Književnost pruža neograničeni prostor slobode

Razgovarao: Aleksa Stošić, Izvor: Novi magazin

Izuzetno književno ostvarenje, ovenčano značajnom nagradom Oceanos za najbolje delo na portugalskom jeziku u 2023, Čovek-tigar i mister Čarls Žoakima Arene (1964), od nedavno je dostupno čitaocima u Srbiji, zahvaljujući RIO Magnus i prevoditeljki Anamariji Marinović. Reč je o romanu u kome fiktivnu radnju pisac temelji na činjenici da je mladi Čarls Darvin kratko vreme boravio na Zelenortskim Ostrvima, gde je, istražujući ondašnju floru i faunu, nabasao na crnca sa velikim belim flekama na koži. Kroz njihovo prijateljstvo, pisac slika bogat i pomalo raskalašan život dvora i višeg društva iz koga dolazi jedan junak (Čarls), čemu suprotstavlja bol i patnju, sumnje i predrasude života domorodaca Brazila i Zelenortskih Ostrva, odakle stiže drugi (Čovek-tigar). Obe sudbine, međutim, nose svoje tajne, strahove i razočaranja, koje autor na kraju romana maestralno prepliće sa istorijskim činjenicama.

Žoakim Arena, u intervjuu za Novi magazin, rađenom posredstvom elektronske pošte, govori o svom književnom putu – između Zelenortskih Ostrva (porekla) i Portugala (života i stvaranja), o dometima književnih nagradama (iz iskustva), o svom angažmanu i dometima kao savetnika predsednika Zelenortskih Ostrva, o modernoj i tradicionalnoj kulturi i medijima…

U vašim knjigama čest je motiv sudara i mešanja dva sveta, dve rase ljudi, dve kulture i tradicije, pa je tako i sa romanom Čovek-tigar i mister Čarls. Da li ga i vi smatrate svojim najboljim delom, kako je to kritika procenila dodelom prestižne nagrade Oceanos?

Tačno je da je jedna od glavnih tema u mojim knjigama susretanje kultura i kretanje ljudi van granica svog kulturnog porekla. Takav je slučaj i sa knjigom Čovek-tigar i mister Čarls, u kojoj spajam dva lika koja dolaze iz različitih kultura, ali to ih ne sprečava da uspostave prijateljstvo, makar ono bilo i ograničeno. I, zaista mislim da je to moja najbolja knjiga dosad. Izabrana je između 1.466 naslova iz Portugala, Brazila i afričkih zemalja koje pripadaju portugalskom govornom području. Smatram da je književnost univerzum u kome je sve moguće i u kome možemo da stvorimo sve pretpostavke ljudske prirode: prijateljstvo, mržnju, solidarnost, ljubaznost, zlo, sve ono što duboko u nama zapravo odražava ono što jesmo, kako kao pojedinci, tako i kao ljudska vrsta. Tačnije, u vremenima u kojima živimo, književnost je najveći prostor u kome možemo imati slobodu. Kad su u pitanju dva glavna lika u ovoj knjizi, priča ima za cilj da stvori sliku u kojoj se slamaju prepreke između nas i njih, iznedrivši tu predivnu stvar koja nas čini ljudima, a to je empatija.

Rođeni ste na Zelenortskim Ostrvima, ali ste već kao dete prešli da živite u Portugalu. Koliko je tradicija i kultura lokalnog stanovništva sa Ostrva uticala na vaše sazrevanje kao pisca?

Rođen sam na tim ostrvima, ali kao pisac sam nastao u Evropi, u Portugalu. Mislim da su to dve prilično različite stvari, posebno što stasavanje kao pisca i intelektualca odražava mesto gde smo odrasli, gde smo se obrazovali, tu su ljudi iz našeg okruženja, knjige koje smo čitali, filmovi koje smo gledali, strasti koje smo doživljavali. Ipak, u kulturi iz koje potičem stekao sam svest o solidarnosti, toleranciji i velikoj želji za otkrivanjem novih svetova, strasti za putovanjima ne bih li video šta se krije iza horizonta, sa druge strane okeana. Na kraju krajeva, ono o čemu pisac piše, njegovo pripovedanje, odražava sve što je proživeo, sve o čemu je sanjao i šta je propatio.

Kroz naraciju u Čoveku tigru… preplićete istorijsku činjenicu da je Darvin zaista kratko boravio na Zelenortskim Ostrvima i tamo doista upoznao „crnog čoveka bele kože“, sa fiktivnom pričom koja čini zaplet romana: Koje su to još istorijske činjenice koje se pominju ili na koje ste se oslanjali u ovom romanu? U kojoj meri su u tu svrhu korišćeni Darvinovi Dnevnici sa Bigla?

