Laslo Vegel: Duh vremena traži nove temelje

Razgovarala: Gordana Nonin, Izvor: Novi magazin

Prvi je od vojvođanskih pisaca koristio kompjuter; Tišma je još dalekih šezdesetih konstatovao da je Vegel napisao prvi vojvođanski moderni gradski roman; prvi je napisao „Pismo srpskom prijatelju“ u kojem je bilo toliko istine, da će mu prijatelj dve decenije kasnije odgovoriti: „Nemoj mi više pisati“; prvi je dobio Pulicera; prvi je, ispisujući vreme u međuvremenu, u svom dnevniku, u noći 5. oktobra 2000. godine napisao „Opet je pobedio nacionalizam“. Sa budnom pažnjom i ovih dana, Laslo Vegel piše dnevnike i analizira šta se sve u našem društvu događa. 

Već godinama za svoj rođendan šetate Dunavskom ulicom. Da li će tako biti i danas?

Naravno. Teško mogu da se setim kada je to bilo prvi put, uvek sam tako slavio moj rođendan. U jednom eseju koji je objavljen u knjizi Bezdomni eseji napisao sam da stojim nasred Dunavske ulice poput stražara koji nikome nije potreban. Osmatram i čekam. Osećao se zapravo kao stranac poput mnogih drugih koji besciljno stražare, prisećajući se jednog uskraćenog rođendana. Nisam bio nestrpljiv, tiho sam iščekivao događaje. To mislim i sada. Stražar sam koji nikome nije potreban. Iliti sam neugodan svedok. 

Šta vama znači ta šetnja?

Dunavska ulica se vodi kao najstarija ulica u gradu. Radi se o čuvanju sećanja. Smatram da se u današnjem vremenu vodi jedan stvarni rat protiv sećanja, da se izbriše individualno sećanje. Kako je Cvetan Todorov napisao, radi se o uništavanju sećanja da bi u nas implicirali zvanično sećanje, zvaničnu istoriju. Država hoće da se useli i u našu dušu, za razliku od pre 50 ili 60 godina kada su tražili od nas samo političku lojalnost. Sada to nije dovoljno, sada žele da se čovek i emocionalno i duševno i duhovno identifikuje sa državnom ideologijom.

Moja šetnja je moj individualni čin da ipak sačuvam nešto što oni žele da se uništi. Svedok sam koliko se po Novom Sadu i, naravno ne samo u ovom gradu, ruše stare zgrade koji su svedoci istorije. Nova oligarhija ruši sve i gradi sebi luksuzne zgrade. Svedok sam luksuzu siromašne države u kojoj televizije sa nacionalnom frekvencijom siromašnim građanima za utehu prodaju holivudsko smeće. I to je rat protiv sećanja. Opijum protiv siromaštva. I da nastavim… „Nova klasa“ ugrožava jezgro Novog Sada i to jeste borba protiv sećanja. To je urušavanje identiteta grada. I u urbanizmu je na delu državna ideologija koja karakteriše autokratske države.

Individualno sećanje i individualna istorija je uvek opozitna. Ona nikada nije u sinhronizaciji sa državnom ideologijom jer je čovekovo JA bogatije od onoga što država nudi. 

U Dnevniku ste jednom prilikom naveli citat Tomasa Mana: „Sloboda i demokratija ponekad moraju navući na sebe pancirnu košulju kako bi bile u stanju da se odbrane“. Kako komentarišete brutalne napade na studente?

Na poslednju rečenicu mogu samo odgovoriti jednom rečenicom Karla Krausa. „Za ovo više nemam ni jedne reči“. Partijski aktivisti izlaze iz partijske kancelarije i bejzbol palicama razbiju vilicu jedne devojke. To opasno liči na mračna vremena o kojima je Breht pisao. Takvu krvavu fleku ne može ni jedna partija da izbriše iz svoje istorije. Tomas Man je u pravom vremenu opominjao Evropu: treba ponekad obući pancirnu košulju da bi se odbranila demokratija, jer plemenita ideja demokratije može da bude ranjiva, ako nema ko da je brani. 

Živimo u opasnim vremenima, ne samo u Srbiji. U novoj knjizi nemački filozof Petera Sloterdijk (Der Kontinent ohne Eigenschaften (Kontinent bez svojstava), slično Tomasu Manu upozorava Evropu. Evropa počinje da gubi identitet, piše, jer nije sposobna da donosi odlučne odluke. Naslov knjige aludira na veliki roman Roberta Muzila, „Čovek bez svojstava“, budući da je Muzil artikulisao ideju Majstora Ekharta i drugih kasnosrednjovekovnih autora – „misticizam bezvoljnosti“. Upravo toga Evropa treba da se oslobodi. Mora ponovo naučiti kako da se brine o sebi. Prema Sloterdijku, završena je era luksuznog pacifizma u kojoj su Evropljani decenijama živeli. Danas su napadnute temeljne vrednosti Evrope sa svih strana. Pancirna košulja mora se navući! 

