Latinka Perović: Slovenija i Jugoslavija

Piše: Latinka Perović

Povodom osamdesete godišnjice rođenja Milana Kučana, prvog predsednika Slovenije, nedavno je objavljena monografija Prijatelj, državnik, človek. Pričevanja o Milanu Kučanu (urednik Slavko Pregl), u kojoj je učestvovalo 86 autora. Istoričarka Latinka Perović napravila je osvrt pod nazivom Slovenija na prelomu 20. i 21. veka: Istraživanja istoričara i svedočenja savremenika. Baveći se paralelno i delom slovenačkog istoričara Boža Repea, Milan Kučan: prvi predsednik (iz 2015), prikaz se pretvorio u pravu malu savremenu istoriju najzapadnije – i geografski i politički – republike bivše Jugoslavije. Novi magazin dobio je mogućnost da objavi delove po sopstvenom izboru

Kao najrazvijenija republika u Jugoslaviji, na granici sa zapadnoevropskim državama i brojnom slovenačkom manjinom u Austriji i Italiji, Slovenija je uvek bila “unutrašnji Zapad”. Iz nje su dolazile mnoge inovacije koje su sprečavale da ekonomski i politički sistem očvrsnu na najrigidnijoj varijanti realnog socijalizma u zemljama istočnoevropskog bloka. Jezička barijera izolovala je slovenačku inteligenciju – kritička misao slovenačkih ekonomista, filozofa, sociologa donekle je ostala nepoznata u Jugoslaviji i u velikoj meri zaštićena od intervencija saveznog partijskog vrha. U Savezu komunista Slovenije postojali su zagovornici demokratizacije i decentralizacije Jugoslavije (osim Borisa Kidriča i Edvarda Kardelja – Boris Krajger, Stane Kavčič; u diplomatiji Aleš Bebeler, Jože i Marija Vilfan, Jože Brilej). Oni su na razne načine osujećivani, ali nikada nisu bili potpuno odstranjeni, ili proglašeni neprijateljima.

***

Način na koji se Jugoslavija raspala (ratovi, etnička čišćenja, ratni zločini, genocid) uticao je na interpretaciju uzroka raspada Jugoslavije. Prisutna je tendencija o jednakoj odgovornosti republika za raspad ratom – pre svega Srbije i Slovenije. Ovakva interpretacija zamagljuje razlike između uzroka i posledica, odnosno pre svih previđa razlike u konceptu i metodu. U tumačenju raspada Jugoslavije kao podjednake odgovornosti Slovenije i Srbije sadržano je jedno razumevanje i prve i druge Jugoslavije, ali i sagledavanje perspektive država proizašlih iz jugoslovenske države. Pogotovu ako se odgovornost svede na dogovor Milana Kučana i Slobodana Miloševića. Takva interpretacija uzroka raspada Jugoslavije nastoji da poništi koncepcijske razlike između ponuđenih rešenja jugoslovenske krize. Uz pretpostavku da Milanu Kučanu, posle Memoranduma SANU (1986) i 8. Sednice CK SK Srbije (1987) – nije preostajalo ništa drugo nego dogovor, tj. “trgovina” sa Slobodanom Miloševićem, treba pogledati činjenice koje drugačije govore.

Drugim rečima, kao krunski dokaz “dogovora” uzima se saopštenje sa poslednjeg slovenačko-srpskog susreta u Beogradu 24. januara 1991. godine. Prema tom saopštenju: “rešenje jugoslovenske krize mora polaziti od prava naroda na samoopredeljenje koje ne sme biti ograničeno ničim osim jednakim pravom drugih naroda”; “ostvarenje tog prava zahteva poštovanje specifičnosti i različitosti interesa i ne sme biti na štetu drugih naroda”. U tom kontekstu je i stav da “Slovenija poštuje interes srpskog naroda da živi u jednoj državi, i budući jugoslovenski dogovor mora taj interes poštovati” (Repe, 2015). Na kraju pomenutog saopštenja Milan Kučan se založio za “snimanje položaja svake republike i bilateralne razgovore o uređenju međusobnih odnosa”. Precizirao je: “Niko nikome niti daje pravo, niti mu se protivi da svoj problem rešava kako mu najbolje odgovara. Pri tome mora poštovati princip da ne poseže u ista prava i položaj drugih. Svako mora naći najbolji način da bismo došli do prihvatljivih rešenja. Ako to ne bi uspelo, pravo na samoopredeljenje ostvarilo bi se bez saglasnosti. Usledila bi manje povoljna situacija za svakog posebno i za sve zajedno kao celinu” (Repe, 2015).

