Komšije s kojima ne znate šta ćete

Autor: Miroslava Pudar, Izvor: Novi magazin

Mreža za praćenje stanja vazduha je široka, to koliko je zagađenje, može li se u šetnju ili na trčanje može se lako proveriti preko brojnih aplikacija, u medijima i na pametnom telefonu ali otprilike tu sve i zapne, da ne kažemo stane. Šta dalje, pitanje je za većinu žitelja Srbije, gde je vazduh među zagađenijima u Evropi. Sitne, nevidljive a zagađujuće čestice PM 2,5 glavna su pretnja plućima. Merači Agencije za zaštitu životne sredine rade posao, ali zaustaviti zagađenje je druga priča. 

I dok nas uveravaju da je najzagađeniji vazduh u Srbiji tokom grejne sezone, da su glavni zagađivači individualna ložišta, industrija i saobraćaj, pa još i metalski kombinati, stare termoelektrane, odlaganje industrijskog otpada, nelegalna seča drva, znamo svi dobro koliko tek malih, neregistrovanih zagađivača ima koji stalno zagađuju vazduh. Skoro svako drugo naselje u Srbiji ima svog „trovača“.

U Perlezu je to pogon za reciklažu plastičnog otpada Feitiansuye, u kineskom vlasništvu, kome je inspekcija za zaštitu životne sredine krajem jula ponovo zabranila rad. Sa ozbiljnom sumnjom da reciklaža plastike dovodi do degradacije i nagomilavanja otpada, zagađenja vazduha i zemlje, meštani Perleza suočavaju se već nekoliko godina. Praktično, od 2018. kada je pogon stare fabrike Begej plast u centru sela kupio kineski investitor, pritužbe na čađ, garež i smrad vazduha su se gomilale. Sada je situacija nesnosna, pa je mesna zajednica, u rukama vlasti, prijavila slučaj inspekciji, a potom uputila peticiju zbog smrada koji se širi iz fabrike.

GARAVI: Poslednji vikend jula u centru Perleza obeležila je velika količina čađi i gareži, tolika da su ne samo stvari u dvorištu bile čađavi. Sa umazanim i garavim krznom završili su i kućni ljubimci Tanje Pojatar, pas i mačka.

„To je bilo strašno, pas i mačka su bili skroz umazani, zalepljeni i čađavi, nismo mogli da im sve skinemo sa krzna. I u kuću je ušao taj garež iako su vrata bila zatvorena, a prozori odškrinuti, pod je bio crn. A od smrada ne možemo da opstanemo, to prolazi svuda i uvlači se u sve stvari. Šta rade sa tom plastikom, da li je tope, melju, to toliko smrdi, nepodnošljivo je! U poslednje vreme, jer smo se bunili, oni više rade vikendom nego radnim danima, računaju da tada građani ne mogu da ih prijave jer inspekcija ne radi. Tada najviše smrdi, dvorišta ne možemo da koristimo iako je leto. Ja ne bih da opisujem kako izgleda rašireni veš u dvorištu“, opisuje Tanja Pojatar.

Meštanin Perleza Milorad Janus, potvrđuje da se u pogonu za preradu plastičnog otpada najviše radi vikendom i noću,. Kaže i da najviše problema sa smradom imaju stanari ulica Svetosavske, Nikole Tesle, Arsenija Čarnojevića i Mihajla Pupina, jer je pogon u centru mesta: „Najgore je bilo 26. jula, nije moglo da se diše. To je neki težak miris, specifičan, kao kada se instalacija zapali, peče, grebe i iritira nos i grlo, tera na kašalj. Imam hronični bronhitis, sve to mi izaziva gušenje. Moja kuća je do njih 100 metara vazdušnom linijom, stvarno imamo ozbiljnih problema. Čim je problem prijavljen, inspekcija je izašla ali pogonu to izgleda neko dojavi, oni odmah gase mašine i smrad se automatski smanjuje.“

