Kim Tui: Licem u lice sa strahom

Razgovarala: Anđelka Cvijić, Novi magazin

Uloga prošlosti jeste da nas gura napred, ne da nas vuče nadole, uverenje je kanadske književnice vijetnamskog porekla Kim Tui koja, pišući, istrajno pokušava da sećanja iskoristi kako bi izgradila i svoju sadašnjost, i svoju budućnost. Taj stav učvrstila je sopstvenom životnom pričom – rođena je 1968. u Sajgonu, u vreme čuvene Tet ofanzive, i kao desetogodišnja devojčica sa roditeljima i sa dva brata izbegla je u Kanadu gde, u Montrealu, i danas živi. Traumatično putovanje u ribarskom brodiću, potom boravak u izbegličkom logoru u Maleziji i konačni dolazak u Kanadu, opisala je u svom prvom romanu Ru, objavljenom 2009, kojim je odmah osvojila veliki broj književnih nagrada i priznanja. Od tada do danas, Ru je preveden na 29 svetskih jezika, između ostalih i na srpski – Ru je 2011. objavio beogradski Clio, a Kim Tui je bila već dvaput i gost svog izdavača u Beogradu.

Sećanja prožimaju i naredne knjige Kim Tui, takođe prevedene na srpski jezik: u izdanju Clio godinu dana kasnije izašla je i zbirka epistolarnih zapisa A sada ti sa italijanskim piscem Paskalom Janovjakom, a novosadska Čarobna knjiga objavila je roman Man.

Najnovije delo ove spisateljice, pod naslovom Em, nedavno se pojavilo u izdanju IK Clio, u prevodu Ljiljane Mirković sa francuskog jezika. Neobičnog naslova koji i u uvodu u roman, ali i u ovom intervjuu za Novi magazin Kim Tui objašnjava, Em je knjiga koja, kako kritika ocenjuje, iznijansirano i spontano otvara užasavajuću priču – rat, razočaranja koja ga prate i borbu za preživljavanje. Iskrenost i nepretencioznost, prirodnost kojom piše o tragedijama ljudi osnovna su obeležja uznemirujuće i opominjuće proze Kim Tui, koja je i zbog toga pre tri godine bila jedan od tri kandidata u najužem izboru za Nobelovu nagradu za književnost.

Em je roman koji govori o Vijetnamskom ratu i njegovim monstruoznim posledicama: autorka navodi činjenice od kojih čitaocu zastaje dah. Podsećanja radi: u ratu između SAD i Severnog i Južnog Vijetnama učestvovalo je 8.744.000 vojnih lica; 58.177 američkih vojnika je poginulo, 153.303 ranjeno; 1,5 miliona vojnih lica i dva miliona civila poginulo je u Severnom Vijetnamu; 255.000 vojnih lica i 430.000 civila poginulo je u Južnom Vijetnamu. I to nije sve: vijetnamsko nebo bojila je duga prelepim ali otrovnim bojama – 20 miliona galona (77,7 milijardi litara) herbicida iz nje je poprskalo više od četvrtine teritorije Vijetnama, a rezultat je tri miliona otrovanih ljudi i milion urođenih malformacija koje, kako Kim Tui tegobno-ironično kaže, potvrđuju ljudsku genijalnost! I pita se zašto nijedan spisak ne nabraja siročad, udovice, propale snove, slomljena srca…

Kim Tui piše na francuskom jeziku, i dosad ima pravi buket nagrada i priznanja. Za Ru je dobila RTL za književnost 2010. na Sajmu knjiga u Parizu, a potom Guvernerovu nagradu, najveće kanadsko literarno priznanje. Roman Em bio je u širem izboru za literarne nagrade Giler i Gran pri grada Montreala za književnost za 2021. Na Sajmu knjiga u Frankfurtu pre nepuna dva meseca bila je u delegaciji pisaca iz Kanade, u okviru počasnog gostovanja te zemlje, a povodom prevoda Em na nemački jezik.

