Ljubomir Madžar: Kukovo leto procvata demokratije

Piše: Ljubomir Madžar, Novi magazin

Po načinu na koji se menjaju njeni izgledi za budućnost, demokratija u Srbiji podseća na jednu perifernu ličnost iz najpoznatijeg Andrićevog romana, za koju je rečeno da je postala „pousela devojka“. Nakon što su početkom milenijuma zarudele velike nade za njeno širenje i jačanje, prolazile su godine, a da se u vezi s tim malo šta uzbudljivo događalo. Nizanje godina dovelo je do obrta u očekivanju, pa je ono što je na pragu milenijuma izgledalo neizbežno, sve više i sve neminovnije – počelo da izgleda nedostižno. Sada je već to praćenje demokratije i očekivanje obrta u njenom nepovoljnom razvitku ušlo u fazu beznađa: malo ih je koji veruju u njeno istinsko ostvarivanje, posebno njeno dostizanje u doglednoj perspektivi, a izgleda da je sve manje i onih koji je priželjkuju. Mogućnosti ostvarivanja demokratije intrigantna su tema koja zaslužuje uzročno razjašnjavanje, a posebno identifikaciju uzroka zbog kojih u vezi s njenim faktičkim razvitkom „nema ništa o čemu bi vredelo pisati kući“. Nothing to write home about – to je efektna formulacija na engleskom koja u prevodu gubi mnogo od svoje elegancije iako ne i od snage poruke koju sadrži i prenosi. Nema šta da se piše jer taj razvitak, nažalost, ponajčešće izostaje.

PARADOKS DEMOKRATIZACIJE: Možda je dobar prvi korak u razumevanju prepreka koje se javljaju u razvoju demokratije na planetarnom nivou donekle čudna konstatacija da ona ipak nije optimalan oblik društvene organizacije u svim šire shvaćenim socijalnim konstelacijama. Demokratizacija je, dugoročno uzev, nezaobilazan oblik civilizacijske emancipacije čoveka i društva, ali ne nužno i celishodan oblik političke organizacije na svim nivoima društvenog razvitka. Štaviše, u nekim socijalnim okolnostima može se pokazati kao štetna, pa i pogubna. Treba se setiti iskustava u vezi sa „demokratskim prolećem“ u severnoj Africi i na Bliskom Istoku ili se zapitati da li bi nagla, trenutna demokratizacija bila poželjna u savremenoj brzo rastućoj i ekonomski i razvojno fascinantnoj Kini, gde je prosto opipljiva opasnost da latentni sukobi otvoreno izbiju, uz ogromne hazarde po zajednicu kao celinu. Nužnost demokratizacije na dugi rok proističe iz elementarne činjenice da ona, i to samo ona, podrazumeva izgradnju pravila koja moraju biti jednaka za sve i koja se formalizuju kroz zakone, vodeći afirmaciji poznatog načela vladavine prava.

Demokratija je nezamisliva bez celovite i čvrste zakonske armature koja reguliše društvene odnose, sprečava razorne konflikte i predstavlja osnov za koordinaciju odluka, pa time i za racionalno odvijanje svih društvenih procesa. Dugoročna neizbežnost demokratije proističe iz činjenice da jedino ona, zahvaljujući zakonskoj superstrukturi koja joj je inherentna, omogućava racionalnu organizaciju društvenih procesa bez principijelnog oslonca na silu i prinudu kao modus operandi svekolike regulative društvenih odnosa. To je način na koji demokratija osigurava društvenu jednakost, fundamentalnu vrednost koja se logički dosledno može odrediti samo kao jednakost pred zakonom, uz njegovu jednako doslednu primenu koja takođe mora da bude jednaka za sve. Trebalo bi da je moguće ultimativnu dugoročnu nužnost demokratije izvesti iz, opet elementarne i valjda očigledne, činjenice da je alternativa demokratiji autoritarizam, a to je operativno načelo utemeljeno u prinudi i vladavini čoveka nad čovekom. Taj oblik vladavine implicira najdrastičnije forme nejednakosti, te tako potiranje jednakosti kao fundamentalne društvene vrednosti. Za one koji veruju da razvoj društva mora na dugi rok da donese afirmaciju jednakosti, demokratija tvori nezaobilaznu nužnost kao uslov osiguravanja ljudskih sloboda i dostojanstva čoveka.

