Kristijan Eker: Život na granici svetova

Razgovarala: Anđelka Cvijić, Izvor: Novi magazin

Putopisi. Divni, lepi, egzotični, avanturistički, duhoviti, pokatkad i romantični. Literatura za razbibrigu. Iako mnogi ovu vrstu književnog žanra baš tako doživljavaju, suština je potpuno drugačija jer je putopise veoma teško pisati. Oni ne podrazumevaju samo literarni talenat već i pomno istraživanje cilja ka kojem se ide, od istorijskih, geografskih preko socijalnih i kulturoloških znanja, otvorenost prema ljudima koji se tamo sreću, saživljavanje sa njihovim običajima, razmišljanjima, sudbinama.

U miru, ti su putopisi inspiracija; u područjima pogođenim ratom posebni su zadatak za autora – da opiše verno događanja, (sa)učestvuje u životnim pričama ljudi sa kojima se sreće, pa čak i pruži odgovore na događaje sa lica mesta o kojima čitalac uglavnom malo zna. Kristijan Eker je upravo jedan od takvih sjajnih pisaca putopisa. Njegova najnovija knjiga u izdanju Most Art Jugoslavije „Kárhozat. Geopoetične reportaže sa granice rata: Ukrajina, Moldavija, Pridnjestrovlje, Belorusija, Jermenija, Kosovo i Metohija, i Mađarska“ skup je jedinstvenih putopisa-reportaža koje autentično svedoče o sadašnjem trenutku u ovim zemljama. 

Eker (Bazel, 1977) radi kao docent za italijanski jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Piše za ugledne domaće i strane listove (Danas, La Voce del popolo, Il Caffè Geopolitico, Limes, Nova misao, Putopis), „najviše se baveći zemljama u kojima se kulture sreću, a narodi ponekad i sukobljavaju.“ Na srpskom je objavio tri knjige, „Vetar sa kopna“, „Peščana granica“ i „Pina Bauš i njen Tancteatar“. Najnovija, „Kárhozat“, čiji naslov na mađarskom znači prokletstvo ili propast sveta, izbor je reportaža nastalih u periodu od jula 2021. do avgusta 2023, iz zemalja u kojima su se, kako Eker kaže, „dogodile ogromne, možda epohalne geopolitičke promene.“

U intervjuu za Novi magazin Eker, koji je bio i saradnik našeg lista, objašnjava zašto piše putopise i za koji bi se prevod naslova svoje knjige najpre opredelio: propast ili prokletstvo? 

„Oduvek sam opsednut i fasciniran idejom granice. Sećam se da sam jedanput bio sa roditeljima na granici između Italije i Austrije. Tada je bilo moguće putovati u inostranstvo samo sa pasošem, ali mi ga nismo imali sa sobom pošto smo se samo šetali u obližnjoj šumi, a ja sam odmah dobio strašnu želju da vidim šta se nalazi sa druge strane. Ako se ovde nešto završava, tamo mora nešto drugo da počinje. Ideja da u roku od nekoliko minuta mogu da menjam jezik, hranu, kulturu, ljude – obuzela me je tada i dobio sam želju da pređem svaku moguću granicu“. Kaže Eker: „Prvu mogućnost da stvarno pređem granicu, a ne samo turistički, imao sam kad sam se bavio Istrom zbog doktorske disertacije, zahvaljujući svom mentoru Predragu Matvejeviću. Počeo sam da učim srpskohrvatski kako bih stvarno razumeo drugi svet koji se nalazi preko granice; međutim, otkrio sam da postoji jedan međuprostor: gde se svetovi mešaju i gde se stvara jedna vrsta kreolske kulture.“

Pre nešto više od dve godine bili ste u Kosovskoj Mitrovici. Srpska lista, sa SNS-om predsednika Aleksandra Vučića, pišete, dominirala je političkom scenom na severu KiM. Odluka o napuštanju kosovskih institucija pogoršala je život Srba. Upravo su održani parlamentarni izbori na Kosovu. Da li verujete u mogućnost da svi tamošnji narodi žive zajedno na najbolji mogući način?