Svojim odgovorima u ovom intervjuu, i pored svega što je preživela, Kim Tui koja dosledno veruje u bolje, dodaje posebno simpatičan začin – smajlije!

Kad smo tačno pre deset godina razgovarale dok ste bili gost svog izdavača u Beogradu, rekli ste da je od naših sećanja nemoguće pobeći. Zato je važno da naučimo šta nam je sa njima činiti. Šta ste tokom ovih godina naučili?

Naučila sam da i te kako zaboravljamo, da nova sećanja ponekada brišu ona stara. Takođe sam naučila da sećanjima ne treba verovati, i da su emocije jedino što ostaje. Možda se ne sećam tačno oblika i boje sobe, ali se odlično sećam spokojstva koje sam osećala kada bih u njoj zaspala na onom starom kauču.

Rekli ste i da istorija nikad neće pisati o suzama. Ali vi ste ta koja o suzama piše, a vaše knjige izazivaju suze kod čitalaca. Svejedno, čini mi se će jednog dana suze napisati istoriju sveta. Da li se slažete?

Od trenutka kad smo se upoznale pre deset godina, toliko sam plakala zbog sve lepote koju sam sposobna da sve više i više sagledavam oko sebe, zbog svih emocija za koje nisam ni znala da ih posedujem; plakala sam zbog svog nepoznavanja svih tih stvari koje je trebalo da spoznam, i bolje upoznam. Ali i dalje samu sebe disciplinujem – da pišem jedino kada, i gde mogu da delim lepotu – lepotu usred okrutnosti, prljavštine, suza. Lepotu čak iako je ona jedva slučajna tačkica u knjizi od 1.000 stranica.

Naslov vaše prve knjige, Ru, znači potočić, ali metaforično to je potočić suza, bola i patnje na francuskom jeziku; na vijetnamskom, on znači uspavanka. Za novi roman, Em, izabrali ste takođe enigmatični naslov od jedne reči?

Em je vrlo česta i poznata reč koju upotrebljavaju SVI Vijetnamci najmanje 1.000 puta dnevno! Ali glagol aimer (fr. voleti, eme, prim. AC) u zapovednom načinu em se retko čuje. Mislim da moramo sebe da podsećamo da je naša misija na zemlji ljubav, što je veoma zahtevni zadatak. Pokušavam da nas podsećam na istrajavanje u tom da volimo: Aime! – Voli!

Očigledno je da vam se sviđa igra sa tajanstvenim značenjima u različitim jezicima?

Volim reči zbog onoga što nose u sebi. One otkrivaju toliko mnogo o jednoj kulturi, ali i o svom vremenu, o svojoj geografiji, svojoj istoriji. Camarade u Kvebeku je drug iz razreda; u Vijetnamu i u bivšim komunističkim zemljama on je politika. Nebinarno je reč 21. veka, dok je fenjerdžija iz sasvim drugog vremenskog doba.

Dobili ste niz vrlo značajnih književnih nagrada, i bili ste u najužem izboru za Nobelovu nagradu za književnost 2018. Kako se osećate kao jedan od najpoznatijih i najcenjenijih pisaca našeg vremena?

Moja me majka često podseća da te nagrade znače da moram da radim još više da bih ih zaslužila. Istina je da ja iste ljude volim i dan pre, i dan posle nagrada… i iste heroje, iste prioritete, iste prijatelje. O nagradama razmišljam kao o mogućnostima koje mi se pružaju da, uz pomoć mikrofona, progovorim još snažnije u ime onih koji takvu mogućnost nijednom ne dobiju. Te me nagrade na prvom mestu i, pre svega, čine još odgovornijom da budem onakav čovek kakav želim da budem.

U vašim knjigama govorite o užasu i o besmislenosti ratnog razaranja, uništavanja života običnih ljudi koji ne mogu da se naviknu na nasilje i surovost, a i ne znaju kako bi… Kako uopšte mogu da nauče da ne mrze svoju sudbinu, i da vole svoje živote?

