Koliko Srbija ima glasača?

Piše: Srđan Bogosavljević

U poslednje vreme uzburkala se diskusija o biračkim spiskovima i nekim dilemama o tome, pre svega vezanim za razliku između ukupnog i prisutnog stanovništva. Ova tema se, naravno, pojavljuje najčešće u kontekstu izbora, ali je veoma mnogo povezana i sa odavno najavljenom, ali sada sve očiglednijom emigrantskom depopulacijom Srbije.

Ključne reči koje treba razjasniti su Birački spisak, ukupno stanovništvo i njegova struktura u pogledu punoletstva i prisutnosti u državi.

SPISAK: Birački spisak je javni spisak u kojem se vodi jedinstvena evidencija građana s pravom glasa na osnovu posedovanja državljanstva, odnosno dokumenta Republike Srbije i napunjenih najmanje 18 godina života. Do 2011. se vodio na nivou opština i gradova, a od 2012. vodi se kao jedinstvena baza kojom se upisanima u spisak garantuje mehanizam da ostvare svoje biračko pravo.

Spisak ima mana, ali je omogućeno da svako ko ima pravo glasa može da proveri da li jeste u biračkom spisku i da, ako nije, bude upisan.

Postoji i mnogo poteškoća da se on kvalitetno ažurira, prvo zato što je mnogo punoletnih građana Srbije u inostranstvu i ne postoje mehanizmi koji bi obezbedili informacije o njihovom kretanju, mestu boravka i vitalnim događajima, pa otuda je moguće da i informacije o preminulom građanima Srbije u inostranstvu ne budu ubeleženi u spisak. To je, u manjoj meri, bio slučaj i s tokom informacija između opština, dok su evidencije vođene po opštinama.

Moguće je spekulisati o tome da li je i u kojoj meri birački spisak tačan, pa i može li se preko toga utucati na regularnost izbora, a posebno i o tome da li je moguće da budu ažurniji i da se ne dešavaju greške, ali je jedno sasvim izvesno – da je glavna namena biračkog spiska da omogući da svako ko ima pravo da glasa može to pravo i da ostvari, i to na samo jednom mestu. On se koristi da se izračuna i izlaznost kao deo onih koji su iskoristili biračko pravo u odnosu na ukupan broj upisanih birača.

Na parlamentarnim izborima taj broj se u poslednje vreme kreće u rasponu 61,4 odsto (2008) do 53,1 odsto (2014). Na predsedničkim i lokalnim izvorima bilo je i ispod polovine.

Svakako će i suštinski mehanizam kontrole svih delova izbornog procesa ostati na strankama, i to pre svega na samom izbornom mestu, i sve stranke koje učestvuju na izborima zastupljene su u tim komisijama, i bez potpisa predstavnika svih izborni rezultat na biračkom mestu se ne može proglasiti konačnim i uvrstiti u zbirni rezultat.

Poboljšani su i neki tehnički uslovi u pogledu bolje i transparentnije kontrole procesa: uvedeni su instruktori koji obučavaju odbore o detaljima postupka prebrajanja i sačinjavanja zapisnika, uvedena su radna tela u opštinama koja proveravaju ispravnost zapisnika u saradnji sa statističarima koji vode računa o logičkoj i numeričkoj ispravnosti informacija u zapisnicima itd.

Međutim, u propisima i u dugogodišnjoj praksi koji govore kako se dolazi do konačnih rezultata izbora i u kojem formatu se oni objavljuju i dalje primenjuju, ne čuju se najave da će se po ovom pitanju išta menjati niti se pojavljuju predlozi koji bi imali neke nove ideje o tome kako se dobija konačni rezultat izbora u brojevima.

DEPOPULACIJA: Problem ipak izaziva zbrka oko depopulacije. Smanjenje stope rađanja dramatično je i u čitavom svetu, a Srbija je među zemljama koje su najviše pogođene. Sa prosečno 36,7 hiljada manje rođenih nego umrlih od 2011. do 2019, broj stanovnika Srbije smanjen je na oko 6,9 miliona, a trend je takav da će ove godine biti i ispod tog broja.

