Konvertiti – zastave u špajzu

Piše: Đokica Jovanović

Reči koje slede posvećujem svom čestitom i hrabrom drugu Milosavu Jukiću iz Niša, koji je preminuo trećeg juna ove godine

Mi, prema tome, danas živimo u višepartijskom rudimentarno tvrdom desnom monoideološkom poretku. U poretku koji u svoj svojoj “demokratičnosti”, “parlamentarnoj slobodi” ne priznaje nikakvu legitimaciju mogućoj delatnoj levoj alternativi

Uz to, sve ozbiljnije i istinitije glasi upozorenje koje je još tridesetih godina prošlog veka izrekao Maks Horkhajmer: “Ko neće da govori o kapitalizmu, mora da ćuti o fašizmu”. Konvertiti, čujete li?

O! kol’ko si prevrtljiv, kol’ko nesit. (Viljem Šekspir, Bogojavljenska noć)

Oni su glasni. Oni su nametljivi. Njihovi stavovi, mišljenje i… njihova ideologija su – neupitni. Oni ustreptalo, grčevito, baš netrpeljivo zastupaju stav koji predstavljaju svojim. Kada govore, sve je saliveno u monolit i, bez ostatka, podobno je, saliveno u sada-i-ovde zeitgeist. Uvek, otkad znaju za sebe da su svesna – nisam rekao samosvesna! – bića, oni tvrde da dosledno idu tim jednim (jedino) jasnim, kao strela, pravim, utabanim drumom ka nikada i nikako napuštenoj apsolutnoj “idejnoj” tačnosti i neprotivrečnosti – actus purus je to koji je, takoreći, njima darovan božanski dar.

Slabašnim, ranjivim, nesavršenim, upitanim, nepoverljivim, grešnim… običnim ljudima oni daju “dokaz” da to tako jeste i mora biti – dato im je da opipavaju samu entelehiju politike i svega sveta i života uopšte.

Da, ima onih, da ne pogrešimo, koji čvrsto, iskreno uvereni, stoje uz konačnu istinu. Ali, pogledajmo nekoliko prvih rečenica, pa skrenimo pogled ka njima: oni nisu glasni, etc., već u spolja nevidljivom miru i spokoju, u saglasju sa samim sobom, obitavaju na ovom svetu. Oni svoja uverenja i verovanja ne odbacuju niti prihvataju sasvim drugačija, oprečna. Oni čak tiho, nenametljivo, katkad i ćutke kazuju o svojim uverenjima. O kakvoći i valjanosti njihovih uverenja ovde nije reč. Reč je o doslednosti.

Naš interes, međutim, pobuđuju oni na koje se odnose te prve rečenice u ovom tekstu. Njihovo jako nastojanje je da budu nalik ovim drugima, tj. doslednima.

Ti o kojima će, nadalje, ovde biti napisana pokoja reč, kroz život i svet išli su i idu drugačijim, ne strelovito pravim drumom, kako povazdan tvrde, već krivudavim, nerazmrsivo zamršenim stazama, bogazama ka zaparloženim utrinama.

Njihovo jedinstveno nazivlje je konvertit.

BLAŽENI / OZARENI

I ovde je nužno još jedno upozorenje i razlikovanje. Ima konvertita koji su promenili idejnu stranu kao rezultat unutrašnjeg ozbiljnog, teškog i mučnog preispitivanja: pa napuste jednu religiju i prihvate drugu ili odbace svaku; ili napuste jednu ideologiju… A, ima i onih koji to čine pod bremenom tegobnog i pretećeg života. Jovan Cvijić je ovakvu ljudsku sudbinu tačno objasnio: “Iz istih uzroka razvile su se izrazite moralne osobine raje: osobito nedostatak iskrenosti i otvorenosti, odsustvo junačkoga ili viteškoga duha. U teškoj borbi za život razvila su se među samom rajom osećanja zavisti, mržnje, katkad i pakosti. Ali ne treba suviše oštro osuđivati ove stvarne mane… Podjarmljenost i robovanje su svuda prouzrokovali iste posledice.”