Za Kosovo vidim rešenje. Neka bude kao u Istri, gde su se odnosi između Italijana i Hrvata poboljšavali kad su tamošnji ljudi odlučili da prestanu da slušaju Rim i Zagreb (i Ljubljanu) i odlučili da sami nađu neki dogovor. U svim još postojećim teškoćama i tenzijama, situacija u Istri je sada daleko bolja nego pre samo 20–30 godina. Svestan sam da je u Istri ovaj proces olakšao razvoj turizma koji je povećao budžet stanovnika, pa su ljudi mogli da se oslobode ucena matične države. 

S druge strane, Srbi na Kosovu potpuno zavise od Beograda, ali nije nemoguće započeti promenu. U Mitrovici sam upoznao mlade i sposobne ljude, kao, na primer, Aleksandra Arsenijevića, koji stvarno ima neku viziju za (bolju) budućnost.

Mnoge ste granice potom prešli i prelazite!

Od tada, granica je za mene taj prostor i tražio sam slične prostore svaki put kad sam imao priliku: opet slučajno, stigao sam prvo do Srbije, a onda do Rusije, Ukrajine, Kavkaza i Centralne Azije. U pitanju su oblasti u kojima se svugde oseća prisustvo granica. Na svim ovim prostorima narodi su dugo živeli zajedno bez previše problema. 

Granice nisu samo državne, nego i mentalne, religijske, kulturne. Tokom XIX veka, a naročito posle pada SSSR-a, nacionalizmi su stalno budili razlike sa jedne i sa druge strane granica i tada je počela propast, a živeti na granici postalo je prokletstvo. Smatram da su i prokletstvo i propast prolazni, i živeti na granici ima više prednosti nego mana. Potpuno se slažem sa istarskom spisateljicom Nelidom Milani, koja mi je jednom prilikom rekla da, iako je pravi izazov, ona može živeti samo u Istri, tj. na granici, tamo gde je naš identitet stalno u kontaktu, a ponekad i u sukobu, sa identitetom drugih.

Jedna od tema u knjizi je multikulturalnost vs. nacionalizam. U kojoj je zemlji ta suprotnost najizraženija?

Rekao bih da se ta suprotnost najviše vidi kod nas, na Balkanu. U Centralnoj Aziji se nacionalizam oseća malo manje nego u drugim mestima na kojima sam bio. Naravno da političari podstiču ovu suprotnost, ali ne bih previše krivio njih: u ljudskoj je prirodi da se crtaju mentalne granice i da se ljudski rod deli na „nas“ i na „one“. Ova deoba, koja je plod naše evolucije, može se premostiti samo kulturom: umetnost i znanje su jedina sredstva koja nam omogućavaju da se suprotstavimo separacionom instinktu. 

Ne mislim na lepu priču o tome kako je lepo živeti zajedno, nego baš suprotno. Ponekad je suživot čak nemoguć, to vidimo svaki dan i u našim ličnim odnosima. Ali, ako baš ne podnosimo jedan drugog, ’ajde da pokušamo – barem pokušavamo! – da toj mržnji damo neki oblik koji je socijalno prihvatljiv i koji ne dovodi do nasilja. Veliki reporter Rišard Kapušćinski rekao je da svet nije ništa drugo nego niz provincija koje međusobno ne komuniciraju. Nek bude podela, to je prirodno, ali uz minimalni dijalog – koji nam omogućava da izbegnemo nasilje. 

I pitanje jezika je vrlo osetljivo. Kako se u Ukrajini o tome razmišlja? 

