Klimatske promene u Srbiji

10. Jul 2021.
Nove bolesti, nove štetočine, cvetanje voća kad mu nije vreme, temperature iznad 40 stepeni, poplave, a moguće i tornada, samo su mali deo posledica klimatskih promena koje osećamo posebno mi u ovom regionu, koji se u odnosu na globalni prosek zagreva i zagrevaće se brže nego što je globalni prosek. Zašto i šta je rešenje?
nikola-stojanovic-zR6IuImC7TA-unsplash
Suva Planina. Foto: Nikola Stojanovic / Unsplash

Piše: Jelena Aleksić, Novi magazin

Ako nam ne znači mnogo to što su trešnje u Japanu ove godine procvetale najranije još od 852. godine, otkako se meri cvetanje voća u Zemlji izlazećeg Sunca, možda bismo se mogli zamisliti nad 134 lica koja u samo pet dana umiru od vrućina u Kanadi, u kojoj je temperatura u okolini Vankuvera danima čak 21 stepen iznad proseka za ovo doba godine. Nisu li pomenute dve zemlje ipak predaleko sa različitom klimom od Srbije da bismo ih uzimali za prime? To što su daleko ne znači baš ništa za delovanje klimatskih promena čije posledice Srbija i te kako oseća, baš kao i ceo svet koji u ovom trenutku živi na planeti čija je temperatura u samo 150 godina porasla za ceo stepen, što se nije dogodilo hiljadama godina unazad. I mada zvuči malo ili za neke nedovoljno da bi se obratila pažnja, taj jedan stepen rasta temperature uzrok je onakvih snažnih poplava iz 2014, ovog leta u kojem je oboren rekord s najvišom temperaturom izmerenom u junu i, konačno, decenije u kojoj su probijeni gotovo svi toplotni rekordi otkako se prate temperature.

TALASI: “Srbija nije odvojena od sveta i sve češći i duži toplotni talasi direktna su posledica klimatskih promena. Iako zvuči malo, taj jedan stepen povećanja je iz ugla klimatologije nezabeležena anomalija jer je to parametar koji je hiljadama godina bio stabilan. Uostalom, svi to osećamo mada smo se čak pomalo i navikli na ekstreme. Oni su nam danas skoro pa normalni. Sredinom dvadesetog veka dešavalo se da godinama nema nijednog toplotnog talasa, a sada ih imamo po dva, tri tokom leta, pa čak i proleća, i ljudima je to postalo normalno, mi smo navikli da je vrelo. Kad se vratimo u osamdesete videćemo da je toplotni talas bio redak događaj i ekstrem”, podseća klimatolog Vladimir Đurđević u razgovoru za Novi magazin, objašnjavajući da samo jedan stepen toplija planeta znači sedam odsto više vodene pare u atmosferi, a to onda znači i poplave iz 2014, ali i tornado u Češkoj, a moguće je i još ovakvih pojava na tlu Evrope u godinama koje dolaze.

“Tornada nisu bila nepoznata, ali je tornado ove siline direktna posledica tih sedam odsto više vodene pare u atmosferi. Ovo je bilo samo upozorenje Evropi da može i treba da očekuje još ovakvih hazarda. Tu mislim i na Srbiju, u kojoj nije nemoguće da se dogodi nešto slično”, veruje profesor, stručnjak na polju numeričkog modeliranja klime i analize uticaja klimatskih promena, te prilagođavanja i procene ranjivosti.

A ovo potonje je posebno važno za Srbiju, koja je među najugroženijim zemljama sveta jer se zagreva brže od globalnog proseka. Poređenja radi, najnoviji izveštaj kanadske vlade pokazuje da se ova zemlja zagreva dva puta brže od ostatka sveta. Rusija se zbog svojih arktičkih prostranstava zagreva oko 2,5 puta brže, dok je u Srbiji, prema zvaničnim podacima, trend rasta srednje temperature tri puta veći od trenda rasta srednje globalne temperature i srednje globalne temperature kopna. Uostalom, između 1950. i 2017. devet od 10 najtoplijih godina zabeleženo je posle 2000, da bi 2018. bila proglašena za najtopliju, a onda je već sledeća, 2019. bila još vrelija. Prema procenama profesora Đurđevića, ekstremne vrućine nas očekuju i u naredne tri decenije, a ono što valja očekivati jesu duži toplotni talasi i jači “hazardi”, što bi u prevodu bile obilnije padavine, požari i suše. Nažalost, i u odnosu na prirodne nepogode većih razmera Srbija je ranjivija od većine sveta. Profesor Đurđević nam objašnjava ono što statistika beleži.

