Kako virus menja pogled na svet

Piše: Ivan Krastev i Mark Leonard*

Covid-19 kriza verovatno je najveći društveni eksperiment u našem životu. Ne znamo kada i kako će se završiti. Još uvek je previše rano prognozirati koliko radikalno će promeniti način na koji Evropljani vide svoja društva. Ali već možemo da vidimo da pandemija menja način na koji Evropljani gledaju na svet izvan Evrope i, posledično, na ulogu koju Evropska unija ima u njihovim životima.

U sledećoj fazi krize, kako vlade budu sakupljale novac za fond za oporavak, biće potrebno da u obzir uzmu i politiku. Uspostavljanje ispravne politike neće biti dovoljno, biće potrebno da vlade i lideri EU takođe pronađu pravu retoriku i okvir za zadobijanje podrške javnosti za njihovu politiku. A da bi to uradili, biće potrebno da shvate kako je i da li je covid-19 promenio strahove i očekivanja javnosti.

Da bi se utvrdilo kako se pandemija odražava na stavove evropskih građana o politici, društvu i mestu Evrope u svetu, Evropski savet za spoljne odnose (ECFR) organizovao je anketu koja je sprovedena među više od 11.000 građana u devet zemalja širom Evrope – u Bugarskoj, Danskoj, Francuskoj, Nemačkoj, Italiji, Poljskoj, Portugalu, Španiji i Švedskoj – čime je pokriveno više od dve trećine stanovništva i BDP Evrope.

Počinje da se ustaljuje mišljenje da je covid-19 prouzrokovao nagli skok podrške javnosti za upravo osnaženu ulogu države, povratio poverenje u ulogu stručnjaka i ojačao sile i evroskepticizma i evropskog federalizma. Ali rezultati naše ankete osporavaju sve tri pretpostavke i pokazuju da predstavljaju iluzije koje bi mogle da uvale evropske vlade u nevolje s javnim mnjenjem kako budu planirale oporavak.

Kontinent je pre krize sve više bio podeljen između proevropskih kosmopolita i evroskeptičnih nacionalista. Anketa ECFR pokazuje da umesto da snaži jedan ili drugi tabor, virus briše razliku između njih. S jedne strane ispostavlja se da su mnogi nacionalisti shvatili da je evropska saradnja jedini način da se očuva relevantnost njihovih nacija-država. Sa druge strane, mnoge kosmopolite su uvidele da u svetu koji je stisnut između Kine Sija Đinpinga i Amerike Donalda Trampa najveća nada Evrope da očuva svoje vrednosti počiva na snaženju njihovog sopstvenog “strateškog suvereniteta”, a ne u uzdanju u globalne multilateralne institucije.

Ovo novo raspoloženje stvara neverovatno mnogo prostora za oživljavanje evropskog projekta. Međutim, ako članovi vladajuće klase širom Evrope ne razbiju svoje iluzije o onome šta se dešava, rizikuju da ga protraće.

PRVA ILUZIJA

Kriza je stvorila novi konsenzus u Evropi, ubedivši veći deo javnosti da podrži veću ulogu države.

Povratak “velike vlade” je činjenica. Ali ona se na mnogim mestima nije vratila na zahtev naroda već zbog toga što su elite zadobile nova ovlašćenja za suočavanje s pandemijom. Naša anketa pokazuje da je broj ljudi koji je izgubio poverenje u kapacitet vlade da deluje veći od broja ljudi koji preferiraju intervenciju vlade nakon krize.

U okviru dva odvojena dela u našoj anketi pitali smo kako se menja poverenje u moć vlade generalno i kako ispitanici ocenjuju učinak njihove vlade tokom krize. U svih devet evropskih zemalja samo je 29 odsto reklo da imaju više poverenja u vladu i da istovremeno veruju da je učinak njihove vlade bio dobar tokom krize. Nasuprot tome, 33 odsto je izgubilo poverenje u moć vlade, dok istovremeno ne odobravaju način na koji njihova vlada deluje.