Ali, dodaje Cvijić, “ovde-onde se javljala uzajamnost među rajom, mahom u obliku poznate uzajamnosti potištenih, sa skrivenom i prigušenom osetljivošću i sa ponosom raje, koji je sličan ponosu žrtve. Bilo je sela i oblasti moralno boljih i jačih, naročito kad se u njima jave viši moralni tipovi, tzv. selokrepci (čuvari seoskih vrlina).” Zato će naš, značajan i zaboravljen, književni kritičar Branko Lazarević, govoreći o žrtvi, svakako i o žrtvi potlačenog, zgaženog, pogledati još dublje: “To je jedna velika pojava kod čoveka. Žrtva je jedino i čisto samoodricanje. Ličnost se pojavljuje u njoj sasvim van svakog plana. Ona se više ne vidi; vidi se samo predmet koji je zamenjuje. Taj predmet je uvek neka ličnost ili pojava s kojom se ona menja”.

Ima tri žrtve, nastavlja Lazarević. “Prva je kada je ličnost toliko uništena, da je bolje zameniti je žrtvom. To je samoživa žrtva. Druga je vrsta kad je predmet koji zamenjuje ličnost veći od ličnosti. To je žrtva kada je požrtvovanje, mada teško, ipak prijatno. Treća je žrtva najveća. To je žrtva kada se ništa ne pita i ništa ne meri. Tu se sve toliko žrtvuje, da se ona i ne vidi više… Ličnost je potpuno iščezla i samo se vidi velika pojava u koju se ličnost pretvorila”. Lazarević završava “Nositi krst za žrtvu znači da je ličnost još ‘sa ove strane’. Žrtvovati se znači da je ličnost ušla u ‘onu stranu’“.

No, junacima naše pažnje, konvertitima poslednje, najniže vrste, Cvijićeve i Lazarevićeve reči su sasvim nejasne, nepoznate. Oni su vrsta koju ništa ne boli, koja spremno pruža ruku za nagradu u srebrnjacima ili svija vrat za kakav “ugledni” položaj ili bar za nežni pogled novog gazde. Nagrada stiže takva jer su shvatili, otkrili blagodeti do juče odbačene religije, ideologije, tj. “vrednosti”. Njihova je sreća nesputana – oni dosledno odbacuju i prihvataju, pa opet odbacuju i prihvataju… čine to koliko god puta je potrebno / naređeno da se dohvati blažena ozarenost.

NESPOZNATA PROŠLOST

Konkretizujmo. Socijalizam kakav poznajemo uglavnom je nestao sa lica sveta. Da li će socijalizam iznova, sasvim drugačiji od istorijske prethodnice, opet nastati, stvar je velike i žive debate u svetu – pre svega u oblasti nauke i filozofije. U tom i takvom socijalizmu prevrtljivci su svijali svoja gnezda, žestoko ga zastupajući.

Naročito posle smrti Josipa Broza Tita nastupa period ideološke dezorijentacije i dezorganizacije poretka, koji više ne uspeva da nađe odgovore na sve teža pitanja koja izaziva sistemska kriza socijalizma u svetu, te i u Jugoslaviji. Birokratski, etatistički socijalizam je (samo)ugušen sopstvenim mrtvouzicama (Bogdan Bogdanović), koji je, okoštavajući, okoštavao i kulturno-političko-ekonomsku strukturu. Tako je vladajuća nomenklatura bila prinuđena da traga za drugom ideološkom platformom, e da bi i dalje “ostala u sedlu”. Nije bilo ni snage, ni znanja, ni hrabrosti, pa da se načini koncepcija društvenog razvoja koja bi bila oslonjena na već osvojene humanističke tekovine socijalizma i liberalizma.

Prigrlila je najgore i najopakije tečevine socijalizma: autoritarno jezgro i njegove kerbere – birokratiju, agitprop… Krenuli su naši vrli konvertiti putem “povratka” u “poznatu”, ali ne i spoznatu prošlost. I zato se, kao spas iz bespuća, desila pseudoretradicionalizacija. Desila se pseudoretradicionalizacija zato što retradicionalizacija, naprosto, kao takva nije moguća. Umesto mukotrpnog i neizvesnog traganja za novim ishodištima, čime bi verovatno ozbiljno bio doveden u pitanje autoritet novokomponovane etablirane kulturno-političko-privredne nomenklature, “otkriven” je nacion – ta sigurna i bezbedna agitacijska platforma.