Nema nikakve dileme da nas očekuje i dalji pad broja stanovnika. Migracioni saldo ne može se kvalitetno snimiti. Od popisa do popisa može se dobiti bolja slika, ali to će biti tek 2021, a trenutno se barata različitim procentom broja onih koji su napustili Srbiju.

Osnovnu zabunu, zapravo, unosi podatak da nas je već nekoliko godina manje od sedam miliona i da se broj birača skoro izjednačio sa ukupnim brojem stanovnika. Kako je mlađih od 18 godina blizu 18 odsto, onda bi ispalo da mi sad imamo oko 5,5 miliona punoletnih stanovnika u Srbiji, i to samo kada od podatka o broju stanovnika na Popisu 2011. oduzmemo negativni prirodni priraštaj od tih 36.000 godišnje i relativno lako dokaziv migracioni saldo od malo manje od 12.000 godišnje, koji je dobijen u jednom Istraživanju o migracijama Eurostata, u kojem je učestvovao i RZS

Znamo da je migracija mnogo više, ali ne znamo koliko više. Statistike OECD po zemljama pokazuju da samo te zemlje iz sveta “uvezu” godišnje skoro celu jednu Srbiju, a najviše se useljava u Nemačku, Kanadu i SAD – preko tri i po miliona godišnje; ali i pola miliona u Veliku Britaniju, na primer

Prema OECD izvoru 2017. se uselilo 48.000 onih koji imaju srpski pasoš, dok je desetogodišnji prosek 40.000.

Na osnovu podataka OECD moglo bi se izračunati da je Srbiju od Popisa 2011. napustilo oko 440.000 stanovnika. Moglo bi se spekulisati i o odlascima u zemlje koje nisu obuhvaćene OECD statistikom, kao što su Rusija ili zemlje regiona. No, ako pođemo od pretpostavke da je OECD brojka preterana jer ne znamo koliko je onih koji su se s našim pasošem selili, ali ne iz Srbije, ali ih ta statistika prvi put registruje – na primer srpski državljani iz BiH ili sa Kosova ili ljudi koje se prebacuju iz jedne u drugu OECD zemlju, mada znamo i da je broj odseljenih Mađara potcenjen – izlazi da u Srbiji može biti prisutno svega nešto preko 4,8 miliona punoletnih stanovnika i da ih je 1,8 miliona u inostranstvu.

Ovom računu može se još prigovoriti da je moguće da ima na spisku i onih koji nisu više živi, što je tačno, ali se tu ipak radi o marginalno maloj brojci, koja je verovatno manja od broja iseljenih iz Srbije, ali ne u zemlje OECD.

Konačno, nigde nema ni evidencije koliko je onih koji imaju pasoše Srbije sa adresom u Srbiji, a žive, na primer, u Republici Srpskoj. Oni, kao i unutrašnji migranti koji žive na jednoj, a prijavljeni su na drugoj adresi i mogu mnogo lakše da glasaju od ovih koji stanuju daleko, a Birački spisak ih ima registrovane na adresama u Srbiji iako je potrebno da putuju zbog toga – pa ih nema u ovim računima o neprisutnima u zemlji, ali sa biračkim pravom.

KOLIKO I ZAŠTO: Pa dobro, pitanje je koliko nas je 5,5 u Srbiji ili 4,8? I zašto je to važno. Prvo, KOLIKO nas je u Srbiji: Ako se hrabro pretpostavi da je pola onih koji su registrovani u OECD poreklom iz Srbije, a ostali se preseljavaju u OECD iz drugih razvijenih zemlja i iz regiona, a imaju naše pasoše, dolazi se na oko 5,3 miliona prisutnih u zemlji. Ovoj računici može se dodati i deo onih koji su uspeli da sakriju da su poreklom iz Srbije, plašeći se za svoj status ako su dvojni državljani, ali i privremeno odsutni na službenim odsustvima, školovanju i sl., kojih uvek ima, pa bi se ova brojka pomerila za skoro 100.000 naniže.

Jasno je da je raspon od 4,8 do 5,5 miliona užasno veliki i verovatnije je da je stvarni raspon mnogo manji jer račun obe granice ima vidljivih mana – ali je jasno odavde da preko milion i po naših državljana živi u inostranstvu, a ima dokumente Srbije koji im garantuju biračko pravo. I svi smo toga svesni! I svi znamo koliko je naših koji žive kao paralelni državljani – imajući dokumenta Srbije sa adresom u Srbiji, a kanadske ili nemačke sa adresama u Kanadi ili Nemačkoj.