Tokom svog boravka na Zelenortskim Ostrvima 1832, Čarls Darvin zapravo se nije lično susreo sa crncem, tim starim bivšim robom, koji ima tako neobičnu priču. Taj deo sam izmislio. Ali dečak sa kožom prekrivenom belim flekama, koga su zvali dečak-tigar, zaista je postojao i doveden je iz Brazila 1786, kad je imao 12 godina, kako bi ostao na dvoru kraljice Marije I. Među ostalim istorijskim činjenicama je i postojanje patuljaka koji su doprinosili egzotici dvora koju je kraljevska porodica gajila krajem 18. veka. Nekoliko događaja koji se pominju, kao što je bekstvo kraljevske porodice u Rio de Žaneiro, kad su Portugal zauzele Napoleonove trupe, takođe su istorijski i dobro dokumentovani. Kao i troje Indijanaca koji su putovali Biglom, koji su zaista postojali, čak su i došli sa Darvinom i trebalo je da ostanu na Ognjenoj zemlji. Čitav roman je priča koja je zasnovana na stvarnim događajima, u realnom vremenu, sa neizmenjenim tokom, a ja sam samo popunio prazan prostor svojom maštom, stvarajući nove likove.

Knjiga otvara brojna pitanja koja zadiru u samu srž ljudskog bića – do poimanja, razumevanja i prihvatanja različitosti. Da li je to što su ljudi drugačijeg izgleda bili cirkuske atrakcije po evropskim dvorovima, odraz želje da se istakne sopstvena nadmoć nad njima? I, je li moguće zamisliti obrnutu situaciju, da u većinskoj crnoj populaciji, ljude bele boje kože prikazuju kao eksponate?

Mislim da je u osnovi tog stava volja za moć, koja je zasnovana na dominaciji, na kraljevskoj moći, što nam je došlo još iz Rima, pa i Egipta pre toga… Tome se dodaje i poimanje o nadmoći bele rase i religije belog čoveka. S obzirom da su domoroci smatrani paganima, bili su izvan čitavog judejsko-hrišćanskog sistema koji je definisao položaj superiornosti u odnosu na ostale koji su bili van njega. Mislim da druge kulture ne bi pokazivale slične manifestacije. Primeri susretanja dve kulture, kroz vekove, završavali su ili smrću stranca ili božanskim divljenjem. Ili tako što bi ih pojeli, kao što je indijansko pleme Tupinamba u Brazilu učinilo sa novopridošlim Portugalcima i Francuzima. Ali mislim da je u društvima koja imaju taj osećaj degradiranja ostalih to samo znak njihovog preterivanja i moralne degradacije.

Književnost na portugalskom jeziku je vrlo bogata, samim tim je nagrada Oceanos izuzetna. Ali danas nagrade (ne samo književne, kao Nobelova, već i one iz oblasti drugih umetnosti, recimo Oskar) kao da su vođene nekim ključem rasne, rodne pa i političke korektnosti. Kakvo je vaše mišljenje o tome?

Nagrade su važne jer čine pisce poznatim široj publici. U mom slučaju, važno je znati da je žiri od 159 ljudi izabrao moj roman sa liste od 1.466 kandidata, iz zemalja kao što su Portugal, Brazil, Angola, Mozambik… Taj izbor je još više učvrstio moju odluku da nastavim da pišem. Ipak, poznato je kako neke svetske nagrade, kao što je francuski Gonkur, britanski Buker ili Nobelova nagrada, mogu imati i političke konotacije, posebno kad je u pitanju Nobelova. Naravno da nam je poznato kako se njihov doprinos odražava na političke i društvene okolnosti sveta u kome živimo. Mnogo je rasprava bilo kod članova francuskog Gonkura, koji su istovremeno i pisci koji bi trebalo da izaberu i glasaju za delo počesto i svojih izdavača, a koja bude sumnju u drugačije motive. Ali kod nas, Oceanos je ekvivalent Bukeru, jer obuhvata književnost svih zemalja u kojima se govori portugalski jezik.

Bili ste savetnik za kulturu predsednika Zelenortskih Ostrva. Možete li nam nešto reći o toj funkciji i situaciji sa kulturom u vašoj državi?

Bio sam savetnik za kulturu predsednika Zelenortskih Ostrva pet godina, do 2021. Ali s obzirom da je to država sa parlamentarnim sistemom, predsednik ne vlada već to čini premijer. No, mislim da je kultura u ovoj zemlji prilično nezavisna od političkih odluka. Oduvek je bilo tako, muzičarima, književnicima, i generalno umetnicima, nikad nisu bili potrebni podsticaji ili sredstva države da bi mogli da rade. Te se nadam da će tako i ostati.