Naravno, ove združene brojke maskiraju ogromne varijacije između država članica EU. Jedan ekstrem je Danska, gde 60 odsto birača ima i više poverenja u moć vlade nego ranije i veruje da je učinak njihove vlade dobar. Drugi ekstrem je Francuska, gde 61 odsto ima manje poverenja u vladu samu po sebi i ima negativnu percepciju njenog učinka.

DRUGA ILUZIJA

Kriza je dovela do skoka podrške za stručnjake.

Milioni ljudi savesno su slušali savete medicinskih stručnjaka za vreme karantina, ali naša anketa ukazuje da je onoliko hvaljeni povratak poverenja javnosti u struku iluzija.

Da bismo zaista zadrli u ovo pitanje, ispitanici u anketi namerno nisu stavljeni pred dve mogućnosti odgovora pitanjem o stručnjacima – “Da li im verujete ili ne?” i umesto toga ponuđene su im tri opcije. Pitanjima u anketi nije se težilo da se prosto utvrdi koliko ljudi nauku smatra korisnom za društvo već i da nam se omogući da napravimo razliku između dva različita izvora nepoverenja.

Prvi je klasičan manjak poverenja, koji potiče od prirode naučnog istraživanja – od činjenice da se stručnjaci ne slažu jedni sa drugima. Ali smo naišli i na veliki broj ljudi koji su inače pozitivni prema potencijalu naučnog znanja za rešavanje problema, a koji misle da vlade koriste stručnjake za opravdavanje odluka koje su već doneli, a ne da bi ih informisali.

Naša anketa je pokazala da većina građana u većini država članica ne veruje stručnjacima i vlastima. Zapravo, ključno otkriće u anketi jeste da mnogi građani smatraju da su stručnjaci čvrsto vezani za politički proces, da su predmet manipulacije i instrumentalizacije, umesto da su nezavisni i distancirani od političkih sporova, te da pružaju objektivnu istinu. Od onih koji su izrazili mišljenje o ovom pitanju samo 35 odsto ispitanika veruje da može da ima koristi od rada stručnjaka, dok 38 odsto smatra da su političari instrumentalizovali stručnjake i da kriju informacije od javnosti, a 27 odsto generalno ima malo vere u stručnjake.

TREĆA ILUZIJA

Kriza je dovela do naleta i nacionalističkog evroskepticizma i proevropskog federalizma.

Kada je došlo do prvog udara krize mnogi su strahovali da će to uzrokovati evroskeptični momenat. I dok je izbeglička kriza društvo podelila na nacionaliste i proevropljane, naša anketa ukazuje da je ova kriza izbrisala razliku između ove dve grupacije. Podaci iz ankete su na prvi pogled paradoksalni.

S jedne strane, možemo da vidimo da ljudi u svim anketiranim državama članicama smatraju da je EU loše odgovorila na krizu, pri čemu je u svim zemljama većina rekla da EU nije dorasla izazovu. To uključuje 63 odsto u Italiji i 61 odsto u Francuskoj. Zasebno smo pitali da li su se stavovi ispitanika prema institucijama EU pogoršali tokom krize. Većina u Italiji, Španiji i Francuskoj odgovorila je potvrdno (58 odsto, 59 odsto, odnosno 41 odsto).

Možda je više zabrinjavajuće od toga što veliki broj njih kaže da je učinak EU bio loš to što još više njih kaže da je EU nebitna. U svim zemljama je više ljudi koji veruju u ovo, a ne u suprotno, pa tako, na primer, više od polovine ispitanika u Francuskoj smatra da je EU irelevantna.

Sa druge strane, ogromna većina ljudi u svim anketiranim zemljama kaže da su oni sada uvereniji u potrebu za daljom saradnjom EU nego što su bili pre krize. I dok je naša anketa iz 2019. pokazala da postoji obrnuta korelacija između poverenja u nacionalne vlade i poverenja u institucije EU, to ove godine nije bio slučaj. Ispostavlja se da su naučili da je država-nacija bitna, ali da istovremeno, prema rečima nemačke kancelarke Angele Merkel, “država-nacija nema budućnost ako je sama”.

