Kontroverze: Biopolitika i antivakseri

Piše: Novica Milić, Novi magazin

Suviše su stare knjige koje govore o navodnoj depolitizaciji (građana, klasa, masa) kao razlogu opadanja demokratije. Nove igre se već duže vreme igraju u polisu; polis (država, zajednica u državi) sve politizuje. Pitanje je da li to čini u lice ili iza leđa ljudi, na naličju. Nisu stranke jedini izvor i cilj politike. Stranke su deo modernog mehanizma za prenos moći u vlast, za njeno konfigurisanje. Ali to što neko nije član stranke, pa čak joj nije simpatizer, što može ići i do toga da ne izlazi na izbore, ne mora da znači da su taj ili ta “depolitizovani”. Ponekad neučestvovanje u vidljivom aktivnom političkom životu nastaje upravo iz političkih razloga. Tačno je da stranke u poslednje vreme nastoje da građanima ogade “politiku”, tj. distanciraju ih od tzv. aktivne politike, ako im i kad im to odgovara, ali politički stav, koji se uvek sastoji i od interesa i od strasti (afekata), uvek postoji. Čak i u tzv. indiferentnosti: tada smo objekti stranaka i političkih aktera umesto subjekti. To je ideal svake političke moći, demokratske, autoritarne, svakako populističke.

ANTIVAKSERSKI POKRET: Uzmimo primer tzv. antivaksera, ljudi koji odbijaju vakcinu. To je pojava koja postoji već duže vreme, i pre korone; s koronom je samo izbila u prvi plan jer ima masovne posledice. Roditelji su bili sumnjičavi, pa i odbijali da decu vakcinišu protiv bolesti ili infekcija koje su već odavno uspešno predupređivane vakcinama: BSG odmah po rođenju, HB, DTP, OPV, TT, sve to je generacijama isprobano, provereno i dokazano kao zaštita i prima se između prvog meseca i kraja osnovne škole. “Fajzer”, “sinofarm”, “sputnjik” su samo nove vakcine, protiv tekuće pandemije, i već ih je primilo više od milijardu ljudi. Ako su ranije pojedinci odbijali tradicionalnu vakcinaciju svoje dece ili sebe samih, sada to čine masovno. Zašto? Čime to pravdaju, odnosno legitimišu?

Na delu su najrazniji izgovori, neki zalaze u fantastiku, posredi su teorije zavere, alibiji svake vrste. Od toga da je antikovid vakcina još nedovoljno ispitana (nije tačno ako je već više od milijarde vakcinisano) ili je prebrzo ispitana (delimično tačno, ispitivanja su bila ubrzana usled hitnosti i velikog širenja zaraze), da nisu poznate tzv. kontraindikacije (moguće, ali slučajevi su zasad ipak bili retki). To bi bili još razlozi unutar medicine, njima se rukovode i pojedini lekari u svojoj skepsi prema vakcinama jer su navikli na dugotrajnija ispitivanja i detaljnije protokole. Ali postoje razlozi izvan medicine, od toga da je to maslo Bila Gejtsa, koji bi da nas “čipuje”, pa do toga da je sve s koronom podmetnuto, čak izmišljeno, od moćne farmaceutske industrije iza koje, “zna se”, čuči zli kapitalizam.

Čudno je to sa “zlim kapitalizmom”. Svi bi da imaju neki kapital, i imaju ga na svoje načine (makar kao “ljudski resurs”), ali da li od svoje “glavnice” prave i “profit” drugo je pitanje. Međutim, većinu “razloga” antivakseri na kraju nalaze u političkom stavu, poreklo im je u mom “pravu”, mojoj “slobodi” da ne prihvatim vakcinu. Navodni razlozi iz medicine su alibiji, dok teorije zavere i antikapitalistički stav samo potvrđuju ovaj ultimativni, politički. To što taj stav nema ozbiljnu argumentaciju, odnosno što su razlozi, pa onda i argumenti (argumenti su dokazivanja na način nekog narativa, ne nužno formalno-logičkog silogizma) iz sfere politike, nešto je na šta treba usmeriti pažnju ukoliko nam je stalo da bacimo više svetla na antivakserski pokret.

