanje strategija koja ne prati suštinski napredak u kvalitetu života dodatno demotiviše Rome i stvara veće nepoverenje u državu i vlast. Izbori ne menjaju ništa za njih. Oni žive ispod mosta ko god da je na vlasti“, objašnjava Gligorin.

To nepoverenje je očigledno u romskim naseljima gde, kako kažu, retko ko dođe da ih obiđe. U naselju Reva, porodice imaju po šestoro i sedmoro dece. Dvorišta njihovih baraka su pretrpana otpadom: gumama, stolovima, kancelarijskim stolicama, polomljenim usisivačima. „Niko iz gradskih vlasti nikad nije bio ovde da vidi kako živimo a kamoli da nam pomognu ili poprave kuće“, priča Tanja, majka šestoro dece, koja živi u jednosobnoj kući sklepanoj od dasaka, lima i kartona: „Jedno vreme smo dobijali pomoć od ADRE, ali ni oni više ne dolaze.“ 

Pali cigaretu dok se deca smeju i motaju oko nje: „Vidiš, deca su sada mala i sve im je zabavno, ali uskoro će postati svesni u kakvom užasu mi ovde živimo.“ 

 „Svakakvi ljudi su ovde prolazili“, nadovezuje se Lela, koja čeka sedmo dete i boluje od astme. „Neki su hteli da fotografišu, pričali su da će da nam pomognu, ali ništa od toga“, pokazuje na gomilu razbijenih prozora koja leži na zemlji: „Ovako se grejemo zimi. Polomićemo ove prozore i iskoristiti ih za ogrev.“

„Trebaju nam stvari za bebe“, nastavlja Tanja. „Ovde ima puno beba, a mi nemamo ništa. Nemamo struju, samo sveće, a kad pada kiša, voda nam kaplje u kuće. Samo nas se sete pre izbora, tad dolaze. A kako živimo? Živimo iz kante.“

NEODGOVORNI POLITIČARI: Da država nije sposobna ili željna da brine o Romima potvrđuje Gligorin, čija je organizacija jedna od retkih koja se nađe da im pruži pravnu ili medijsku podršku kad su suočeni sa nekom nepravdom. 

„Političari ne gledaju na Rome kao na potencijal nego kao na problem. Niko nije uspeo da kreira ozbiljnu državnu politiku koja bi uključivala ekonomsku investiciju u Rome koji čine nezvanično pet odsto građana Srbije, od kojih je veliki procenat mladih, radno sposobnih. Političari izbegavaju odluke koje bi mogle rezultirati poboljšanjem uslova života Roma, budući da su takve odluke nepopularne u nacionalističkom okruženju Srbije. Dodatno, neodgovorni političari koriste medije kako bi skrenuli pažnju sa stvarnih problema, često kriveći Rome za šire društvene probleme, kao što je nedavno učinio gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić“, kaže Gligorin. 

Naselje Reva je puno dece svih uzrasta, od beba do tinejdžera. Danas niko nije u školi. Ibrahim ima sedam godina i odlazi svakog dana sa ocem ili starijem bratom preko mosta u centar Beograda da prodaje papirne maramice u popularnim kafićima u Knez Mihailovoj ulici. „Tata mi je rekao da idemo kući kad zaradim 2000 dinara“, on izjavljuje sa osmehom. Pošto je sladak i lepo obučen, svi tinejdžeri koji redovno posećuju Boutique ga grle, zovu da sedne sa njima i daju mu nešto novca.

„Ja idem ponekad u školu Zaga Malivuk ovde u Krnjači“, priča nam devetogodišnji Janko. „Ne idem baš često jer mi patike imaju rupe, pa će svi da mi se smeju.“ 

Mlade Romkinje se suočavaju sa dodatno otežanom situacijom patrijarhalne sredine i dečijih brakova. „Podaci Romskog centra za žene i decu potvrđuju da su dečiji i prisilni brakovi jedan od ključnih uzroka napuštanja obrazovnog sistema od strane romskih devojčica. Dve od tri Romkinje nemaju svoj novac, a čak 75 odsto Romkinja nije zaposleno. Takođe, više od polovine Romkinja rodi prvo dete pre navršene osamnaeste godine“, objašnjava poverenica za ravnopravnost Brankica Janković.