Jedna indicija koja to objašnjava možda potiče od toga što je kriza građanima pružila osećaj da su njihove države prepuštene same sebi u sve opasnijem svetu. Pitali smo građane koje su druge zemlje ili organizacije pružile podršku i solidarnost njihovoj zemlji dok se odvijala kriza. Podaci su uznemiravajući. Ogromna većina je osećala da nije bilo nikog da im pomogne. Izgleda da je kriza takođe nanela značajnu i trajnu štetu reputaciji dva najveća ekonomska partnera Evrope – SAD i Kini.

Tri mentalna modela

 

Iako pandemija još uvek nije promenila nacionalne političke preferencije Evropljana, novi podaci ECFR-a pokazuju da je znatno promenjen način na koji oni vide svet izvan Evrope. Ako detaljnije proučimo podatke, možemo da konstruišemo tri mentalna modela koje koriste evropski građani da bi shvatili svet posle krize.

Prvo, imamo “DIYerse” (Do-It-Yourself-uradi sam), koji smatraju da će geopolitika posle krize biti poput one iz 19. veka, kada je svaka nacija bila za sebe. Oni čine 29 odsto anketiranih. Neki veruju da njihova država poseduje kapacitete da stvara saveze sa drugim igračima da bi odbranila sopstvene interese. Drugi nemaju veru u svoju državu, ali ne vide izglede za efikasnu saradnju ni na evropskom ni na globalnom nivou.

Drugo, imamo “Nove hladne ratnike”, koji čine 15 odsto anketiranih. Ljudi sa ovakvim pogledom na svet smatraju da će geopolitika ličiti na onu iz 20. veka. Oni veruju da je budućnost bipolarna, sa SAD kao liderom slobodnog sveta i s Kinom kao liderom autokratske osovine koja uključuje države poput Rusije i Irana.

I konačno, najveća i politički najvažnija grupa jesu “Strateški suverenisti”, koji čine 42 odsto anketiranih. Ovi građani imaju tendenciju da veruju da će 21. vek predstavljati svet blokova i regiona. Prema njihovom mišljenju, značaj Evrope u ovoj novoj eri zavisiće od kapaciteta EU da deluje jedinstveno. Ovaj pogled na svet menja tradicionalnu liniju podele na globaliste i nacionaliste. S jedne strane, nacionalisti počinju da shvataju da njihove države mogu da budu suverene samo kao deo evropskog bloka. Sa druge strane, razočarani globalisti počinju da shvataju da njihov san o multilateralnom svetu globalnog rukovodstva ne može da bude ispunjen ako su Tramp, Si i Vladimir Putin na vlasti.

Nije covid-19 preobrazio dojučerašnje kosmopolite u današnje nove “Strateške suvereniste”, već neuspeh međunarodne zajednice da osmisli zajednički efikasan odgovor. Za njih Evropa više nije pretežno projekat koji je prvenstveno motivisan idejama i vrednostima; to je zajednica vere koja mora da se drži zajedno da bi povratila kontrolu nad svojom budućnošću. Sve zemlje imaju predstavnike iz sve tri grupe.

Oni koji veruju u “regionalni” svet prognoziraju da pobednici ili gubitnici krize izazvane covidom-19 neće biti pojedinačne nacije-države ili posebni politički sistemi već regioni i blokovi koji mogu ili ne mogu da projektuju moć na svetskoj pozornici. Zato je za Evropu najbolja šansa da izbegne da postane dužnik drugim blokovima regionalna konsolidacija i stvaranje jedinstvenije i moćnije EU.

*Ivan Krastev je predsedavajući Centra za liberalne strategije u Sofiji i stalni saradnik na Institutu za humanističke nauke u Beču. Mark Leonard je jedan od osnivača i direktor ECFR-a.

Tekst “Europe’s pandemic politics: How the virus has changed the public’s worldview” u celini na engleskom jeziku možete pročitati na www.novimagazin.rs.

Priredila: M. Kojčić

 Kontinent je pre krize sve više bio podeljen između proevropskih kosmopolita i evroskeptičnih nacionalista, a anketa ECFR-a pokazuje da umesto da snaži jedan ili drugi tabor, virus briše razliku između njih

Novo raspoloženje stvara neverovatno mnogo prostora za oživljavanje evropskog projekta

Članak je prenet sa portala Novi magazin.