Za sada se u Ukrajini, naročito na jugu i na istoku, koriste oba jezika bez problema. Ukrajinski postaje polako dominantan, ali ne toliko iz nacionalističkih razloga: imam drugare koji više ne mogu govoriti ruski, a ja ih razumem. Posle tri godine pod ruskim bombama, kod nekih osoba pojavljuje se neki vid psihičkog otpora. U Ukrajini ja govorim ruski, pošto ukrajinski ne znam i nikada nisam imao probleme. 

Velika vrednost vaših putopisa jesu ljudi sa kojima ste razgovarali. S obzirom na to da ste sa zapada, kako su na vas reagovali?

Jedini problem koji sam stvarno imao nije u vezi sa mojim zapadnim poreklom, nego sa činjenicom da ljudima nije jasno odakle tačno dolazim. Oni vide Italijana, koji je rođen u Švajcarskoj, živi u Srbiji i piše za srpske novine, govori nekoliko jezika i, posle Ukrajine, odmah ide u Belorusiju. Rezultat jednačine je jednostavan: ovakav čovek može da bude samo špijun. Najdobronamerniji za mene kažu da sam – dvoličan. Radim ono što je – u ovim našim vremenima, ali je možda uvek bilo tako)– zabranjeno: biti na granici, pokušavajući da se razume i jedna i druga strana. Nemam i ne želim da imam određeni nacionalni identitet. 

Šta se tiče zapadnog porekla, ljudi me obično gledaju u isto vreme sa ljubavlju i sa mržnjom. Dolazim sa tog mesta sveta gde se dobro živi i gde bi svi voleli da žive, ali koji je izgradio svoje blagostanje na kolonijalizmu i na patnjama ostatka sveta. Ne znaju ljudi da ne pripadam zapadnoj eliti: potičem iz seljačke porodice. A mi, seljaci, jesmo posebna klasa, možda jedina prava međunarodna klasa koja postoji. 

Šta su vam ovi putopisi ostavili kao najjači utisak za budućnost? 

Moj drugar i veliki albanski pesnik Gzim Hajdari, koji piše na albanskom i na italijanskom i koji, kao i ja, živi na granici svetova, voli da ponavlja da ono što ostaje, uvek, jesu čaša vina i neki lep, snažan zagrljaj. Ono što mi je ostalo jesu susreti, neki slučajni, neki ne. Neki pogledi, možda, i mirisi i boje. 

Posebnu pažnju obraćate na manja mesta, centar vs. Periferija, navodeći primer Kijeva i Budžaka, zapadnog dela Ukrajine gde nema etničkih tenzija. I kažete: „Da su Zelenski i Putin češće boravili u Budžaku, možda do rata ne bi ni došlo.“ 

Moj profesor Predrag Matvejević uvek je govorio da su manja mesta, odnosno provincija, isto važna kao i centar. Njemu je smetala ova geografska hijerarhija i zbog toga me je uputio na zaboravljenu periferiju Italije, na Istru. I u umetnosti, često su periferije te koje rode nove ideje. Mislim, na primer, na Pinu Bauš, koja ima ogroman uticaj na moje pisanje reportaža i koja je ceo život radila i stvarala svoje predstave u Vupertalu, a ne u Berlinu ili u Parizu. Isto tako, nacionalne države su potpuno potisnule i zaboravile periferije. A na periferiji se često dešava nešto pozitivno, što bi centar želeo da dostigne. 

Na primer – multikulturalizam: traže ga svi, u Kijevu kao u Rimu i u Briselu. Imaju ga u Budžaku, u Istri i ovde u Vojvodini. Bilo bi dovoljno gledati na ove oblasti i bukvalno prepisati neke modele, koji ovde postoje već vekovima. 

