Kroz debatu građani da odluče o rudarenju litijuma

Razgovarala: Ivana Pejčić. Izvor: Novi magazin

Budimo jasni od početka – rudarenje litijuma je destruktivno. Ne postoji zaobilazan način. Pitanje je koliko je destruktivno? Koliko je invanzivno i kako utiče na prirodnu okolinu? Ovde postoje različite tehnologije. U slučaju Srbije postoje nalazišta litijuma u Jadru. U tim nalazištima, osim litijuma, pronađena je još jedna ruda, koja se sada naziva jadar, koja je takođe neophodna za eru dekarbonizacije.

„Veoma je retko naći nalazišta koja imaju taj kvalitet i u da se u njima nalaze različite a retke sirovine“, sve ovo kaže za Novi magazin Olivia Lazard, saradnica Karnegi Evropa, odgovarajući na pitanje da li postoji bezbedna tehnologija rudarenja litijuma koja garantuje očuvanje okoliša, imajući u vidu koliko je značajno pitanje rudarenja litijuma u Srbiji.

Inače, njeno istraživanje je fokusirano na geopolitiku klime, tranziciju izazvanu klimatskim promenama i rizike konflikta i slabosti koje dovodi u vezi s klimatskim promenama i ugrožavanjem životne sredine: „U Srbiji postoji velika koncentracija nalazišta litijuma, koja privlači brojne interese. Ako pogledate kompanije poput Rio Tinto, može se videti da su oni razvijali tehnologiju i da je koriste i za iskopavanje istih sirovina i u SAD. I da imaju iskustva i sa ostalim retkim sirovinama, poput jadra. Takođe, Rio Tinto je deoničarska firma sa sedištem u Londonom. To zahteva da oni poštuju standarde za zaštitu prirodne sredine. I da imaju društvenu odgovornost. Šta to konkretno znači? Ako kompanija poput Rio Tinto ne ispuni standard po pitanju zaštite životne sredine, kao što nije urađen u Australiji ili Papua Gvineji, onda su u ozbiljnom riziku po pitanju njihovog poslovnog ugleda. I u tom smislu postoji i veliki rizik za njihovo dalje poslovanje, jer oni odgovaraju vlasnicima deonica.“

Kada pogledamo Srbiju možemo da vidimo da bi se litijum rudario novim tehnologijama. Rudnici u Srbiji bi bili ispod zemlje, a ne kao u Čileu na površini. U svakom slučaju treba otvoriti debate u Srbiji o Rio Tintu u kojoj bi učestvovali svi, i aktivisti i akteri iz celog sveta iz oblasti rudarstva ne bi li se na taj način razjasnile određene stvari. O svim problemima treba razgovarati otvoreno, transparentno, i na tehničkom nivou. Naravno, to podrazume i da postoji želja za debatom. U svakom slučaju, upravo kroz raspravu treba odlučiti da li rudnik treba otvoriti ili ne, da li će to raditi Rio Tinto ili neka druga kompanija… I takođe treba imati na umu da kineske kompanije, na primer, imaju značajniju istoriju narušavanja prirodne okoline… Sve te informacije treba da budu deo debate u Srbiji“, ističe Lazard.

Koji bi bili glavni benefiti kada bi Srbija odlučila da počne s rudarenjem litijuma?

Često kada imamo privatnog aktera koji investira u određenu zemlju, prva stvar na koju ljudi gledaju je dobit od investicije i koliko se ubira porezom. U Srbiji će dobit od investicije biti oko pet posto. Ima brojnih rasprava o tome da je to nisko, ali u odnosu na druge zemlje, to je značajno visoko. Postoji poreski sistem, koji je vezan za poreski sistem lokalne vlasti, odnosno kojim se definiše koliko treba da se investira na lokalnom i nacionalnom nivou. Ako nešto nije adekvatno po ovim pitanjima, to građani Srbije moraju da odluče i debatuju o tome. U svakom slučaju ovo je temeljno pitanje zakonske regulative. Problem u Srbiji, koliko sam shvatila, nije toliko u rudarenju litijuma, koliko o nepoverenju građana u vlast. Postoje brojne dezinformacije, nepoverenje, manipulacije, polarizacije i politizacije debate.

Kada ljudi kažu da ne veruju da će kompanija poput Rio Tinta doneti benefit Srbiji već da će pre doprineti političkom establišmentu i korupciji na račun građana Srbije, na to bih odgovorila: u redu, ako je to tako, zašto ne iskoristiti dolazak Rio Tinta da se fokus stavi na to šta je neophodno da se tehnički i legalno napravi sistem zakonskih, pravnih teža i ravnoteža kako bi se osigurala transparentnost i ekonomska dobrobit za sve građane“

To može da se posmatra kao mogućnost da se učvrsti demokratija, odnosno da se ojača sistem teža i ravnoteža. To je stavljanje u fokus pravih stvari na pravi način. Treba se baviti time koliko rudarenje može da doprinese razvoju zemlje. Svako rudarenje nije samo rudarenje već ono mora biti povezano sa industrijom i eko sistemom, infrastrukturom i sistemom vlasti. Ako se krene sa rudarenjem, građani Srbiji mogu da kažu da oni u tom kontekstu žele da budu deo „zelene“ revolucije, odnosno revolucije „čiste tehnologije“, i da se sa EU razgovara o tome kako unaprediti, na primer, industriju za razvoj baterija ili električnih automobila u Srbiji.