Škola „Zaga Malivuk“ je do nedavno imala romsku asistentkinju koja je često provodila vreme na terenu, poznavala porodice iz okolnih naselja i bila upoznata sa njihovim problemima. „Znala je ko u naseljima nema struju, ko je primoran da ostaje kod kuće jer mora da čuva mlađu braću ili sestre, ko nema zimske garderobe. Mi ovde funkcionišemo kao uigrani tim, „ objašnjava Svetlana Vuković, koja radi 30 godina kao psiholog u školi i koju svi zovu „psiholog Ceca.“ 

„Okruženje je surovo“, objašnjava ona: „Teško je da se neko zainteresuje za obrazovanje ako nema struju i hranu. Kad dođu hladniji dani, kiša i zima, deca izostaju češće, onda nemaju nikoga kod kuće ko može da im pomogne, ili ko se uopšte interesuje za školu. Kad bi romske porodice imale svest, bilo bi nama mnogo lakše.“ 

Ceca u kancelariji drži pune kese garderobe za decu, nešto donirano od kolega i roditelja, a nešto od Crvenog krsta. 

„Mi se ovde stvarno trudimo“, priča Ceca, koja poznaje sve đake u školi i njihove porodice. „Probamo da ih izvedemo na osnovni put, da bar odu sa diplomom osnovne škole jer bez toga ne mogu ništa. Devojčice nam najčešće napuste školu jer se udaju, i tako traže izlaz iz naselja, iz siromaštva. Školi treba više stručnih saradnika, socijalni radnik, pedagoški asistent jer je naša sredina takva.“ 

Ohrabrujući dokaz da postoji nekog napretka u oblasti obrazovanja je da 88 odsto anketiranih Roma „prepoznaje obrazovanje kao najvažnije za ostvarivanje ravnopravnog položaja u društvu, što samo potvrđuje da je potrebno još intenzivnije raditi na edukaciji romske dece i mladih i njihovoj punoj inkluziji u sve segmente društva“, kaže Janković.

Krnje školovanje

Cilj Vladine strategije u oblasti obrazovanja je „povećanje stope upisa i završavanja osnovne škole kod Roma i Romkinja na najmanje 90%“ i na 50% za srednje škole. Prema podacima Ministarstva prosvete, 85 odsto romske dece u Srbiji je upisalo osnovnu školu u ovoj školskoj godini. 

Osnovna škola Zaga Malivuk u Krnjači je škola sa najvećim procentom romske dece u Beogradu. Od 680 đaka, između 10-20 odsto su romska deca, u zavisnosti od odeljenja. Neka deca dolaze iz naselja, a druga iz boljih uslova. 

„Mi zaista ovde nemamo problema sa diskriminacijom ili provokacijama. Porodice žive ovde decenijama i deca iz kraja su navikla na romsku decu. Imamo mnogo više upisane dece nego pre 10-15 godina“, kaže direktorka škole Tamara Kovačević: „Problemi koje imamo su druge vrste, najviše vezano za izostanke zbog uslova u kojim žive i osipanje dece, naročito devojčica, u sedmom, osmom razredu.“ 

Da je osipanje dece iz škola najveći problem potvrđuje Brankica Janković, poverenica za zaštitu ravnopravnosti. „Kod opšte populacije stopa završavanja osnovne škole je 99 odsto dok je kod romske dece samo 64 odsto, pa čak i niža kod dece koja su izložena višestrukoj diskriminaciji. Svako treće romsko dete kasni sa upisom, a upravo ova deca često izostaju ili trajno prekidaju obrazovanje, naročito pri prelasku iz prvog u drugi ciklus osnovnoškolskog obrazovanja. Podatak je da svako deseto dete romske nacionalnosti ne nastavlja obrazovanje“, kaže Janković.

NASELJE VUK VRČEVIĆ: Vidljive razlike postoje između romske dece iz naselja i romske dece koja imaju normalnije životne uslove. „Deca iz tih porodica redovno pohađaju školu, dok ekonomska stabilnost porodica omogućava napredak. Ovi Romi žive potpuno normalan život, ukazujući na to da pružanje prilika za zapošljavanje, stambeno zbrinjavanje i fer uslovi za učešće u javnom životu mogu stvoriti pozitivan zaokret u životima Roma i doprineti ukupnom razvoju države i društva“, priča Gligorin.

Retko ko zalazi u naselje Vuka Vrčevića tri kilometra od centra Beograda gde stanuje oko 700 ljudi. Odmah pored njihovih kuća prolazi istoimena prometna ulica. Nije lako uspostaviti kontakt sa stanovnicima jer su sumnjičavi prema strancima – osim što ih zaustavljaju i traže novac. Ta predrasuda deluje u oba smera. „To je najopasnije mesto u gradu, tamo siluju i ubijaju, sve narkomani“, kruže priče iz centra Beograda. 