Lom socijalne osnove društva tumačen je“opštenarodnim htenjem” za povratkom ka zaboravljenom istočniku, ka “korenima” nacije same. “Narod više ne želi da živi u komunističkoj diktaturi!” – kliče žustro uglas novokomponovano bratstvo bivših komitetlija, novopartijaša s njihovim kapitalistima i klera. Božidar Jakšić podseća na dobro znanu, ali na javnom poligonu “zaboravljenu” činjenicu “da je većina vatrenih nacionalista i u Zagrebu i u Beogradu izašla iz različitih ideoloških komisija, marksističkih centara i partijskih komiteta, da su neki od njih radili u interesu ‘službe’.” Bili bi, doista, više nego interesantni nalazi eventualnog istraživanja o tome koliko se polaznika političko-partijske škole “Josip Broz Tito” u Kumrovcu premetnulo od “doslednih komunista” u nepomirljive antikomuniste. Bili bi, takođe, veoma zanimljivi nalazi tog zamišljenog istraživanja o tome koliko se “komunista”-dogmata preobratilo u vernike-dogmate.

Adam Mihnjik, esejist, disident, nekomunist, javni intelektualac… glavni urednik poljskog lista Gazeta viborča, u jednom intervjuu za našu štampu rekao je da mu se “nekada činilo da nema ničeg glupljeg od komunizma, a onda sam video da može da bude nešto još gluplje, a to je glupi antikomunizam. Međutim, da li sam ja previše tolerantan prema komunistima? Ja to sa zadovoljstvom slušam jer to osećam kao kompliment. U mojoj zemlji ima toliko netolerantnosti da, ako se neko optužuje da je ‘previše tolerantan’, onda ja to mogu da tretiram isključivo kao pohvalu.”

Na mesto potrošenog socijalizma stupila je ideologija kapitalističkog liberalizma, neki kažu sa manje ili više jakim neokonzervativnim pretpostavkama. U tom pogledu se skoro sve ideologije koje su antikomunističke preporučuju kao prihvatljivije no što su socijalističke ideologije. Desnica je u modi, levica je, dakle, passé. Političkim abonentima bivšeg (socijalističkog) sistema dat je znak iz startnog pištolja. Poleteše oni, lakokrili, u svoje podrume, ostave – pa, turaj komunjarske zastave u mrak (ipak neka ih, nikad se ne zna) i grabi kapitalističke, monarhističke, nacionalističke… (kako ko). Onda trk u dnevne i gostinske sobe – kači ikone, obrći Tita, okreći kralja, knjaza, vojvodu… Diži navrat-nanos spomenike “prave, iz onog zlatnog doba” – nema se kad da se gleda kako izgledaju. Estetsko? Šta je to? Niko ne zna… Komisije se ubiše od teškog društveno-korisnog dan-noć “rada”: briši-piši imena ulica, sokaka…

OČE NAŠ

Stampedo potprašio pete gazeć sve nemoćno (tj. “nepodobno”) pred sobom. Stari, istinski i iskreni vernici, koji religiju nikako nisu napuštali (bez obzira na poredak u kojem žive) i u tišini i miru dostojanstveno upražnjavali svoju veru, sada u čudu gledaju bučni desant dojučerašnjih komitetlija na bogomolje. Komitetlija koji su, onako dogmatski srezanih umova, čula i osećaja, do juče progonili autentičnu kritičku levicu, a sada počeli da objašnjavaju vernicima šta je simbol vere i šta su sakramenti. Gledao sam jednoga kako o porodičnom slavlju zajapuren sriče, natuca, muca Oče naš, a sveštenik ga gleda dobrohotno: “Ima vremena, ne žuri, ne muči se, naučićeš!” Ako li se ko usudi da im pomene da su onomad pisali molbe “za u Partiju”, da su bili članovi Partije, da su pojali hvalospeve Titu, bratstvu-jedinstvu i komunizmu… jarosno će ga pogledati, od čega se ledi krv u žilama od straha, a i strepnje.