Demokratija je, dakle, istorijska neminovnost, a demokratizacija izvestan oblik opšteg zakona društvenog razvoja. No, kako je napred istaknuto, iz toga ne proizlazi njena nužnost ili čak poželjnost u svim socijalnim kontekstima i u svim strukturnim okolnostima. Ona svoje prave učinke može da pruži samo uz odgovarajuće institucionalne uslove i funkcionalne pretpostavke koje ne mogu da se izgrade preko noći i, uz ostalo, iziskuju duže periode mirnog evolutivnog razvitka. Prerano, isforsirano demokratizovanje ponajčešće razara postojeće društvene strukture kao baštinu dovoljno daleke prošlosti, te tako društva uvlače u haotične i nepredvidive socijalne konflikte koji su skupi i bolni, a njihovi generalisani troškovi često sadrže ogromne ljudske gubitke. Za one koji sam život uzimaju kao najveću ljudsku vrednost, hijerarhijski lociranu iznad slobode pa i samog dostojanstva, društvene promene koje se ostvaruju gubitkom ljudskih života nisu normativno poželjne. Tako se dolazi do zaključka koji je samo naizgled protivrečan da je demokratija dugoročna neizbežnost ali nipošto poželjna uvek i svuda po svaku cenu na kratak ili čak srednji rok. Ovde se mora priznati da ne postoji jednoznačna i univerzalno primenjiva definicija ovih rokova, od kratkog do dugog, jer su oni uslovljeni konkretnim okolnostima u različitim društvenim zajednicama i u svakom konkretnom slučaju imaju se zasebno utanačiti.

POŽELJNA, ALI NEDOSTUPNA: Posle tolikih neobičnih iskustava ne bi nikoga trebalo da iznenadi ako se ispostavi da je demokratija i u Srbiji poželjna ali u aktuelnim okolnostima nedostupna i, kako se čini, sve manje ostvariva. Empirijski utvrdive varijacije u pojedinim segmentima političke organizacije pokazuju da bi demokratija za Srbiju bila normativno poželjna, ali da je u aktuelnim okolnostima faktički neostvariva i da se sa vremenom ne otvaraju niti šire nade u njenu ostvarivost. Poželjnost demokratije hic et nunc da se dokazati na osnovu jedne komparativne analize razvojnih performansi u periodima 2001-2008. i ovog novijeg 2012-2020. Prvi od dva navedena vremenska intervala odlikovao se daleko izraženijim demokratskim obeležjima, dok je u ovom drugom nedvosmisleno zabeležen povratak na prethodne, za „socijalistički razvitak“ karakteristične forme političke organizacije. U prvom navedenom periodu bilo je više demokratije ali i više privrednog rasta i makrofinansijske stabilnosti merene količnikom spoljnog duga i bruto domaćeg proizvoda kao indikatorom spoljne zaduženosti. U drugom, novijem periodu ovi bitni makroekonomski odnosi, pa i njima implicirane dinamičke tendencije, vidno su se – i to nepovoljno – preokrenuli. Time je poželjnost demokratije u Srbiji nedvosmisleno pokazana, a njena neostvarivost predmet je razmatranja u daljem tekstu.

Prikladno je da se kao inicijalna smetnja demokratiji navede osnovna determinanta te smetnje, a to je vrednosna orijentacija, karakter i noseći obrasci ponašanja biračkog tela (BT). Najgrublji i potencijalnim kritikama najizloženiji način formulisanja te smetnje jeste da je naše BT loš materijal za demokratske institucije, da ono teško i umnogome nevoljko prihvata demokratiju, a i da se demokratija teško hvata za njega. To se, uz ostalo, zorno pokazuje u novijim anketama javnog mnjenja koje pokazuju da je dobra većina ovdašnjeg BT-a protiv ulaska Srbije u EU. Ovaj nemili zaključak da se u jednoj široj analizi izvesti iz našeg skorašnjeg iskustva, dok za njegovu evokaciju ne treba u prošlost ići mnogo dalje od četvrt veka.