Vaši sagovornici su vam često govorili o Zelenskom…

Posle tri godine rata, Zelenskova popularnost je malo opala, ali je uvek na visokom nivou. Zelenski nije pobegao kad je počeo rat, ostao je na svom mestu. Svakako, kako mi je jednom prilikom rekao Jaroslav Hricak, profesor istorije na Ukrajinskom katoličkom univerzitetu u Lavovu, nije Zelenski taj koji je stvorio Ukrajinu, nego su Ukrajinci oni koji su stvorili Zelenskog. U prevodu, ovo znači da, kad bude bilo vreme, Ukrajinci će izabrati drugog predsednika. Svi Ukrajinci s kojima sam razgovarao rekli su mi da je Zelenski bio i jeste odličan ratni predsednik, ali na kraju rata će neminovno biti smenjen. Što se tiče njega lično, neki ljudi koji ga poznaju kažu da se veoma uozbiljio otkad je počeo rat. Ranije je voleo da se šali i da bude viđen, bio je još glumac. Sada je veoma ozbiljan, a možda malo i umoran. Ali ponavljam: u Ukrajini, Ukrajinci su oni koji odlučuju, predsednik ih samo predstavlja, i ako bude prestao, odmah će ga narod poslati kući. To smo već videli nekoliko puta. 

U Ukrajini, Ukrajinci su oni koji odlučuju, predsednik ih samo predstavlja i ako bude prestao, odmah će ga narod poslati kući. To smo već videli nekoliko puta 

Posle svega što ste prošli, koji bi bili glavni koraci EU da se rat sa Ukrajinom što pre završi?

Evropska unija je puno pogrešila, ne samo sa Ukrajinom. U svakom slučaju, ja nastavljam da sebe smatram Evropljaninom, čak i više nego Italijanom – EU je još mlada tvorevina i treba vremena i truda da bi se došlo do potpune funkcionalnosti, ali je ipak, po meni, jedna od najboljih institucija koju za sada imamo u svetu. Šta je trebalo da radi da bi sprečila rat? Sigurno: da se manje pouzda u SAD i da pokušava da dođe do nekog dogovora sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom. 

Ono što je svakako potrebno, to je da EU što pre formira svoju vojsku. Ali, ponavljam, lako je kritikovati. To nam svima najbolje uspeva. Već sama činjenica da postoji, da je EU nekako uspela da uskladi toliko puno država i naroda, meni se čini kao veliko dostignuće. Šta se ostalog tiče, treba vremena, a misliti da EU može da reši sve probleme odjednom i brzo, detinjasto je. Sada, EU može pokušati, opet, da bude posrednik između Ukrajine i Rusije, ali su ipak Ukrajinci oni koji treba da odluče o svojoj sudbini i EU ima obavezu da ih podržava. 

 

Kako vidite odnos Zapada i Istoka u budućnosti? 

Sve teži i teži, ali sam ubeđen da će se jednog dana ova deoba između Zapada i Istoka sanirati. Više me brine deoba između Severa i Juga, s tim da se često Sever nalazi na jugu i obrnuto… U pitanju je nepravedna raspodela bogatstva, koja se povećava sve više i više i koja će neminovno voditi do novih ratova i masovnih migracija.

 

Jula 2023. u Ukrajini svedočili ste užasima rata; osakaćeni mladići, poginuli borci, prepunjena groblja… Kakvo je mišljenje Ukrajinaca o ratu? 

Ukrajinci se brane, nisu oni započeli rat. Ima onih koji misle da je trebalo ranije naći dogovor sa Rusijom, ali to se nije dogodilo. Najveći deo ljudi s kojima sam razgovarao smatra da ukrajinski narod nema izbora: mora da se brani. 

O tome se ne priča, ali rat je, naročito za nas muškarce, pre svega – droga. Adrenalin koji teče u krvi. U Harkovu sam spavao veoma malo, stalno sirene i bombe. Ali se nikad nisam osećao tako dobro, barem fizički

Priča vaše sagovornice o ljudima koji se bore, pa na 10 dana odsustva dođu u svoj grad i onda „tamo vide ljude kako piju kafu“, smeju se, pričaju kao da se malo dalje od njih ništa ne dešava, podsetila me je na isto stanje u Beogradu tokom rata koji je razbio Jugoslaviju. Odesa ili Beograd, otkud tolika ravnodušnost prema patnji drugog? 