Kada razmišljamo zašto se nama nije desio 6. oktobar moramo priznati da su partije upropastile stvar posle dvehiljadite. Građani su tražili nadu, ali im se ona brzo ugasila. Zbog toga su kaznili partije – i sebe. Tadašnji i sadašnji lideri DOS-a trebalo bi da kleknu pred novom generacijom, da traže oproštaj i tek tada da se krene u preporod. Nisu samo Vučić i Dačić krivi, krivi su i oni. Nadam se – možda imam pravo za nadu – da će nove generacije oprostiti našu nevernost prema našim šezdesetosmaškim idealima, isto tako iluzijama koje smo negovali 5-og oktobra. Nadam se oprostu, ali bojim se da ćemo mi ponovo izdati studentski realizam, koji je po mnogima nemoguć. 

 

Subota je, sinoć su studenti koji su peške došli u Novi Sad zbog današnje blokade sva tri mosta veličanstveno dočekani. Kako vi doživljavate sve ovo što se dešava u državi nakon rušenja nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu pre tačno tri meseca?

To je nova pojava. Gledao sam scenu kada su studenti iz Beograda došli i doneli lale Novosađanima. Odmah sam se setio nekadašnje napetosti između Beograda i Novog Sada krajem osamdesetih i početkom devedesetih kada je vladao tihi rat između političara, pre svega. Meni je ovaj dolazak studenata iz Beograda delovalo kao simbolično pomirenje između dva grada. Pomirenje se desilo na fundamentu demokratije i demokratskih nada. Novosađani su oduševljeno prihvatili ruku pomirenja. Najnormalnije je da postoje razlike između naša dva grada, jer na kraju krajeva nema dva jednaka lista na drvetu, i razlike su uvek lepe ako postoji zajednička osnova, a to je sloboda, demokratija i ljudsko dostojanstvo. U našem slučaju zbog nedostatka demokratske kulture razlike mogu biti rizične. 

Da li se upravo iz tih razloga sve širi i na region? Skupovi podrške u Osjeku, Zagrebu, Splitu, Tivtu…

Raspad Jugoslavije je doneo mnoštvo opasnih stvari, između ostalog, kult nasilja. Sam raspad je to proizvodio i ovo je trajalo jako dugo. Do dana današnjeg. Sada je na scenu stupila nova generacija koja nema tu traumu, koja može da stvara prijateljski dijalog uprkos svim razlikama. Nove generacije razmišljaju u demokratskim kategorijama. Njima je to prirodno. Oni su povezani sa celim svetom koji je pun razlika. Ne poznaju reč „demokratizacija“ koju smo mi ponavljali kao papagaji. Institucije ili rade ili ne rade. Vrlo jednostavno. Dočekali smo generaciju u ovom ex-Yu prostoru koja će moći da izleči traume koje imamo već decenijama. Nove generacije razmišljaju drugačije, one su oslobođene naših tegova i naših rana. Za njih je prošlost iskristalisana i završena. To što oni ne žele da žive više u prošlosti je dobar znak, to je dobro za ceo Balkan i Srednju Evropu. Oni svi neće da nose više tegove na koje smo mi bili osuđeni ili smo ih samovoljno nosili.

Vaš poslednji roman „Nesahranjena prošlost“ i govori o tome da generacije i generacije ovde nisu sahranile prošlost. Da li za ovu generaciju mladih smatrate da će imati snage za to?

Naš problem je – a kada kažem „naš“ mislim na ceo prostor srednjoistočne Evrope i Balkana – što nismo uspeli dostojanstveno da sahranimo prošlost. Nismo se dostojanstveno oprostili ni od socijalizma. Mogli bi preuzeti vrline iz tog perioda, na primer, solidarnost – a slabosti da eliminišemo, ali nismo. Nama je prošlost kamen razdora. Nesahranjena prošlost bazdi oko nas. Bolno je to svima, najviše onima koji su demokratski orijentisani, koji Srbiju vide uređenu, sa evropskim vrednostima. Mislim da će nam ovaj period sada, kada smo već prošli prvi kvartal 21. veka, doneti neku vrstu oslobođenja. Naravno, imaćemo druge i nove probleme, ali biće nam lakše ako rešimo problem prošlosti i suočimo se sa problemima budućnosti.