Treba voditi računa da privremeno odsutni zbog posla i ljudi koji nisu naši državljani učestvuju u ekonomiji zemlje i treba ih dodati kada se razmatra slika tržišta, ali ne i kada govorimo o onima koji imaju biračko pravo i mogu lako da ga ostvare glasanjem (i ovde se može komplikovati činjenicom da ima mnogo birača koji žive i rade ili se školuju na jednoj, a prijavljeni su na potpuno drugoj, često vrlo udaljenoj adresi).

No, ZAŠTO je važno znati koliko je ljudi u Srbiji. Naravno da je važno za sve vrste planiranja – od kapaciteta škola do raspoloživosti radne snage ili za sve vrste tržišnih analiza potrošača …i raspon od +/- 200.000 na pet miliona i 300.000 za te svrhe je sasvim zadovoljavajući. Znam da će neki reći da je i to preveliki interval – i lako bih se saglasio s tim, ali u trenutnim okolnostima ne čini mi se da može bolje da se izračuna.

No, kada su izbori u pitanju, onda je strankama najvažnije da shvate koliko je onih kojima se obraćaju. Ili koliki može biti cenzus – što se, doduše, pre može zaključiti gledanjem u prethodno postignute izlaznosti u brojevima (ne u procentima). A procenat izlaznosti će se, kao i uvek, računati na ukupno biračko telo – i nije mi teško da zamislim da će pobednici manjak izlaznosti, a bilo bi je i da nema bojkota, pripisivati pre svega apstinenciji birača usled nemanja dovoljno kvalitetnog izbora na opozicionoj strani, a da će zagovornici bojkota najveći deo razlike u izlaznosti pripisati bojkotu.

NE PRAVITI SE LUD: Kako god ko tumačio ove brojeve, ključni rezultat izbora gledaće se prema procentima u odnosu na broj izašlih. A izlaznost – u odnosu na broj upisanih u Birački spisak. Legalitet izbora neće biti ni na koji način ugrožen ako izađe malo birača, šta god da “malo” znači. Mogao bi biti ugrožen legitimitet ako međunarodna zajednica odluči da joj je neki broj baš ta “mala” izlaznost, zbog koje neće da prizna izbore. Iskustvo iz razvijenih zemlja ili našeg okruženja ne daje osnov da se tako nešto može deseti; ali svakako ostaje pravo svakome da odredi koji je broj izašlih koji će poštovati, a normalno bi bilo, pre svega poredeći s ranijim iskustvima. Izlaznost na prethodnim parlamentarnim izborima pada vremenom, mada je sve vreme značajno iznad 50 odsto, (ali npr. na predsedničkim izborima 2004. je bila oko 48 odsto).

Ova razmatranja nikako ne znače da bilo ko upisuje i ispisuje državljane, ukida pravo nekim milionima ljudi da budu birači niti se na ovaj način može davati alibi ili podsticaj međunarodnoj zajednici kako će se ponašati prema našim izborima. Ali to da nas je sve manje za izborne stratege znači u planiranju ciljeva, posebno kod manjih stranaka, a za političku elitu koja se na ovaj ili onaj način nudi biračima trebalo bi da bude, ako već nije, ozbiljan problem i ozbiljna informacija za njihovo političko delovanje koje može ići u pravcu mera za smanjenje depopulacije ili možda čak u pravcu prilagođavanja politike zemlje manjem broju stanovnika.

Jedino što mislim da nikako nije uputno – ignorisati ove činjenice i praviti se da problem i depopulacije i evidentiranja naših ljudi u inostranstvu ne postoji iako ne verujem da iko misli da su stvarno svih 6,7 miliona birača iz Biračkog spiska u zemlji, kao ni da ti birači mogu jednim statističkim ogledom da izgube svoja prava i status.

1. Preseci o stanovništvu u godinama nekih izbora

2. Useljenih državljana Srbije u OECD

Tekst je prenet iz Novog magazina.