Nije ravnodušnost: prosto, ljudi hoće da žive. I ja sam išao u restoran u Ukrajini, morao sam da jedem. I uživao sam u hrani; ne stidim se, nije greh. Pitanje je samo šta možemo da radimo, kao organizovana skupina ljudi, tj. država, za ljude koji su doživeli traumu, bilo koju: rat, nasilje u porodici, emarginacija. Opet, treba nam racionalnost, a ne sentimentalnost: mislim da je vojniku koji se vratio sa fronta svejedno da li ja danas pijem kafu ili ne. Više mu znači da postoji socijalna država koja će mu pružiti podršku, da bi i on za nekoliko meseci popio kafu sa mnom. 

Mnogi vaši sagovornici spominju proteste mladih i spontane pokrete studenata. A i vi pitate mlade ruske izbeglice: „Zašto bežite i ne protestujete?“ Jedna vaša sagovornica se pita: „Ko treba da protestuje u Rusiji ako ne mladi studenti?“ U Srbiji smo već tri meseca svedoci svakodnevnih protesta studenata koji traže promene u društvu. Kakav je vaš stav o tome? 

Studentski protesti su za mene bili veoma prijatno iznenađenje. Čekao sam generaciju koja će se probuditi, a ona je već bila tu! Studenti su radili i rade šta su mogli, i to je stvarno puno. Ono što fali – to je politička artikulacija bunta. Gde je opozicija koja bi trebalo, nezavisno od studenata, da formuliše neki novi društveni pakt i projekat? Vidim previše romantizma, hipokrizije i laži u narativu medija o protestima. 

Za neke su studenti đavoli, za neke anđeli koji će spasti Srbiju. Ne: studenti su samo odrasli građani – prestanite da ih zovete „deca“! – koji žele da žive u uređenoj zemlji. Da se uredi Srbija – to je mukotrpan i veoma dug proces. I tek treba da počinjemo. Čini mi se da svi čekaju da studenti reše sve probleme. Ne možete da date ovoliko odgovornosti tako mladim ljudima. Neka svako od nas menja ono što može, ono što nam je na nadohvat ruke. Nešto, svakako, nedostaje u ovim protestima: duboka i nemilosrdna analiza obrazovnog sistema, koji zahteva duboku reformu. 

Menjati društvo znači, pre svega, menjati školu. Čini mi se da niko nije zainteresovan za to: niti pozicija, niti opozicija, a čak ni sami studenti.

 

Bili ste svedok policijskih časova, sirena koje su se neprekidno oglašavale, jakih eksplozija. Kako ste se osećali? Jeste li strepeli za svoj život? 

U Lavovu i Mikolajivu jesam. Naročito kad sam čuo kamikaza-dron koji mi se približava: bila je noć i nisam mogao da ga vidim. Rakete stižu i nemaš vremena ni da razmišljaš ni da se plašiš. Ako je čuješ, znači da te nije pogodila. Ali stvar nije u strahu. O tome se ne priča, ali rat je, naročito za nas muškarce, pre svega – droga. Adrenalin koji teče u krvi. U Harkovu sam spavao veoma malo, stalno sirene i bombe. Ali se nikad nisam osećao tako dobro, barem fizički. Nisam imao išijas, bol u kolenima, koji obično imam. A kad sam stigao u Srbiju, počeo je pakao: nisam mogao da spavam, bio sam nervozan, svađao sam se sa bliskim ljudima. Rat je kao kokain: daje ti snagu dok ga uzimaš, ali te polako uništava. Tada sam shvatio da moram da se zaustavim i na nekoliko meseci sam odustao od Ukrajine. Vratio sam se samo kad sam bio siguran da mogu sebe da kontrolišem. 

Kristijan Eker: Mi seljaci jesmo posebna klasa, možda jedina prava međunarodna klasa koja postoji

GLOSE

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.