Naš problem je što nismo uspeli dostojanstveno da sahranimo prošlost

Predstavu „Neoplanta“ u režiji Andraša Urbana, rađenu po vašem romanu, igranu i u regionu, gradonačelnik u ostavci nije gledao. Nakon dočeka studenata iz Beograda, profesorica književnosti u Karlovačkoj gimnaziji Sandra Urban postavila je na FB: „Vegel će morati da dopiše NEOPLANTU! Ovo istorija nije videla“. Imate li nameru da je dopišete?

Ne znam da li imam snage za to. Ali bih bio presrećan, ako bi jedan od Sandrinih talentovanih učenika napisao novu verziju Neoplante o kojoj ja samo mogu da sanjarim. Što se tiče predstave, otišao sam na jubilarno, 70. izvođenje u Novosadsko pozorište. Kada sam ušao u salu video sam da su u publici bili mladi ljudi. Mnogi od njih su imali one moderne frizure, bili su u isečenim farmericama kako oni to već vole da nose. Još u holu sam video da me čudno gledaju, supruga i ja smo verovatno bili najstariji u publici. Mladi su bili u čudu, kao otkud ovi ovde! Naravno, oni me likom ne prepoznaju i zaista je bila neobična scena. I ja sam bio iznenađen i samo sam mislio o tome kako će oni razumeti predstavu. A oni su nepogrešivo reagovali baš na mestima gde je trebalo da reaguju. Sve su razumeli, apsolutno sve. Sala je bila prepuna mladih. Glumci su mi posle ispričali da je uvek tako. 

Da sam bio dovoljno lucidan, a očito je da nisam bio, mogao sam još na toj predstavi da shvatim da se nešto dešava u toj mladoj generaciji. Ne, ja to tada nisam shvatio, tek evo proteklih meseci vidim kao na dlanu kakvi su to sjajni mladi ljudi.

Dve sedmice pre pada nadstrešnice prisustvovali smo premijeri predstave „Balkanska lepotica“ po vašem romanu, takođe u režiji Andraša Urbana. Svojevrsni lajtmotiv je funkcionerka iz Gradske kuće, koja nekoliko puta, po odlasku s vlasti svake političke garniture tokom 20. veka, ide i naređuje da se skida slika vladara i da se okreče kabineti. Da li smo sada u poziciji da krečimo Gradsku kuću koju kordon milicije nije zaštitio od vandalizma?

I roman i predstava su panorama 20. i početka 21. veka koju sam opisao iz ugla različitih ljudskih sudbina. Svaki moćnik misli da sve počinje od njega i da će posle njega doći katastrofa. Imaju autoimunu bolest da će oni na vlasti trajati večno. Nisam čitao ispovest nekog političara na visokom položaju koji bi pričao o tome da se posle mandata vraća svom zanimanju, jer voli svoju struku. Voli da bude elektroinženjer ili hemičarka. Ne, kod nas vlada ideologija večitog mandata. To je bizarno ali karakteristično. 

Poznato mi je da postoje političari, koji nasleđuju funkciju svoga oca. Veliki državnici ponašaju se drugačije. Čerčil je bio državnik velikog formata koji je izašao kao pobednik iz Drugog svetskog rata, nakon velike pobede nad fašizmom. Spadao je u one državnike koji su stvorili novi temelj za izgradnju Evrope. Za njega je to bilo normalno da u jednom momentu izgubi vlast. Bio je desničar, konzervativan i žestoki antifašist. Posle nekoliko godina pokušao je ponovo, pobedio je, ali zbog zdravstvenog stanja dao je ostavku. Pravom državniku je to sasvim u redu, ne smatra da će nastati propast sveta a još manje smatra da je to rezultat neprijateljskog delovanja. Danas ima časno mesto u Panteonu engleske istorije. 

De Gol je, takođe, državnik koji je zaslužan za promenu lika Evrope. Konzervativan, desničar i nacionalno jako angažovan, ali on je, kada je Sartr nezakonito širio zabranjene levičarske novine, rekao svom ministru: „Francuska ne hapsi svog Voltera“. I De Gol je 1968. godine imao problema sa studentima koji su se pobunili protiv njega. Nije poslao na njih tajne službe, pa to bi bilo ispod njegove časti. Raspisao je izbore koje je dobio ali je posle godinu dana na jednom referendumu izgubio. Mirno se povukao u svoju samoću. 