A kako izgleda kultura u svetu – šta je po vama, i kako obeležava u prvoj četvrtini 21. veka – recimo, novi mediji?

Svetska kultura trpi iste fenomene kao i ostali aspekti našeg života. Internet, društvene mreže, digitalizacija, strimovanje, uvođenje novih pravila… Pogledajmo, na primer, veštačku inteligenciju, koja se već sada upliće u umetnost, pa čak i u produkciju knjiga. Mislim da se krećemo ogromnom brzinom tako da je prosto nemoguće steći pravu sliku svega što se dešava oko nas, u svakoj vrsti umetnosti. Ono što mogu da kažem je da, kad je u pitanju književnost, ona ostaje prostor namenjen ljudima, da se pogledaju u ogledalu i prepoznaju sebe kao ljudska bića. Književnost je poslednje ostrvo ljudske prirode, jer sadrži sve ono što čovek jeste, predstavljajući način da se spojimo sa našom prošlošću, našim precima, te održimo vrednosti koje nas definišu kao humana bića.

Gde vidite budućnost štampane knjige u njenoj borbi sa modernom tehnologijom? Da li vi, kao pisac, osećate potrebu da se prilagodite novim trendovima (on-lajn izdanja, audio-knjige i sl) ili ne?

Na ovo pitanje obično imam sledeći odgovor: kad se pojavila fotografija, tamo negde početkom 19. veka, mnogi su rekli da je slikarstvo osuđeno na propast. Pa je onda došao film, krajem tog istog veka i početkom sledećeg, pa su za fotografiju govorili isto, da je to njen kraj. Sredinom 20. veka pojavila se televizija a kritičari su onda rekli da je filmu odzvonilo, jer sad svako ima bioskop u sopstvenom domu. Pa onda možemo da pričamo i o videu kao sudnjem danu za televiziju, koja uprkos svemu nije nestala, iako danas možemo da gledamo Netflix… Drugim rečima, sve što je doživelo smrtnu presudu, danas je prilično živo. Kao na primer ploče na vinilu, koje se vraćaju u velikom stilu. Hoću da kažem – ima mesta za sve i sve će nastaviti da postoji paralelno, dopunjujući jedno drugo. Što se knjiga tiče, biče i obožavatelja elektronske knjige, ali neće nestati oni koji vole papirni otisak, njegov miris, mogućnost dodira, blagog milovanja koje sa sobom u priču unosi magiju i maštu.

Krijući Mengelea

Još jednu knjigu brazilskog mirisa pripremili su urednici u RIO Magnus i ona će se ovih dana naći u knjižarama. Reč je o „knjizi koja nije roman“, kako objašnjava autorka Betina Anton, brazilska istraživačka novinarka, koja se u njoj bavi mrežom ljudi koji su krili „anđela smrti“, nacističkog doktora koji je tri decenije nakon kraja Drugog svetskog rata izbegavao pravdi. Rezultat je izuzetna priča – Tropska Bavarska (Kako se krio dr Mengele), koju je preveo Nead Perišić. „Napisala sam ovu priču na osnovu godina istraživanja zvaničnih dokumenata, kao što su policijske istrage i dosije Federalne policije. Takođe sam pronašla stotinu pisama koje je Mengele napisao ili primio, a koja su zaplenjena u porodičnom domu Liselot i Volframa Bozert, ali su kasnije zaboravljena u haosu arhive Muzeja Federalne policije u Braziliji. Povremeno sam pretraživala časopise, novine i televizijske vesti kako bih shvatila šta su sve svedoci i ostali likovi u ovoj priči hteli da nam kažu. Obavila sam i mnogobrojne intervjue, između ostalog i sa ljudima koji su poznavali Mengelea u Brazilu, lekarima iz ekipe koja je identifikovala njegov skelet, preživelima iz Aušvica, istražiteljima u SAD i Evropi, čak i sa tajnim agentom Mosada Rafi Eitanom, koji mi je u svojoj 90. godini dao jedan od svojih poslednjih intervjua, isključivo za ovu knjigu... Rezultat ovog intenzivnog istraživačkog rada nije Mengeleova biografija... Rezultat ovog rada je jedna izuzetna priča, pravi triler zasnovan na stvarnim činjenicama, gde su korišćene reči koje su izrečene i zabeležene u intervjuima ili dokumentima“, navodi autorka u predgovoru.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.