Da li su, dakle, slovenačka i srpska delegacija u Saopštenje unele svaka svoj stav da bi ga mogle jednostrano koristiti bez obzira na posledice po druge narode, odnosno po jedinstvo Jugoslavije? Srpskoj javnosti bio je poznat samo deo Saopštenja koji je govorio o pravu srpskog naroda da živi u jednoj državi, ali ne i onaj deo o ograničenju tog prava jednakim pravom svih naroda na samoopredeljenje. Milan Kučan (iako je slovenačka delegacija na razgovorima sa srpskom delegacijom već bila višestranačka) zbog ovog dela saopštenja napadan je u Hrvatskoj, pa i u Sloveniji. U produbljenoj jugoslovenskoj krizi, koju je pratio snažan propagandni rat, svesno je previđano postojanje dva različita koncepta rešenja jugoslovenske krize. Milan Kučan i Slobodan Milošević su ih samo personalizovali. U suštini, koncepti su bili izraz različitih pristupa jugoslovenskoj krizi iz kojih su proizlazili različiti načini njenog rešavanja. Na jednoj strani: dijalog, sporazum, kompromis, na drugoj: diktat i primena sile. Dogovor nije bio moguć. Naprotiv, zbog radikalno različite percepcije jugoslovenske države – države srpskog naroda u kojoj žive i drugi narodi i zajednice ravnopravnih naroda – dogovor nije bio moguć. Držana u ravnoteži od kraja Drugog svetskog rata do smrti Josipa Broza Tita, ta su se viđenja direktno sukobila nakon 1980.

Iako je KPJ 1948. godine u odbrani nezavisnosti države ostvarila jedinstvo jugoslovenskih naroda (i srpskog naroda tradicionalno oslonjenog na svaku Rusiju) razlike unutar partije rešavane su uklanjanjem predstavnika manjinskog mišljenja po principu demokratskog centralizma. U tom smislu duh Kominterne nije bio prevladan ni nakon 1948.

***

Kao predstavnik SK Slovenije u jugoslovenskom partijskom rukovodstvu – nalazeći se na čelu važnih radnih grupa (“odnosi u Srbiji”, pripreme 13. Kongresa SKJ – prvog bez Josipa Broza Tita, Kosovo), Milan Kučan je postepeno otkrivao dubinu koncepcijskih razlika, ali i dogmatizam u traženju razumnog rešenja. U ime očuvanja jedinstva partije na principu demokratskog centralizma, odnosno jedinstva Jugoslavije kao centralizovane države – traženje alternative postojećem predstavljano je kao ideološka subverzija. Ovakvo jedinstvo smatrano je i činiocem kohezije društva, a u suštini je bilo ferment raspadanja.

Formulišući sveobuhvatnost unutrašnjih reformi (ekonomski i politički sistem, partija, federacija, evropske integracije) kao odgovor na jugoslovensku krizu, slovenački komunisti bili su osuđeni na osamljenost. Odnos prema njima u jugoslovenskom partijskom rukovodstvu možda najbolje govori o atmosferi koja je vladala u ovom organu posle 1980. godine. Ta je atmosfera do sada, po mom mišljenju, najbolje opisana u knjigama Bože Repea i u knjigama svedočenja savremenika o Milanu Kučanu. Ti opisi pokazuju da su dogovori bili isključeni. Slovenački predstavnici u jugoslovenskom partijskom vrhu bili su životno ugroženi (Franc Šetinc, član Predsedništva CK SKJ), ili su bili fizički napadani od organa reda (Boris Muževič, član Predsedništva CK SKJ). Nisu uvek bili sigurni da će moći da se mirno vrate iz Beograda u Ljubljanu (Miloš Prosenc, 2021). Reagujući na Proces četvorici koji je vođen na srpskohrvatskom jeziku u Ljubljani, Milan Kučan je na sednici Predsedništva CK SKJ govorio na slovenačkom jeziku. Nešto kasnije, na sednici Predsedništva (novembar 1989) rekao je da se pritiskom na slovenačko partijsko rukovodstvo da ne podrži amandmane na republički Ustav slovenački komunisti stavljaju u položaj kvislinga u vlastitom narodu. Taj položaj, rekao je, oni nikada nisu prihvatali i nikada neće prihvatiti: “Narodu se može oduzeti mnogo ostvari, ali mu se ne može oduzeti čast” (Boris Muževič, 2021). O odnosu prema slovenačkim predstavnicima govori i traženje Slobodana Miloševića da u najvišem rukovodstvu jugoslovenskih komunista Milan Kučan ne bude predstavnik SK Slovenije. Iako je na kraju mandata, jugoslovensko partijsko rukovodstvo video kao “brlog”, u koji više nije želeo da se vrati (Ciril Ribičič, 2021), Milan Kučan je smatrao da je jugoslovenskoj javnosti trebalo dati uverljive dokaze da su programske razlike nepremostive i da je organizaciono osamostaljenje SK Slovenije neizbežno. Na 14. Vanrednom kongresu SKJ odbačeni su svi amandmani slovenačke delegacije koji su bili na tragu evropske demokratije: sloboda mišljenja, ukidanje verbalnog delikta, zahtevi za uvođenje političkog pluralizma i tolerancije, unapređenje ljudskih prava. To je značilo nepovratni kraj Saveza komunista Jugoslavije i postavilo pitanje jugoslovenske partijske države. Koncept sveobuhvatnih unutrašnjih reformi kao odgovor na jugoslovensku krizu posle 1980. godine doveo je do podela na jugoslovenskom političkom spektru, ali i u SK Slovenije, da bi nastavio da deli slovenačko društvo i posle osamostaljenja.