“Najpre, u pitanju je geografski položaj, odnosno toplo vreme je povezano s prodorom tople vazdušne mase sa severa Afrike. Zagrevanjem planete u našem regionu će biti više i češće toplijeg vazduha. Međutim, to je samo jedan faktor. Drugo je povezano sa vrstom i količinom hazarda kojima smo skloni, kao i načinima za otklanjanje posledica, a mi se tu ne kotiramo dobro. Kad se napravi spisak hazarda, u šta se ubrajaju poplave, šumski požari, tornada, suše, grad i tako dalje, taj spisak je u Srbiji i na ovim prostorima duži nego što je globalni prosek. Oni koji su od nas južnije patiće uglavnom od suše, dok će oni severnije imati više problema sa poplavama. Mi smo u sredini, pa ćemo teško izbeći išta od pomenutog”, objašnjava profesor, dolazeći do trećeg razloga zbog kojeg je ovaj region tako senzitivan na klimatske promene. Očekivano, u pitanju je novac iliti ekonomska i tehnološka snaga zemlje da se oporavi posle nepogode.

A trenutno stanje je takvo da je samo od 2000. privreda Srbije zbog prirodnih katastrofa izgubila oko šest milijardi dolara, a procena je da bi do kraja decenije mogla štetovati još toliko ukoliko se nešto ne promeni. S tim u vezi UNDP je u saradnji s partnerima izradio Studiju o socio-ekonomskim posledicama klimatskih promena u Srbiji, o čemu Novi magazin razgovara sa Miroslavom Tadićem, koji se najdirektnije bavi ovim pitanjima. On zaključuje da bi “za Srbiju najskuplji scenario bio da nastavi business as usual, to jest da ignoriše troškove u vezi sa klimatskim promenama, uključujući i ublažavanje i adaptaciju”.

“Istovremeno, nešto veće investiranje do 2030. vodi ka značajno manjim ukupnim troškovima, a svakako značajno smanjenim gubicima i štetama”, analizira Tadić, podsećajući da je od pomenutih šest milijardi gubitka 70 odsto povezano sa sušom i visokim temperaturama.

“Sa druge strane, privredni razvoj mora da prati globalne i evropske tokove u cilju očuvanja kompetitivnosti. U kontekstu pristupanja EU poruka je jasna: privreda mora da primeni mere dekarbonizacije i pokrene se ka ugljeničnoj neutralnosti, privredni rast moramo da razdvajamo od potrošnje resursa kroz prelazak na cirkularne modele poslovanja. Zasad to još uvek nije slučaj. Energetski intenzitet javnog sektora i privrede i dalje je visok, a proizvodnja te energije i dalje je dominantno iz fosilnih goriva – 70 odsto iz uglja lignita. Stopa reciklaže i ponovnog korišćenja otpada, odnosno sekundarnih sirovina je i dalje ispod 10 odsto, što rezultira godišnjim ekonomskim gubicima i do 50 miliona evra”, iznosi Tadić, skrećući pažnju na još jedan, možda i ključan problem, a to je zdravlje, pa i život ljudi.

POSLEDICE: Podsetimo da je tokom toplotnog talasa u Evropi 2003. stradalo čak 30.000 ljudi, dok je u Rusiji 2010. iz istog razloga preminulo 10.000 ljudi. Kako objašnjava profesor Đurđević, ovo što se nedavno dogodilo u Kanadi da tokom pika toplotnog talasa ljudi umiru, nije uobičajeno jer se uglavnom posledice osećaju kad prođu vrućine.

“Organizam se bori neko vreme, a onda nastupaju šlogovi, infarkti, aktiviraju se hronične bolesti i telo jednostavno strada. Srbija ne prati ove podatke i stanje je sigurno mnogo lošije nego što mi možemo da analiziramo”, poručuje profesor Đurđević, a Tadić se poziva na podatke međunarodnih institucija, nabrajajući:

“Shodno podacima iz izveštaja međunarodnih organizacija, poput Svetske zdravstvene organizacije, zdravstvene posledice ovakve, linearne i visokougljenične privrede su takođe vidljive, a to su 3.000 preuranjenih smrti godišnje, 8.000 hroničnih bolesti, što je trošak šest do 11,5 milijardi evra po privredu i budžet, uključujući i gubitke od 1.000 radnih sati godišnje. Zbog svega toga ulaganje u ublažavanje klimatskih promena i u prilagođavanje zahteva trenutnu akciju, uključivanje svih sektora i udruživanje resursa”, mišljenja je Tadić, baš kao i profesor Đurđević, koji insistira na tome da budućnost nije konačna naročito ako se ima u vidu Pariski sporazum kojim se cela planeta obavezala da će smanjiti emisiju ugljen-dioksida kako se globalna temperatura ne bi povećala za više od dva stepena.