No, oni tu ne staju. Za sve nedaće današnje krive su (ko drugi do) komunjare. Za ratove uistinu jesu krive preobraćene komunjare, koje pobacaše petokrake, pa turiše na vr’ čela, kokarde, ustaško “U”, polumesec… “Pesnici ofanziva” okrenuše se opevaniju svetaca; “teoretičari” marksizma prekonoć krenuše da uzdišu u mahnitoj skribomaniji nad “paćeništvom svojih nacija pod komunističkom diktaturom”…

Za konvertite Milan Kangrga ima izraz “šverceri vlastitog života” (tako se zove jedna od njegovih knjiga u postsocijalističkom periodu). Ti dileri svojih života žive, kaže Kangrga, šizofrenim životom. “Kad, naime, govorim o ‘švercerima vlastitog života’, onda je riječ o fenomenu koji je specifičan za onaj društveni sloj koji se obično naziva inteligencijom ili čak intelektualnom elitom ove zemlje. Taj fenomen prije svega izaziva pitanje same mogućnosti izdržavanja takvog oblika i načina života, koje graniči gotovo s patološkim stanjem, reklo bi se čak s pravom psihičkom bolešću, poput jedne šizofrenije (koja se definira kao ‘dvojstvo ličnosti’) ili pak paranoje koja joj je slična po mnogo čemu.”

Ali, nije zabeleženo da su uvaženi konvertiti, šverceri, prevrtljivci… u svom uzbujalom “patriotizmu” krenuli frontalno da junački brane i osvajaju radna mesta za mase onih koje je antikomunjarska tranzicija ostavila bez hleba. Ali zato krkaju, utehe radi, sebi pripisane masne sinekure partijske, profite od, čuj, biznisa… I tako mora jer “sada živimo u demokratiji. Dragocena pouka o tome šta politikolozi nazivaju tranzicijom. Stare komunističke birokrate su novi evropski liberali. Nekadašnji pripadnici tajne policije postali su gangsteri. Bivši disidenti rade kao policijski špijuni. Telohranitelji su politički teoretičari. Svet, naš jugoslovenski svet, okrenuo se naglavce,” zapisao je Andrej Grubačić u svom prilogu za knjigu Noama Čomskog o Jugoslaviji i njenom sunovratu.

SLOMLJENI KOMPASI

Prema tome, mi danas živimo u višepartijskom rudimentarno tvrdom desnom monoideološkom poretku. U poretku koji, u svoj svojoj “demokratičnosti”, “parlamentarnoj slobodi”, ne priznaje nikakvu legitimaciju mogućoj delatnoj levoj alternativi

Međutim, kraja još nema. “U odnosu prema vođi, precizno kaže Todor Kuljić, konvertitstvo je još trajnije i upadljivije. Ogleda se u kolebanju između oduševljenog prihvatanja i strasnog demonizovanja, od potpune odanosti do mržnje, od gole apologije do negiranja svakog učinka. Egzistencijalna ugroženost i pragmatizam, neobuzdane nade i razočaranja jesu neke od okolnosti koje mogu pomoći poimanju konverzije kao gotovo normalnog segmenta političke kulture, a ne kao nenadanih zaokreta koje treba moralistički osuđivati. To što i Tito, kao žrtva osvete bivših lakeja, nije prošao bolje od srpskih kraljeva, samo svedoči o konverziji kao procesu dugog trajanja…

Rušenje Titovih spomenika i masovnu osudu socijalizma kao totalitarne prošlosti prati ćutanje o vlastitoj upletenosti u bivši režim. Iz ove napetosti rađaju se nove isključivosti prenaglašenog pokajanja: nova lojalnost dokazuje se žestokim demonizacijama socijalizma. Praćena je iskrivljenim samopoimanjem konvertita kao žrtava socijalizma ili unutrašnjih disidenata. Suočavanje s prošlošću odvija se na javnom društveno poželjnom ceremonijalnom planu antikomunizma. Antikomunizam je okvir novog poretka sećanja, ali i zaborava. To je nekažnjeni prostor za pokazivanje vlastite demokratske usmerenosti i lojalnosti novom duhu vremena… I ovde je stvorena prećutna zajednica zaborava konvertita oko gledišta da je komunistička prošlost nebitna, slučajna i prolazna epizoda koju ne treba pominjati.”

Otvorenu, vidljivu konverziju prve “slavne” postsocijalističke generacije konvertita sada i svakodnevno nasleđuju nove i nove generacije. Nove generacije političkih prevrtljivaca, za razliku od “herojskog” prvoboračkog perioda, više ne izazivaju naročitu pažnju javnosti. Oni su normalizovali političko-partijske tezge i uveli blagosloveni sankrosantni tržišni princip daj-dam. Čak, kažu da su ponosni posle svakog turnusa vlastite preprodaje i rasprodaje.