U začaranom krugu predrasuda teško je videti kako se može efikasno primeniti strategija socijalne inkluzije. U ovom naselju hara droga, uglavnom nekvalitetan, jeftin heroin. Mala deca se bosa igraju oko blatnjavog smetlišta punog plastičnih flaša, dečijih igračaka i kućnih predmeta. Deo divlje deponije gori i crni dim se diže u nebo. „Dođu ovi iz Čistoće povremeno. Ponekad bace neki otrov protiv pacova, ali to je sve“, priča Fatmir koji godinama živi u ovom naselju: „Svi oni znaju kako živimo ovde, ali ne dolaze, ne tiče ih se.“

Florinda ima 22 godine i četvoro dece. Muž joj je zavisnik od heroina. Sami ima spuštene kapke i problem sa fokusiranjem. Jedva hoda jer su mu noge prekrivene inficiranim ranama od igli, ali ima uvežbanu laž da su te rane povrede sa gradilišta gde je zaposlen. „Neće da me prime u Dom zdravlja jer sam prijavljen na Kosovu, a ove rane su mi svakog dana sve gore.“ U ruci drži papir sa spiskom lekova u nadi da će ubediti nekoga da mu nabavi. 

Na papiru se predstavlja ulepšana slika raznih projekata, dok realnost i dalje pokazuje nemar, osude i diskriminaciju, što ne ide u korist ni Romima ni državi

SREDITI PASOŠ: Nama je ovde sve potrebno, garderoba, hrana, drva za zimu. Kuća nam se raspada, kaže Dragan, otac petoro dece: „Moj san je da sredim pasoše za decu i da se vratim u Nemačku gde sam živeo kad sam dobio azil. Ovde nemamo ništa, samo šta nađemo po kantama.“ Kriminal, droga i osećaj beznađa u ovom naselju su vidljivi rezultati više od dvadeset godina totalnog zanemarivanja od strane sistema.

„Prihvatanje Roma i Romkinja kao sugrađana, podjednako vrednih sa svim ostalim građanima i građankama, zavisi od najmanje tri preduslova“, objašnjava Sonja Licht, predsednica Fonda BFPE za odgovorno društvo: „Prvi je da država razvije i primeni, sa naglaskom da primeni, plan njihovog uključivanja u sve institucije od lokalnog do nacionalnog nivoa, kao i pozitivne podsticaje, ali i negativno sankcionisanje, poslodavaca za diskriminaciju prilikom zapošljavanja. Drugi je stvaranje drugačijeg odnosa prema romskoj deci od vrtića do kraja srednje škole uvođenjem nastavnih jedinica u nastavne programe i udžbenike o Romima, njihovoj istoriji i kulturi i značajnim Romima od Mikelanđela do Čarlija Čaplina i Šabana Šaulića. Treći preduslov je veći angažman romskog i neromskog civilnog društva i medija u konkretnim akcijama usmerenim na razotkrivanje diskriminacije tamo gde je najmanje očekujemo kao što su državne i akademske institucije, istaknuti političari, pa čak i vrsni intelektualci.“

Na žalost, sve dok država nije motivisana da se ozbiljno posveti primeni svojih strategija za inkluziju, teško će se život za Rome promeniti. Na papiru se predstavlja ulepšana slika raznih projekata, dok realnost i dalje pokazuje nemar, osude i diskriminaciju, što ne ide u korist ni Romima ni državi. „U vremenu u kojem se Srbija suočava s ozbiljnim problemom depopulacije, ubrzanog starenja stanovništva i ozbiljnog manjka radne snage, sistemska podrška obrazovanju i zapošljavanju Roma i Romkinja bi predstavljala ogromnu dobit za celu zemlju jer su oni i dalje najmlađa i najbrže rastuća populacija“, kaže Licht.

Prosečnom čoveku bi bilo teško da izdrži jednu noć u ovim naseljima gde su Romi osuđeni da žive godinama i decenijama. Teško bi mu bilo da izdrži glad, hladnoću, pacove, i insekte bez struje i vode, i da u tim uslovima razmišlja o školi, domaćim zadacima i nekakvoj budućnosti. U borbi za egzistencijom, sve postane nebitno, ali romski narod ne odustaje. Kako Gligorin objašnjava, uprkos sistemskoj diskriminaciji, siromaštvu i nedostatku podrške, Romi opstaju. Romska kultura, jezik i običaji i dalje postoje, a narod uspeva da živi i održi svoj identitet. 

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.