***

Slovenački komunisti Jugoslaviju su smatrali svojom državom. Dali su joj ogroman doprinos, jer su u njoj videli u datim istorijskim uslovima, najbolju mogućnost za očuvanje egzistencijalnog interesa slovenačkog naroda. Kada su procenili da je taj interes doveden u pitanje, izbegli su sukob u vlastitoj organizaciji, otvorili se prema slovenačkom društvu i ostvarili najširi konsenzus. Sa ovog stanovišta veoma je interesantan razgovor koji su u Ljubljani (septembar 1986) vodili Ivan Stambolić, koji je pripadao umerenijoj struji u SK Srbije i France Popit koji je važio za predstavnika dogmatske struje u SK Slovenije. Treba da je, u šali Stambolić rekao Popitu: Franc, Slovenija je tako lepa da će, ako pokušate da se otcepite biti krvi do kolena. Na to je Popit odgovorio: Mi to nikada nećemo pokušati, ako nas vi ne naterate (Repe 2015, prema Ivan Stambolić, Put u bespuće). Kada je slovenačko rukovodstvo osetilo da je naterano da zaštitu nacionalnog interesa potraži u korišćenju ustavnog prava naroda na samoopredeljenje do otcepljenja? Da li je to uopšte bio trenutak, ili proces u kome je razdvajanje postalo jedina alternativa?

U saveznim institucijama, pre svega u partijskom i državnom predsedništvu, slovenački koncept rešenja jugoslovenske krize posle 1980. godine apriorno je smatran separatističkim, odnosno antijugoslovenskim. Iz Srbije mu je suprotstavljan koncept koji je promenu (kon)federalnog ustava iz 1974. postavio kao prioritet, što je podrazumevalo tri cilja: centralizacija Srbije ukidanjem autonomnih pokrajina Vojvodine i Kosova kao konstitutivnih elemenata jugoslovenske federacije; zaokruživanje države srpskog naroda u etničkim granicama (svi Srbi u jednoj državi); centralizacija Jugoslavije sa pretenzijom na hegemoni položaj Srbije, a s obzirom na relativnu većinu Srba (jedan čovek – jedan glas) i na žrtve srpskog naroda (u Prvom i Drugom svetskom ratu). To je produbilo jugoslovensku krizu i zaoštrilo odnose. Sve do početka rata u Hrvatskoj, savezna birokratija i srpsko rukovodstvo sa Slobodanom Miloševićem su objektivno udruženi i u suprotstavljanju slovenačkom konceptu nisu birali sredstva.

***

Vojni vrh se pozicionirao kao zaštitnik poretka i države. Na sednici Vojnog saveta, liberalizacija u Sloveniji ocenjena je kao kontrarevolucija (mart 1986), Proces četvorici u Ljubljani pred Vojnim sudom, vođen je na srpskohrvatskom jeziku (jul–avgust 1988). Iz svedočenja savremenika i istoriografskih istraživanja proizlazi da je suđenje četvorici saradnika opozicionog lista Mladina bilo kolateralna šteta. Cilj je bio uklanjanje reformskog rukovodstva SK Slovenije sa Milanom Kučanom na čelu. Slovenački koncept rešenja jugoslovenske krize putem sveobuhvatnih reformi nije, međutim, nastao u republičkoj političkoj retorti, već je rezultata više činilaca: vakuma koji je stvoren smrću Josipa Broza Tita 1980. godine, promenama u međunarodnim odnosim i početkom kraja komunističkih režima, kao i konceptom Srbije iz 1986–1987. godine, koji je podrazumevao preoblikovanje Jugoslavije i reviziju (kon)federalnog Ustava iz 1974. (sve to, uz savez akademske, partijske, vojne i verske elite, i široku mobilizaciju srpskog naroda u Srbiji i na teritorijama drugih republika).