Život je moćan upravo zbog toga. Sve do poslednjeg daha on odbija da nas izneveri. I uvek pronalazi način da nas nas uspravi, da nas natera da nastavimo još jedan kilometar…

Strah i zebnja su dve psihološke kategorije. Strah je konkretan; zebnja je iscrpljujuća zbog očekivanja opasnosti… Kako se boriti protiv njih?

Od svog detinjstva, ja sam se svega bojala. Onda mi je moja mama otkrila trik. Rekla je da je Strah nalik čudovištu. I da zato treba da mu se zaista približim, da mu se približim toliko da više celo čudovište ne mogu da vidim. Onda će mi pred očima biti samo njegovi parčići i komadići. Tako ga više neću prepoznati. I 99,9 odsto vremena čudovište baš nije čudovište. Tako ja pobeđujem strah. Danas je Strah za mene postao pokazatelj da treba da idem napred, jer on znači da ću da se oprobam u nečem novom, da ću iz toga nešto novo naučiti, da ću na ovaj ili onaj način sazreti, i ojačati.

Na isti se način odnosim i prema zebnji – tako što se gledamo lice u lice…

Dolazak u novu sredinu na prvom mestu znači stvaranje novog identiteta, od jezika do društvenih veza. Da li to automatski znači odustajanje od starih?

Nijedan od njih nisam napustila. Novi jezici, nove veze i poznanstva, nove navike, sve su to dodatni, novi slojevi, novi začini, nove boje koje je trebalo dodati. Sendvič od šunke i putera je odličan, ali ako dodate paradajz, salatu, korijander, kap soja sosa, paštetu… dobićete banh mi, koji je mnogooo ukusniji.

Kako su vaše životno iskustvo izbeglištva, i izazovi adaptacije na novu kulturu uticali na vaš život?

Tako što su obogatili moj život hiljadama slojeva. Prema rečima moje mame (ponovo) mi smo rođeni kao nebrušeni dijamanti. Svaka osoba koju upoznamo, svaki izazov sa kojim se suočimo, izglača jednu više stranu dijamanta. To ide samo po sebi, bez primedbi da je za to potreban veliki napor – u smislu padova i ustajanja – da se nova kultura prihvati. Ali na kraju svi postajemo bogatija verzija sebe samih. Jedan običan primer: da nisam prošla kroz iskustvo izbeglice / imigranta, verovatno bih govorila samo jedan jezik, umesto tri, što znači da bi i moj horizont nužno bio uži, i moje razumevanje sveta mnogo manje slojevito.

Da li je roman Em vaša najličnija knjiga? Na koji način autobiografski momenti tako duboko utiču na vašu književnost?

Nisam od onih koji imaju veliku maštu. Sve što mogu da radim jeste da delim komadiće i deliće stvari i ljudi za koje smatram da su zanimljivi, lepi i da poseduju smisao. Moj je problem u tome što sve, i svi oni imaju svoju priču koja traži da bude ispričana – svaka je priča vredna, sve su izuzetne, sve su fascinantne. Kako izabrati?!?

U Operaciji Babylift koja je jedna od strašnih tema u romanu Em hiljade beba iz Južnog Vijetnama prebačeno je avionima u SAD, Australiju, Francusku, Zapadnu Nemačku i Kanadu, gde su usvojene. Da li ste ikad sreli nekog ko je bio jedna od tih beba?

Ima mnogo te dece koja pričaju svoje sudbine na internetu. Dakle, nisam morala nikoga od njih da lično upoznam.

Vaše knjige su vrlo popularne i rado čitane u Srbiji, a Beograd ste posetili već dvaput. Da li planirate da dođete i treći put?

Čekam poziv! Bila su to dva nezaboravna putovanja. I, kako bi Francuzi rekli: nikad 2 bez 3.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.