A šta vidimo mi? U predstavi se, videli ste, u drugom delu pojavljuju predstavnici nove oligarhije. Videli ste koliko su vulgarni, koliko je njihov rečnik prost, pun agresije. To su naši Glembajevi. Za razliku od Krležinih Glembajevih koji su umeli da razgovaraju o Kantu i drugim filozofima, koji su čitali sva ozbiljna filozofska dela, ovi naši čitaju samo žutu štampu. Kažete da bivši gradonačelnik nije gledao predstavu o svom gradu, koja je dobila Sterijinu nagradu. Živeo sam jedno vreme u Berlinu i često u pozorištu viđao gradonačelnika Berlina gospodina Voverajta. To je estetska razlika između dva gradonačelnika. 

Kod nas vlada ideologija večitog mandata

Da li su nam potrebne promene od temelja, kako nagoveštava i unuk glavnog junaka u „Balkanskoj lepotici“?

Duh vremena se menja i zbog toga društvo zahteva nove temelje. To je težak zadatak i velika enigma. Naš problem i jeste bio to što kada se oslobodimo stare vlasti, ne umemo da stvorimo nove temelje. Možda to i jeste najbitnija enigma studentskih protesta. Studenti su prepoznali da nije problem u tome ko je na vlasti, već da treba da stovarimo nove temelje. Oni time jasno stavljaju javnosti do znanja da nije važno nešto srušiti već je najvažnije kako novo izgraditi. Upravo sa tako nečim mi intelektualci moramo da se suočimo. Studentski protesti za mene u ovom trenutku uopšte nisu politička stvar. Oni prioritetno idu na to kako da se uredi društvo 21. veka u ovom regionu koji ima tešku prošlost. To će biti izuzetno teško izgraditi. 

 Pisali ste u Dnevnicima o Železničkoj stanici…

Da, zato što je to važna priča. Železnička stanica za sve nas u Novom Sadu ima simboličko značenje. Sa nje ljudi odlaze nekud i vraćaju se. Kada je 1964. godine izgrađena, nije to bila samo još jedna nova zgrada u gradu. Ona je potpuno promenila i lik grada i sve nas. Upravo te godine su počeli da, u figurativnom smislu, duvaju malo topliji vetrovi, u političkom smislu nije sve bilo onoliko kruto kao do tada. Ljudi su počeli da se nadaju. 

Ta naša nada je bila povezana upravo sa izgradnjom Železničke stanice. Ona je bila nepogrešivi simbol našeg otvaranja ka svetu. Fantastično je funkcionisala i ljudi su je jako voleli. Na njoj samoj su se „upisali“ svi presudni događaji koji su nam se dešavali kroz decenije. Kako stanujem blizu često sam šetao i do nje i u trenucima kada nisam nigde konkretno putovao. Početkom devedesetih je na njenom belom mermeru osvanuo grafit „Tito, vrati se“. Posle nekoliko dana, ispod tog grafita je neko dopisao: „Neću“, sa potpisom Tita.

Posle nekoliko dana, vidim milicija čuva taj prostor, a nakon toga su komunalci teškom mukom izbrisali sve te natpise. Od tada je stanica počela da biva užasno zapuštena, prljava. Mlad svet je, upravo sa te stanice odlazio u svet da ne bi išao u rat. Mnogi od njih i u Budimpeštu. Vozovi su bili prepuni majki koje su nosile pakete deci. I pričale su koliko njihova deca žele da se vrate, da oni upravo vole tu našu novosadsku stanicu, a ne „Keleti“ stanicu. 

Tako je ta naša stanica ponovo postala simbol istorijskih dešavanja i tih devedesetih. Onda je počelo njeno renoviranje i tome su se ljudi radovali. Ponovo su se ponadali da će imati lepu stanicu, da će živeti u uređenom svetu. A ljudi imaju pravo na nadu. Političari su isticali da je stanica simbol „zlatnog doba“. Jedna političarka još je potvrdila da je to najbezbednija stanica u Evropi?! Kada se 1. novembra srušila nadstrešnica, kao da nam je sama stanica ukazala na to gde zapravo živimo. Srušio se simbol „zlatnog doba“. Događaj je opominjao da nema mesta nadi dok je oko nas korupcija i bezakonje. Ljudi su u sekundi ostali bez nade. Odjednom je naš odlazak u „zlatno doba“ postao ruševina, i to ruševina s kojom smo izgubili i ono nenadoknadivo, 15 ljudskih života. Ljudi su odjednom shvatili da je ta nada bila samo njihova iluzija, iluzija koja se u trenutku raspršila na tako stravičan način. 

Svakodnevno pišete i objavljujete dnevnike, sada na Lupiga.com portalu. 