Takva celovitija analiza pokazuje da je naše BT okrenuto ličnostima i vođama a ne institucijama. Rečit primer je neviđena popularnost koju je kod našeg BT-a stekao pokojni predsednik Milošević. Na prvim izborima iz ranih devedesetih godina prošlog veka – što predsedničkim što parlamentarnim – on je dobijao pravu berbu glasova, više od polovine izašlih na izbore. Tako drastična prevaga jednog političkog činioca u odnosu na sve ostale dovoljna je sama za sebe da se zaključi da u našoj sredini stvari sa demokratijom ni izdaleka ne stoje onako dobro kako bi se želelo. Toliko nejednaki rezultati izbora razumnom posmatraču moraju da izazovu ozbiljne sumnje. Prva rezerva mora se odnositi na verovatni izostanak političke konkurencije. U ravnopravnoj borbi pod približno jednakim konkurentskim uslovima nije smotreno očekivati tako veliku elektoralnu nadmoć. A ako je veliki pobednik ostvario toliku svoju izbornu nadmoćnost zahvaljujući nekim, makar i nedovoljno vidljivim, monopolskim prednostima u izbornom nadmetanju ili zahvaljujući „liberalnom“ tumačenju i korišćenju pravila tog nadmetanja, onda o demokratiji u pravom smislu ne može biti ni govora.

Drugi osnov za sumnju jeste iz socijalizma nasleđena velika uloga države u regulisanju privrednog života i veliko njeno učešće u vlasništvu nad proizvodnim fondovima. To vlasništvo omogućava dominantnoj stranci da u izbornu utakmicu ulazi sa više finansijskih sredstava, moćnijom i delotvornijom propagandnom mašinerijom, više informacija o izbornim konkurentima i više radnih mesta na kojima može da zapošljava pa i pridobija svoje aktuelne i buduće glasače. Ukratko, nejednak položaj učesnika u izbornoj igri u pogledu raspolaganja finansijskim sredstvima i propagandnom mašinerijom za pridobijanje glasača dovoljno je krupna smetnja u demokratizaciji društva da daje nepobitan osnov za tvrdnju da demokratizacija nije uspešna i da o demokratskom političkom sistemu ne može biti govora.

DALJE SMETNJE: Napred istaknuti rezultati elektoralnih procesa dobar su izvor za izvođenje dalekosežnih, značajnih i pouzdanih zaključaka. Ogromna nadmoć jedne stranke u odnosu na druge političke organizacije znakovita je indikacija da je u izbornom procesu došlo do jednog patogenog obrta: sva je prilika da je politički direktorijum, zahvaljujući sredstvima i raznim nepolitičkim prednostima kojih se domogao, uspeo da ovlada položajem u kome on efektivno vlada BT-om i upravlja njegovim reakcijama umesto da u osnovi ostane pod njegovom kontrolom i da mu služi, kako je to ustavom i pratećim zakonodavstvom predviđeno. Demokratija gubi atribute koji je definišu onog momenta kad BT postane objekt upravljanja i bude potisnuto pod kontrolu onih koji po slovu važećih propisa treba da mu služe i budu pod njegovom kontrolom. Srbija je u svojoj novijoj političkoj istoriji često i dugo bila predmet takvih političkih scenarija i nagledala se filma u kome bitne poluge u društvu kontrolišu elite a ne biračke mase.