Ne samo u Srbiji nego kako da ta investicija bude pozitivna i za ceo region. Srbija je klimatski najranjivija zemlja na Zapadnom Balkanu. I kako bi krenula ka tom novom dobu mora da se razvija i kao zemlja i kao sused. Upravo zbog toga je ovo izuzetno kompleksno pitanje i ne može se svesti na potvrdni ili negativni odgovor na pitanje o otvaranju rudnika. Moramo da postavimo pitanje koliko košta otvaranje rudnika, koliko košta neotvaranje rudnika, koji su benefiti rudarenja i korišćenja te situacije kao kanal za politički dijalog unutra države, regionalnu saradnju i razvoj partnerstava koji bi pomogli Srbiji u daljem ekonomskom razvoju.

Kakva je veza između rata u Ukrajini i klimatskih promena?

Godinama predsednik Putin je suštinski odbacivao klimatske promene kao vid globalne pretnje za planetu. Na primer, pre deset godina je govorio da klimatske promena ne postoje. Kasnije menja svoj narativ i zasniva ga na stavu da moderna Rusija ne mora ništa da radi po pitanju klimatskih promena, zbog gasa koji imaju. Nakon toga opet menja narativ, a fokus je na stavu da su klimatske promene stvarne, da postoje, ali da će Rusija profitirati na tome. To je dovelo do određenje zabune po pitanju toga koji je stav Putina u vezi klimatskih promena. Kada je Rusija izvršila invaziju na Ukrajinu, 24. februara ove godine, intenzivnije sam počela da proučavam istoriju Ukrajine, kao i pitanje retkih sirovina, kao i energetskih izvora u toj zemlji. U julu 2021. Ukrajina je potpisala sporazum sa EU koji se tiče retkih sirovina. Da bi smo se uspešno borili protiv klimatskih promena i smanjili zagađenost fosilnim gorivima, neophodno je da se preusmerimo ka mineralima i retkim sirovinama, kao što su litijum, nikl… U tom smislu Ukrajina je jedna od najboljih zemalja na evropskom kontinentu, koja je bogata nalazištima retkih sirovina, izuzetnog kvaliteta. Interesantno je da se najveća količina tih retkih sirovina nalazi upravo u istočnom delu Ukrajine koje Rusija pokušava da anektira. To otvara jedan novi ugao gledanja na trenutni rat u Ukrajini, jer vidimo i to da suštinski Rusija želi da „osvoji“ te retke sirovine. Inače, Rusija već godinama intenzivno radi na tome da dođe do retkih sirovina, i to ne samo u Ukrajini nego i u Africi i na Bliskom istoku. Između ostalog, 2016. godine su to radili u Centralnoafričkoj republici, kada je ruska privatna vojska Vagner, pod izgovorom sigurnosti i bezbednosti, u stvari „osvojila“ nalazišta na kojima se nalaze velike količine zlata, dijamanata i retkih sirovine. Slično možemo videti u Maliju, Madagaskaru, Burkini Faso… Ako postavimo pitanje krajnjeg cilja Rusije, možemo da vidimo rusku nameru da dođe do različitih sirovina.

U tome su u partnerstvu sa Kinom, s tim što smatram da Kina vodi, ima preimućstvo, u ovoj stvari u odnosu na Rusiju. Ako znamo da u EU postoji klimatski zakon kojim se predviđa smanjenje zagađenja za 55 odsto do 2030. godine, a to se zasniva na retkim sirovinama, problem će biti to realizovati, dostići taj cilj. Ako EU ne bude imala pristup tim retkim sirovinama, koji su neophodni za „zelenu“ agendu to će izazvati nestabilnost u Uniji. Drugim rečima, Kina i Rusija će držati ključ za sprovođenje klimatskog zakona u EU, što znači da će oni „držati i ključ“ za demokratsku stabilnost, energetsku sigurnost i bilo koju vrstu političke stabilnosti članica EU. To se može posmatrati kao pokušaj da se EU slomi kako iznutra ka spolja, tako i iz spolja ka unutra.

Kada se govori o ratu za sirovine, ko je glavni u tome? Kina ili Rusija?

Reč je o višeslojnom problemu, koji možda najbolje ilustruje ruska lutka „babuška“. Na primer, predsednik Putin je na početku govorio da se specijalna vojna operacija odnosi samo na Ukrajinu, sada vidimo da to i nije baš tako. Sada vidimo da se po njemu to tiče i NATO i EU. Drugim rečima, od toga da smo na početku imali konkretno o čemu se radi, sada vidimo kako se to razvija u drugom pravcu, u čijem je fokusu odnos Rusija-Zapad. Kina intenzivno prati i posmatra šta se dešava u Ukrajini. Zašto Kina to radi? Zbog Tajvana, odnosno zato što i oni imaju iste imperijalističke namere. Naravno, nije tu samo reč o Tajvanu.