Valja sada ukazati i na temeljno korozivnu i dugotrajnu pojavu. Mnogo problematičnija od tzv. “duboke države” (omiljeni pomodarski izraz naše nebrušene desnice) jeste duboka provincijalizacija Srbije. I to u svim podsistemima (kulturnom, ekonomskom, političkom). U tim provincijalizujućim inkubatorima konvertiti nose svoja kukavičja jaja. A prinosi su oho-ho bogati i berićetni.

Sada, u zemlji slomljenih kompasa i obrisanih koordinata, treba uzeti u obzir i jedno zapažanje-objašnjenje koje daju Stiv Brus i Stiven Jerli. Naime, bez obzira na šezdesetogodišnju jaku kontrolu nad državnim i javnim institucijama, koju je imala, Komunistička partija nije uspela u potpunosti da privoli građane da prihvate njenu ideologiju. Utoliko konvertiti mogu lakše da se javno predstave kao večiti “borci” za demokratiju, a protiv diktature. Međutim, Brus i Jerli nisu njih imali u vidu već velike delove običnog, ćutljivog, građanstva. Uprkos istorijskom debaklu sovjetizovanog real-socijalizma, Aksel Honet, istraživač koji traga za mogućnostima “socijalne slobode” pod pretpostavkom intersubjektivnog priznanja, smatra da se moraju ozbiljno ispitati greške klasičnog socijalizma kako bi se dosegli prostori osavremenjenog demokratskog socijalizma, tj. alternative kapitalizmu kao globalistvujuščem svetskom procesu. Uz to, sve ozbiljnije i istinitije glasi upozorenje koje je još tridesetih godina prošlog veka izrekao Maks Horkhajmer: “Ko neće da govori o kapitalizmu, mora da ćuti o fašizmu”. Konvertiti, čujete li?

Zato Honet preporučuje sledeće stanovište: “Mislim da ne možemo jednostavno da uzmemo neke delove starog socijalizma ili komunizma, pa da na tim loše rekonstruisanim tradicionalnim idejama napravimo nov pokret. Veoma me zabrinjavaju takvi pokušaji: uzmete malo Marksa, malo ekološkog pokreta, i onda imate novi društveni ideal. Mislim da je potrebno jedno dublje razmatranje grešaka i zastarelosti većine ovih socijalističkih ideja.”

No, ovo je druga i važna tema za koju naš konvertit mnogo ne mari, čak i da je (što je vrlo malo verovatno) o tome išta načuo. Ipak, bez obzira na grdne slabosti socijalizma, konvertiti ne mogu oprati ruke od dogmatsko-socijalističkih mrlja na njima. Nego, ne treba da brinu. Sutra, s promenom ideološke hegemonije, oni će, ne časeći ni časa, potrčati u naručje novoj ideologiji. I pokorno čučnuti uz njene skute. Bez obzira na to da li se i koliko razlikuje njen vrednosni okvir od onog iz kojeg su, koliko juče, utekli. Za njih važe stara pravila poslušnosti koja pominje Teodor Adorno: “Isti obrazac zahvalnosti nastaje igranjem uloge ‘poručnika’ ili funkcionisanjem na osrednjem položaju u nekoj jasno strukturisanoj hijerarhiji, gde uvek postoji neko iznad, a neko dole.”

Na koncu, preporuka iz knjige Maksima Gorkog, koju u eri sovjetskog realsocijalizma, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih minulog veka, nije bilo baš zgodno objaviti u Sovjetskom Savezu – iako je složena od njegovih članaka objavljenih u ranoj boljševičkoj štampi 1917-1918: “Ali ipak, bacajući jedan drugom tako nehajno optužbe za verolomnost, izdaju, koristoljublje, licemerje, očigledno predstavljate svu Rusiju kao zemlju u kojoj žive potpuno nepošteni i zli ljudi, a i vi ste, konačno, takođe Rusi.” Važi to i za nas? I nisu svi ljudi ovde postrojeni u konvertitske ešelone.

Članak je prenet sa portala Novi magazin.