Važne empirijske informacije o potčinjenosti birača upravljačkim elitama daju se utvrditi poređenjem nekoliko sukcesivnih vladavinskih poredaka u poslednjih nešto više od četvrt veka. Predsednik Milošević je sa svojom partijom osvajao već pomenutu ogromnu, čak i sa minimalnom političkom ravnotežom nespojivu izbornu većinu, ali su istu pa i veću nadmoćnost izvojevale potonje vlasti sa bitno drukčijim partijskim programima. Nakon velikog političkog preokreta iz oktobra 2000. godine, u jednom trenutku predsednik V. Koštunica imao je čak brojniju podršku i od samog Miloševića. Brzo je isteklo i Koštuničino vreme, kao i vreme kratkovečnih nekoliko predsednika koji su ga nasledili na tom visokom položaju, da bi se najzad snažno učvrstio aktuelni režim koji je takođe izborio ogromnu i, kako se čini, daleko nadmoćnu trajnu političku podršku. Politički sistem Srbije spektakularno se klati između jako različitih, po mnogo čemu oprečnih političkih pozicija. Ostaje krupno i više nego znakovito pitanje kakvo je to BT kad se da navesti na podršku tako brojnim a međusobno drastično različitim političkim programima i organizacijama koje ih zastupaju. Nestabilnost u političkim opredeljenjima i upadljiva kolebanja u pomeranju između principijelno različitih političkih pozicija krupan je razlog za ozbiljnu sumnju u političku zrelost našeg BT-a i za bojazan da je posredi nezadovoljavajući napredak u njegovom elektoralnom pa i temeljnijem civilizacijskom emancipovanju.

STRUKTURNA OGRANIČENJA: Zadugo neće moći da se utvrdi u kojoj je meri ovdašnje BT demokratski defektno zbog medijskih i drugih manipulacija kojima je opetovano bivalo izloženo te tako i ugroženo, a u kojoj su meri u pitanju trajniji i dublji, može se reći strukturni faktori koji ga čine tako nedoslednim u izbornim nadmetanjima i šire shvaćenim političkim procesima. Predmet ozbiljne zabrinutosti moraju, dakako, pre svega da budu ti trajni strukturni faktori koji ovdašnje BT čine slabo prilagođenim aktuelnim potrebama i političkim izazovima. Neki od tih faktora ovde će biti tek dotaknuti, a povoljna je okolnost što će i samo njihovo pominjanje baciti informacijski vredno svetlo upravo na njihov duboko lociran strukturni karakter.

Osnovna strukturna karakteristika koja se na trajnoj osnovi ispoljava kao smetnja demokratizaciji jeste opšta vrednosna okrenutost ka istoku, generalna politička preferencija za zemlje i uticaje koji ne samo da nisu demokratski nego su demokratskoj strateškoj orijentaciji neposredno suprotstavljeni. U prilog toj konstataciji rečito govori već pomenuta činjenica da se došlo dotle da je većina BT-a protiv ulaska u EU. Druga strana tog opredeljenja jeste snažna orijentacija ka Rusiji koja u osnovi ima poznatu emotivnu vezanost. Rusija sigurno nije srećan izbor kao orijentir za političko svrstavanje jer tradicionalno i u sekularnom vremenskom okviru predstavlja istočnjačku despotiju iz koje je Srbija mogla da primi gotovo sve samo ne demokratske impulse. Naglašena okrenutost Srbije ka autoritarnim, kolektivističkim formacijama pretežnim delom je posledica baš te čvrste vrednosne i akcione vezanosti za Rusiju. Ključna komponenta u toj sekularnoj vezi jeste činjenica da je Rusija vekovima bila zaštitnik pravoslavlja u Srbiji i da je igrala presudno važnu ulogu u srpskom državnom osamostaljenju. To je osnov ogromne srpske zahvalnosti za dugotrajnu političku, vojnu pa delom i ekonomsku rusku podršku i zaštitu, zahvalnosti koja će po svemu sudeći ostati trajna i nikad se neće ugasiti. No, vremena su se bitno promenila i ono što je za Srbiju bilo trajna zaštita i oslonac pretvorilo se u svoju suprotnost. Već u poslednjoj trećini 19. veka uticaj Rusije ispoljio se kao konzervativan i nazadan i veza sa njom pretvorila se u smetnju modernizaciji. Već od Berlinskog kongresa, a možda i odranije, Sunce za Srbiju izlazi na zapadu, a na istoku niti izlazi niti zalazi.