POLITIKE NEPOVERENJA: Posredi je najpre nepoverenje u državu. Zajednice koje su prošle kroz komunizam, onaj sovjetski, beleže slab odziv za vakcinisanje: Rusija, Bugarska, Rumunija tu prednjače. Jer je komunistička država na duži rok dezavuisala državu kao autoritet. Ona se podnosi, ali joj se ne doprinosi. “Mlade demokratije” nisu povratile poverenje. Međutim, pojava antivakserskog masovnog pokreta, iako u manjoj meri, ali ipak značajno, postoji i na Zapadu. Reklo bi se da je i tamo pad autoriteta države uzrok. Delimično jeste, ali to nije jedini, pa čak ni osnovni razlog. Razlog je nešto drugo, a to je tip savremene politike kao tzv. biopolitike.

Šta je biopolitika? (Pisali smo o tome kao modelu vladanja opširnije pre dva broja u Novom magazinu.) Za potrebe ovog članka to je model politike koji se odnosi na populaciju, na mase, kroz pitanje života i smrti. Nekad je model suverenosti mogao neposredno da odluči kome zadati smrt, a koga pustiti da živi. Nije iščezao, ali je najpre bio zamenjen modelom discipline, gde je pojedincu ostavljeno da brine o svom telu, području života ili umiranja, zdravlja ili bolesti. Nije ni on iščezao, ali je zamenjen biopolitičkim modelom u kojem se odluka o zdravlju i bolesti ostavlja pojedincu do kraja kao političko masovno pitanje da o tome ima stav. Ukratko, problem zdravlja, odnosno bolesti, politizovan je tako da su ljudi sami sebi autoriteti. Mogu se u tome osloniti na nauku, ali ne moraju: a pošto ne moraju, mnogi i neće. Vera u medicinu, na primer, postaje stvar političkog “stava”, “izbora”, “opcije”, “prava”, “slobode”. Antivakserski pokret, i onaj ranije i ovaj sada, poziva se na takve razloge.

PROMENA PARADIGME: Svakako je nevolja, i ne mala, što antivakseri ne ugrožavaju samo sebe već i druge oko sebe. Iz njihovog ugla to je ili nevažno ili je čak izmišljeno. Sebičnost, asocijalnost, neka vrsta masovnog “autizma”? Svakako. Ali to su efekti biopolitičkog premeštanja vrednosti autoriteta – te osnovne poluge za transmisiju moći kao vlasti – sa nauke, znanja, efikasne uprave, pa i države, na pojedinca atomizovanog masom. Svi autoritarni režimi imaju čvrstinu na vrhu, ali masu prepuštaju njenim anarhičkim afektima. Biopolitika ima za predmet upravljanje masom, populacijama, anarhizovanim individuama koje tretira kao atome u kretanju i jedino kontroliše ta kretanja. Taj novi, opšti model važi za sve, nezavisno od toga koliko su ekonomski, kulturno, saznajno razvijeni. Pa je dominantan svuda, čak i u Srbiji.

Šta bi bile pouke? Najpre, da uprkos prividu masovne depolitizacije – jer taj privid dolazi iz banalnog identifikovanja politike sa strankama, a ovih sa svojim vođama – postoji masovna politizacija života i smrti, zdravlja i bolesti, odnosno politizacija tema za koje su ljudi masovno zainteresovani. Trenutno je to najvidljivije na temi pandemije, ali se slično može naći i u pitanjima ishrane, ekologije, energetike, sporta, zabave, informisanja. Tzv. društvene mreže su omasovljenje atomizovanih pojedinaca, nova vrsta socijalnosti koju digitalizovana tehnologija čini prividom kad god se te mase podvrgnu algoritmima i tako učine predmetom “rijaliti” kulture života. A taj novi privid ima snagu koja je, međutim, stvarna, kao što je antivakserski “stav” zapravo politički stav “prava” i “slobode”. Jeste, to je “pravo” koje ugrožava živote, jeste, to je “sloboda” neodgovorna i asocijalna, ali socijalnost ili ono što bi ležalo u jezgru smisla da-se-živi-zajedno odavno je prešlo u forme kojima se nekad bavio Bodrijar, mislilac simulacije. Što današnji sociolozi staju kod Zimela, čak im je i Luman težak, a za Bodrijara i ostale “postmoderne” mislioce veruju da su “BS”, stvar je akademskog “BS” (“proseravanja”), ali njihovog. Svet se, drage moje kolege “humanisti”, već promenio i “humano” vam je ostalo ispod radara. Podesite nove parametre. Čitajte one koji vam bolje mogu osvetliti današnjicu. Fukoa najpre, pa onda Bodrijarovo “Zaboraviti Fukoa”. Ako ništa, zabaviće vam otrombavele mozgove.

Tekst je prenet iz Novog magazina.