Rešavanje srpsko-albanskih odnosa na Kosovu jednostranim ukidanjem ustavnih institucija, zavođenjem vanrednog stanja i upotrebom vojske, primljeno je u Sloveniji kao demonstracija modela za rešavanje međunacionalnih odnosa u Jugoslaviji uopšte. Otuda parola da se Jugoslavija brani na Kosovu, tj. reafirmacija istorijskog dogovora o Jugoslaviji kao o sporazumu jugoslovenskih naroda u njihovim republikama, a ne administrativnoj podeli Jugoslavije na republike. U pravcu destabilizacije išli su pritisci na Sloveniju spolja (najavljeni “miting istine” o položaju Srba i Crnogoraca na Kosovu u Ljubljani). Iznutra su činjeni pokušaji da se Slovenija onesposobi za otpor (razoružanje jedinica Teritorijalne odbrane Republike Slovenije). Na te pritiske slovenačko društvo odgovorilo je uspostavljanjem jedinstva. Iz jugoslovenskih institucija povlačili su se slovenački predstavnici (iz Saveza književnika Jugoslavije, Saveza omladine Jugoslavije, Saveznog ustavnog suda, Sekretarijata za inostrane poslove SFRJ). Ovaj prevashodno ideološki rat sa Slovenijom ozvaničen je na 14. Kongresu SKJ. Pošto su odbijeni svi njeni amandmani, slovenačka delegacija je napustila kongres. Bio je to kraj jednog pokušaja rešenja jugoslovenske krize i početak njenog još dramatičnijeg nastavka. Slovenija je ostala sama sa sobom, a jugoslovenski partijski vrh, zajedno sa rukovodstvom Srbije, pojačao je oružani pritisak na nju.

***

Sama ideja traženja alternative u SK Slovenije u jugoslovenskom partijskom i državnom vrhu, posebno u vrhu JNA, primljena je kao ideološki subverzivna sa stanovišta jedinstva partije i države. Ali, sve do 14. Kongresa SKJ izgledalo je da nije sve na jednoj karti. Slovenački koncept imao je podršku i van Slovenije. Pripadnici različitih nacija izjašnjavali su se kao politički Slovenci.

Pritisak se koncentrisao na slovenačko rukovodstvo, odnosno na Milana Kučana lično, sa ciljem da se odrekne koncepta promene, ili da se udalji. Korišćene su različite taktike. U Sloveniji, koja je kao i druge jugoslovenske republike bila premrežena vojnom obaveštajnom službom (KOS) nije bilo teško napraviti provokaciju. U dva razgovora koja je polovinom 1988. godine sa Milanom Kučanom vodio savezni sekretar za narodnu odbranu general Veljko Kadijević je otvoreno rekao Kučanu da su ljudi oko opozicionih glasila Mladina i Nova revija samo pioni, glavni protivnik je slovenačko rukovodstvo, odnosno Milan Kučan. Iz taktike kompromitovanja slovenačkog koncepta proizašao je i Proces četvorici (1989). JNA je procesom htela da slovenačko rukovodstvo stavi u položaj “da bira između legaliteta i legitimiteta” (Repe, 2015).

***

Istorijski, zarobljenost organizacione piramide SK Jugoslavije posle 1980. godine i urušavanje komunističkog sistema u celoj istočnoj Evropi davalo je veće izglede za uspeh reforme. Vredelo je pokušati. Zbog tog pokušaja lider SK Slovenije je u američkom listu Wall Street Journal 1989. godine ocenjen kao “verovatno najpametniji komunista na svetu” (Repe, 2015). Slovenački odgovor na izazov vremena nudio je sveobuhvatne reforme, uključujući i reformu komunističke partije, što je u svim istočnoevropskim zemljama, pa i u Jugoslaviji, predstavljalo nepremostivu ideološku barijeru. I sa odstojanja od trideset godina savremenici vide Milana Kučana kao onog koji je među vođama komunističkih partija na zalasku toga sistema odabrao najrazumniji put – ni slepi nacionalizam: “Slovenija se ne suprotstavlja Velikoj Srbiji da bi postala Mala Srbija”, ni slepi antikomunizam: “Zamenjuju se zastave, simboli i parole, ali jezgro antidemokratske diktature ostaje”. Alternativa komunizmu kao istorijskoj pojavi ne može biti ono što znači “zatiranje vrednosti evropske demokratije: prosvećenog razuma i hrišćanskog milosrđa” (Adam Mihnjik, 2021).

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.