Snažni politički uticaji sa istoka lako se prepoznaju u svim etapama društvenog razvoja Srbije i upadljivo se ističu i dan-danas. Najjasniji znak snažne i trajne vezanosti za Rusiju jeste stav ovdašnje daleko preovlađujuće većine prema ruskoj agresiji na Ukrajinu. Gotovo da je neshvatljivo kako takva upečatljivo dominantna većina može da se afirmativno postavi na rusku stranu kad je očigledno reč o ničim izazvanom napadu na nezavisnu zemlju. Tačnije, reč je o napadu koji se apsolutno i nikako ne može opravdati pozivanjem na poznata opšteprihvaćena pravila međunarodnog obraćanja i na važeće – kakve god da su – norme međunarodnog javnog prava. Teško je ovom prilikom ne dodati da čovek mora da oseća veliku nelagodu što pripada narodu koji tako jasno podržava jednu takvu akciju dok je demokratski emancipovani svet bez ikakvih ograda i uslovnosti kvalifikuje kao državni zločin.

Druga strukturna invarijanta jeste vezanost BT-a za Kosovo i uporno odbijanje da se u tom sporu prepoznaju i prihvate brojne blokirajuće realnosti, a posebno tvrda opredeljenost da se ne prizna nezavisnost Kosova kad je ono od Srbije u stvarnosti potpuno nezavisno već dobrih 15 godina i kad čak ni sam predsednik Republike ne može na Kosovo da ode bez dozvole tamošnjih vlasti. Veliki kvar političke scene u Srbiji jeste nekakva utopijska fikcija da će Kosovo biti reinkorporirano u naš državni organizam, a niti bi Srbija njegovu reintegraciju mogla da podnese niti bi to dozvolile merodavne velike sile. U Srbiji se masovno zaboravlja da se nijedna velika geopolitička promena vezana za Srbiju nije dogodila a da o njoj nisu odlučivale ne ovdašnje elite nego samo velike sile.

Kosovo i rusofilija nisu jedine globalne smetnje za demokratizaciju Srbije, ali svakako spadaju u najvažnije i bez sumnje su same za sebe dovoljne da ometu naš demokratski razvitak. Razlog je jednostavan: onaj koji zloupotrebi ta dva moćna činioca lako dolazi do impresivne političke pobede čineći tako te dve geopolitičke manjkavosti sve dubljim i težim. Time se istovremeno otežava i onemogućava i sama demokratizacija i, šire od toga, modernizacija Srbije.

Mora se dodati da u svemu tome popriličnu ulogu igra svojevrsna ideološka baština našeg bivšeg socijalističkog sistema koji je u BT-u razvio veliku sklonost ka kolektivizmu i etatizmu a iskorenio dragoceni osećaj odgovornosti za vlastito samoostvarenje i sudbinu, sve to uz uverenje da je država odgovorna za ekonomski položaj pojedinca i njegov standard. Ne pomaže u tome ni eventualno a inače neostvarivo osiguravanje političke konkurencije: u borbi za glasove kompetitivne stranke orijentisaće se na one programe i politike koji u ovakvim okolnostima donose najviše glasova, a to Srbiju može samo da unazadi i da se ispolji kao politika krupnih političkih zloupotreba.

Srbija se našla u obeshrabrujućim geopolitičkim kvrgama. S jedne strane, u dubokim slojevima njenog socijalnog i političkog bića našli su se, kad je reč o demokratizaciji, snažni i trajni inhibitorni faktori (emotivna vezanost za istočne despotije, socijalistička baština jakih afiniteta ka etatizmu, Kosovo…), a sa druge strane politički direktorijum koji te strukturne slabosti bezobzirno zloupotrebljava i na njima gradi svoj politički kredibilitet uz ostvarivanje prekomernih izbornih rezultata. Interakcija između te dve kategorije uticaja – sistemskih strukturno opredeljenih slabosti i destruktivno pragmatične elektoralne orijentacije vladajuće elite – trajna je i snažna. Visoko je verovatno da se te dve grupe razornih uticaja međusobno podstiču i pothranjuju i da to opštu situaciju svekolikog društvenog bića čini sve nepovoljnijom. U optici koja se prosto nametnula u razmatranjima prezentiranim u ovom tekstu slabašne su šanse i male su nade za preko potrebnu i predugo očekivanu demokratizaciju Srbije. Bar zasad i bar u doglednoj budućnosti. Demokratija u Srbiji nije na nekoj visokoj ceni, a programi upravljeni na njenu obnovu ne obećavaju čak ni skromno odmerenu izbornu berbu.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.