Godinama sam objavljivao dnevnike na Autonomija.info portalu jer ih je prevodio moj prijatelj Arpad Vicko. Kada nas je on napustio, bilo mi je jako teško. Lično, uopšte nisam imao snage da tražim nekog drugog mada sam svestan da postoje mladi ljudi na koje je i Vicko bio ponosan. Bilo mi je emotivno teško da se uopšte bavim time. Može se reći da je to neka moja lična slabost. Za mene je gubitak prijatelja bio iznad svega toga. Međutim, Lupiga je sama sve to organizovala, novog prevodioca, i tako smo nastavili. 

Da li su onda sinoćne scene dočeka studenata u svakom mestu do Novog Sada znak da se ponovo budi nada?

Da, mladima je najviše potrebna nada. To je njihov kiseonik. I sami govore da ne mogu više da žive u ovom našem, u prošlosti zarobljenom svetu. Mi stariji smo se nekako pomirili sa stvarnošću bez nade, ali oni to ne žele. Zašto bi? Moramo im nedvosmisleno priznati da oni imaju apsolutno pravo na bolju stvarnost. Imaju pravo na nadu. To zaista nije politika, to je život. Ispostavilo se da ima puno takvih simbola nestručnosti, bahatosti, korupcije koji nam ukazuju u čemu živimo. 

Nadam se da će pobediti jedna nova nada koju će upravo mladi kojima budućnost pripada znati da pretvore u istinske promene. To je nova generacija koja govori sasvim drugim i novim jezikom. Primetio sam da su oni vrlo precizni u svom izražavanju. Kod njih, jer godinama komuniciraju putem SMS-a i na društvenim mrežama, nema puno razglabanja. Oni su koncizni i vrlo precizni. Ako oni napišu jednu reč, ona mora da bude tačna i da govori upravo ono što oni žele njome da kažu. Nema ni secesije, ni baroka, ni postmodernizma. Kratko i jasno. 

Naša politička elita ne poznaje taj jezik. Zato ih i ne razumeju uopšte. Naravno, kada ste u politici onda živite ispod staklenog zvona, okruženi telohraniteljima, ispod tog zvona komunicira se samo između lidera i partija, i sa „naručenim sagovornicima“. Nije to samo kod nas tako, to je profesionalna deformacija politike kao zanata. To su činjenice, nije to kritika koju im upućujem, jednostavno samo konstatujem da je to njihova sudbina, koja, možda i njima teško pada. I kako će oni sada da uopšte razumeju šta im mladi govore? Nikako. Mladi su kratki i jasni i u zahtevima. Nema tu puno priče i objašnjavanja. Skoro su poručili političarima: „Da li moramo da vam crtamo?“. Za razliku od političara, građani koji žive običan, svoj svakodnevni život, razumeli su mlade odmah. 

 Da li su vas lično iznenadili mladi?

Bio sam skeptičan, ne toliko prema mladima koji se sada pojavljuju, već prema srednjoj generaciji, od koje se jedan deo oduševljeno poistovećivao sa vlašću, dok je drugi deo gunđajući sarađivao s njom, prihvatao funkcije i priznanja, ali je u uskom krugu glumio opoziciju. Prema tom dvoličnom ponašanju bio sam posebno ironičan. Mlade koji se sada pojavljuju, dvadesetogodišnjake, nisam ni poznavao, jer živim prilično izolovano. Ali me interesuje njihovo pojavljivanje.

Vidite, celog života sam voleo da posmatram i analiziram pojave oko sebe. Čak sam i izbegavao da razmišljam na nekom dnevno-političkom nivou… Uvek me je interesovalo šta se krije iza privida. Sećam se Stendalovog romana „Parmski kartuzijanski manastir“ kada se Fabris del Dongo zaljubio i bere cveće za svoju ljubav na jednoj livadi. On u daljini čuje neke topovske udare ali ne obraća pažnju na njih. Sav je u mislima u branju cveća a tek kasnije saznaje da je on to bio u blizini mesta gde se odvijala bitka kod Vaterloa. Bilo mu je žao što to nije uočio i nije bio svestan svoga vremena, da je svedok bitke kod Vaterloa. Ja mislim da je lepo brati cveće i da treba biti zaljubljen, ali treba biti svestan i vremena u kom vi berete cveće. Mi smo sada svedoci sasvim novih konflikata u svetu. 

Sukob između narativa prošlosti, tradicionalnog govora i narativa budućnosti, autokratije i demokratije, svuda je prisutan. Nije to više kao nekada klasna borba, radi se o potpuno drugačijem sukobu. Mi živimo u vrtlogu tih sukoba, nije lako čoveku da se snađe u ovom vrtlogu. Pa i ovde kod nas se radi o sukobu koji je daleko iznad političke ravni, možemo ga nazvati metapolitički. 

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.