Rešenje je u premeštanju fabrike, jer ne može tako nešto biti u urbanoj sredini, naseljenom mestu: „Pa gde ste videli da smetlište bude usred sela ili bilo kakvo tretiranje otpada, spaljivanje smeća ili prerada otpada, a ovde je o tome reč.“

Plastični otpad nije razgradljiv u prirodi, pa iako petrohemijska industrija u oznakama plastičnih masa koristi oznake reciklaže, prema nekim teorijama samo 30 do 40 odsto plastike se može reciklirati. A da bi se plastika reciklirala, mora se odvojiti po tipu materijala i po tipu proizvoda. To, pokazuju primeri iz Srbije, nije baš tako jednostavno pa je kod nas razvijena samo reciklaža PET flaša. Ne postoji precizan podatak koliko plastičnog otpada se proizvede u Srbiji za godinu dana, ali se računa sa brojkom od pola miliona tona plastike kada se uzme u obzir koje sve grane industrije ga stvaraju a to su gotovo sve. 

ŠTA DA SE RADI: Kineska fabrika od početka rada zagađuje životnu sredinu i truje građane Perleza, smatra diplomirana farmaceutkinja Maja Trifunac, koja predvodi Udruženje građana Čuvari Perleza: „Meštani su izloženi stalnom zagađenju, nesnosnom smradu, česticama sagorevanja i buci. Ta fabrika je ispuštala otpadnu vodu u melioracioni kanal, koji se nalazi pored vodne stanice kojom se snabdeva selo. Tražimo trajni prekid rada fabrike, ne vidimo drugo rešenje jer industrijska proizvodnja ne može biti u centru naselja.“

Ona kaže da su meštani i Udruženje u više navrata ukazivali na problem i obraćali se nadležnim inspekcijama, lokalnoj samoupravi u Zrenjaninu, mesnoj zajednici i Agenciji za zaštitu životne sredine sve kako bi ovaj problem rešili: „Fabrika je u par navrata prestajala da radi, ali čim ispune uslove, nastave po starom.“

Da su građani Srbije opterećeni razvojem zagađujuće industrije koju niko ne želi smatra i dr Ilija Batas Bijelić iz Instituta tehničkih nauka SANU. Kako navodi, kada ovakve fabrike dolaze, često se biraju sredine sa malom zaposlenošću, gde su postojale fabrike i gde se podižu očekivanja o zaposlenosti, skupljaju potpisi podrške, najavljuju dobre i sigurne zarade, pompezno se najavljuje povratak industrije, a niko ne spominje šta se iza toga stvarno krije. „Sve odluke se donose iza leđa građana. Primer takve odluke je davanje dozvole za rad firmi Feitiansuye, na osnovu studije o proceni uticaja na životnu sredinu u kojoj se navodi da životna sredina nije ugrožena, da je verovatnoća požara mala i sa malim posledicama i da neće biti ‘kumulirajućeg’ efekta, a misli se na kumulativni efekat. Sve to nije tačno, a ove odluke koje se tiču zdravlja ljudi nije moguće donositi bez njihovog znanja. Srbija nije jedina država gde su odobreni ovakvi projekti, imate studiju IPEN koja obuhvata više država, u Hrvatskoj stotine vatrogasaca više dana nisu mogli da ugase zapaljenu plastiku. I tamo je zatvorena fabrika u Vrginmostu.“

Bjelić smatra da niko u Perlezu nema dilemu da ne želi zagađivača u svom selu i da se na ovakvim primerima vidi se kako građani gube poverenje u institucije i medije jer dobijaju lažne informacije: „Voleo bih da vidim tu odluku napismeno i da ona bude trajna. Ona bi bila pravi put rešavanja problema zagađenja, za razliku od ranijih pogrešnih odluka i predloga da se ćuti i ništa ne radi, da se šalju lažna saopštenja i šire lažne informacije, da se ugrađuju ‘neki filteri’, da se postavljaju instrumenti za merenje kvaliteta vazduha koji već postoje, da se prate, okrivljuju, podstiču na iseljenje i proteruju preko društvenih mreža građani Perleza.“

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.