Jer, ako se to ne bi dogodilo, do kraja veka Zemlja bi bila jedan toplotni talas. U Srbiji, konkretno, to bi značilo da su šume bukve (a takvih je najviše u zemlji) izgubile klimu u kojoj mogu opstati, a da se suša iz 2012. koja je prepolovila rod kukuruza dešava ne jednom u deset godina već osam od deset godina.

“Međutim, treba imati u vidu da se to ne mora dogoditi, da smo na raskrsnici koja nije nimalo težak izbor. Sigurno je da će se klima menjati u ovom procesu dekarbonizacije i da ćemo i u naredne dve, pa i tri decenije osećati posledice, ali zamenom fosilnih goriva za obnovljive izvore energije čovek, pa i Srbija mogu izabrati humanu opciju za život kako za nas tako i za biljni i životinjski svet. Uostalom, mi se danas suočavamo sa činjenicom da tigrasti komarac više nije uvoznik iz toplih zemalja već insekt koji se navikao i koji živi u našoj klimi. Poljoprivrednici uočavaju nove vrste štetočina, a o preuranjenom cvetanju biljaka da i ne govorimo”, podseća profesor.

Vezano za tigraste komarce, u pitanju je jedan od šest najopasnijih vrsta u svetu, insekt koji prenosi čak 20 virusa i koji se u Srbiji sporadično pojavljivao i prošlog veka, ali je tokom zime umirao. Kako su zime postale toplije, uspeo je da preživi, a da se potom i razmnožava.

Profesor Đurđević je surovo iskren kad kaže da su klimatske promene samo još jedan primer nepravičnosti i stvaranja još većeg jaza između bogatih i siromašnih.

“Njih su izazvale tehnološki najrazvijenije zemlje jer su emitovale najviše ugljen-dioksida, ali će najpogođeniji biti najsiromašniji i ekonomski najslabiji jer nemaju mogućnost brzog oporavka. Kada uragan u Majamiju napravi štetu od 100 milijardi dolara, SAD ne moraju kao mi da traže međunarodnu pomoć da se oporave, a šteta od poplava je kod nas bila 100 puta manja”, poredi profesor, smatrajući i ovaj primer baš kao i Tadić samo dodatnim razlogom za prelazak na čistu energiju. Svestan da to nije ni lako ni jeftino u Srbiji, Tadić naglašava brojne izazove s kojima se suočava “zeleni biznis” u zemlji, ističući na prvom mestu nedovoljno investicija u cirkularne poslovne modele i nedostatak podsticajnih mera i procedura, kao i nedovoljnu saradnju između javnog i privatnog sektora.

“Dodatni motiv za zelenu transformaciju u Srbiji je i nedavno usvojena Zelena agenda za Zapadni Balkan sa Ekonomskim i investicionim planom: podrška dugoročnom ekonomskom oporavku regiona, digitalizaciji i zelenoj tranziciji, usaglašavanju s pravnim tekovinama EU. U okviru tog paketa EU je namenila devet milijardi bespovratne pomoći državama Zapadnog Balkana za zelenu transformaciju (uključujući privredu i javni sektor). Međutim, da bi se to desilo, potrebni su nam projekti i planiranje investicija koje vode ka dekarbonizaciji privrede i društva i jačanju klimatske otpornosti. Država to sama ne može da ostvari. Uloga privatnog sektora u tranziciji ka inkluzivnoj, niskougljeničnoj i cirkularnoj ekonomiji je od suštinske važnosti, s obzirom na to da su javna sredstva očigledno nedovoljna za plaćanje troškova tranzicije. Takođe, važno je napomenuti da investicije moraju da uzmu u obzir ne samo osmotrene već i očekivane promene klime u Srbiji”, podvlači sagovornik Novog magazina, navodeći i šta to u praksi znači:

“Mostove, puteve, zgrade i fabrike ne pravimo da traju kratkoročno već za period od 50, 100 i više godina. Da bismo izbegli katastrofalne posledice poplava iz 2014. ili 2016. po kritičnu infrastrukturu, neophodno je da projektovani klimatski parametri postanu sastavni deo projektno-tehničke dokumentacije. Jedan od načina je da klimatske promene postanu sastavni deo procena i strateških procena uticaja na životne sredinu, kao i da se klimatske promene više integrišu u politiku smanjenja rizika. U krajnjoj liniji, razvojne banke, poput Evropske investicione banke, više neće odobravati povoljne zajmove za projekte koji ne uvažavaju aspekt klimatske otpornosti ili mera ublažavanja”, podseća Tadić u zaključku.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.

Share