Mislim da je Ukrajina – nulta tačka po pitanju tranzicionog rata. Verujem da za 5, 10 ili 15 godina kada se okrenemo shvatićemo da je Ukrajina upravo bila ta nulta tačka. Sada postoji sistemski rivalitet. Rivalstvo oko sirovina, tehnologije, kako čiste tako i nove digitalne, zatim i vojne tehnologije, a sve je to upravo u središtu ovog rata. Kina je veoma sistematski i organizovani akter, koji razume kako da iskoristi postojeći poredak u svoju korist i kako da okrene stvari u svoju korist. U tom smislu sa Kinom ne smemo nikada da pravimo kompromise, na primer, po pitanju ljudskih prava ili pitanje intervencije u suverenim državama, teritorijama…

Rusija nije sistematska, ali jeste destruktivna. Rusija igra jako opasnu igru. Izgleda da ne pričamo često o tome koliko je opasna ta igra. Ona je opasna, ali se ne tiče samo Ukrajine već i namere da se sruši međunarodni poredak.

Da li klimatske akcije treba da postanu deo spoljne i bezbednosne politike EU?

Apsolutno. Nažalost, nije postojalo međunarodne strategije po ovom pitanju. To je promenio rat u Ukrajini. Sada postoje inicijative u tom pravcu. Danska i Nemačka su pre nedelju dana objavile da je formirana „Grupa prijatelja“ koja obuhvata 11 članica EU čiji je cilj upravo razmatranje geopolitike i klime. Mislim da sada postoji svest o tome da su geopolitika i klimatske promene povezane. Nadam se da će i sve članice EU shvatiti da Unija, u ovakvom obliku nije spremna da odgovori na takve izazove zato što nema potpuni set instrumenata za sprovođenje jedinstvene bezbednosne i spoljne politike. Nadam se da će se trenutna situacija odraziti na to da se nametne pitanje o spremnosti EU za te nove izazove, i da ako nije da se traži odgovor na pitanje kako da to postane uz podršku svih članica EU ne bi li tako postala spremna za novo doba.

Kakav će uticaj imati rat u Ukrajini na energetsku budućnost EU?

Sa ratom u Ukrajini došlo je do smanjenja zavisnosti od fosilnih goriva poreklom iz Rusije. EU je u procesu reorganizovanja svog lanca nabavki po pitanju fosilnih goriva izvan Rusije. I to se radi sa Norveškom, Alžirom, ali i sa SAD i Kanadom. Takođe, plan je i veća zastupljenost obnovljivih izvora energije. Od početka rata uvoz solarnih panela iz Kine u EU je značajno skočio. U svakom slučaju, postoje brojni izazovi kada je o ovome reč. S jedne strane, EU mora da reorganizuje način nabavke fosilnih goriva, ali da pritom vodi računa da ne postane zavisna od nekog drugog, uključujući i SAD. S druge strane, EU mora da investira u obnovljive izvore energije, ali i da tu vodi računa kako ne bi postala zavisna od Kine. Naime, veliki broj takozvane „čiste tehnologije“ se proizvodi upravo u Kini.

Nameće se dakle pitanje koje još opcije postoje. I tu imamo brojne rasprave, koje se vode svuda, uključujući i u Srbiji. EU ima dva izbora, koja ne isključuju jedan drugi već naprotiv. Jedan je da reorganizuje sopstveni industrijski i tehnološki sistem…I u tom smislu se vode dijalozi širom EU, o otvaranju novih rudnika i kako ih vezati za čist eko sistem. Ali i da se u EU počne sa otvaranjem rudnika to, međutim neće biti dovoljno. Neophodno je to uraditi i u drugim zemljama van EU. A to nameće pitanje koja i kakva partnerstva treba stvarati po tom pitanju.

Da li je litijum ključan za formiranje budućnosti bez fosilnih goriva?

To je zaista ključni materijal za baterije. Do 2035. godine moraćemo da otvorimo 336 rudnika, od kojih će 76 biti rudnici litijuma. Postoji nekoliko ključnih retkih sirovina, kao što su litijum, kobalt, nikl… Biće nam neophodni za izradu različitih vrsta baterija. To otvara novu debatu, koja se tiče prioriteta, odnosno za šta će taj materijal biti iskorišćen.

Ovo je vaša prva poseta Srbiji. Kakav je vaš utisak?

Nisam imala puno vremena, ali sam bila jako srećna što sam posetila Jadar. Razgovarala sam sa ljudima koji žive tamo i videla kako su oni vezani za svoju zemlju. Zanimalo me je da dođem u to područje, o kome nisam znala puno. Do sada sam bila više koncentrisana na područje Afrike. Imam još puno da naučim o Srbiji, ali sam shvatila da je jako živo društvo. Uostalom, ja sam poreklom Francuskinja i mogu da prepoznam taj strastveni pristup politici.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.