Kako demografija utiče na politiku

Piše: M. Kojčić, Novi magazin

Kada se brojevi menjaju, menja se vlast. U priči o demokratiji tvrdi se da se vlast menja zato što birači menjaju mišljenje. Ali u realnosti, vlast se može menjati i kada se menja stanovništvo. To bi moglo da se dešava zato što stasavaju nove generacije sa snažnim kolektivnim preferencijama, kao što je bio slučaj u zapadnim demokratijama šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Moglo bi i da bude zato što se pozamašna grupa novih birača pridružuje političkoj zajednici i reorganizuje je. Upravo je to ono što se desilo u mnogim zemljama kada je uvedeno univerzalno pravo glasa. Centralna i Istočna Evropa pak iskusile su još jedan oblik ovog fenomena. Milioni ljudi su otišli, mahom na Zapad, a liberalnim političkim snagama u Centralnoj i Istočnoj Evropi opala je moć jer su njihovi birači bili među onima koji su otišli, ukazuje Ivan Krastev, predsedavajući Centra za liberalne strategije u Sofiji i stalni saradnik Instituta za humanističke nauke u Beču, u svom tekstu “Strah od opadajućih brojki”, koji je objavljen u u januarskom izdanju Žurnal demokratije posvećenom tridesetoj godišnjici njegovog postojanja.

Kombinacija opadanja populacije, ekonomske nesigurnosti i masovnog priliva migranata u Evropu spolja i između evropskih zemalja, navodi Krastev, mogla bi dramatično da promeni politiku evropskih nacija-država i načine na koje vlade pokušavaju da oblikuju tu politiku. Demografski šok koji se danas izražava u delovima Evrope uzrokovan je političkim strahovima od demografskog pada, depopulacijom i sve većim jazom u prilikama i socijalnim stavovima između metropolskih centara i zabačenih područja.

STRAH

“Strah od toga da se bude brojčano nadjačan duboko je ukorenjen u politici. Taj strah je naročito jak u demokratskoj politici, gde to znači da je neko nadglasan. Ono što je tu najbitnije jeste biti većina i upravo iz tog razloga zamišljene izborne preferencije pridošlica uvek imaju veliku težinu kada vlada mora da odluči da li da im da politička prava u nekom posebnom istorijskom trenutku”, navodi Krastev i naglašava da način na koji će današnje etnokulturne većine koje se smanjuju pokušati da sačuvaju svoju moć i identitet uprkos padu populacije i sve intenzivnijoj migraciji doprineti definisanju budućeg karaktera evropske demokratije i mogao bi da utiče na opstanak demokratskih režima.

Kada se Evropljani osvrnu po svetu, primećuje Krastev, vide da njihov udeo u globalnoj populaciji opada, dok neevropljani masovno migriraju u Evropu. “Evropljani i dalje brojčano dominiraju u Evropi, ali počinju da zamišljaju budućnost u kojoj oni predstavljaju progonjene manjine, a demokratija bi mogla da postane njihov najgori neprijatelj”, ukazuje Krastev. Međutim, uprkos strahu od ogromnog priliva pridošlica, smatra on, imigranti su upravo ono što je Evropi potrebno.

“Stopa rađanja Evropljana najniža je ikada zabeležena u nekom velikom regionu sveta. Pojedine vlade nude podsticaje za rađanje još dece, ali mladi Evropljani koje brine opasnost od klimatskih promena ili glad na drugim mestima na planeti dovode u pitanje ove napore. Slika je naročito mračna u Centralnoj i Istočnoj Evropi, gde je stopa rađanja niska, a stopa iseljavanja stanovništva visoka. UN procenjuju da su države ovog regiona od 1990-ih izgubile oko šest odsto ukupnog stanovništva ili oko 18 miliona ljudi… Dok biračka tela u mnogim evropskim demokratijama zahtevaju da se ograniči broj stranaca kojima je dozvoljen ulazak u zemlju, Evropi su potrebni imigranti. Bez njih neće biti načina da se održi fiskalno zdravlje i životni standard ili možda čak da se obezbedi fizičko staranje za starije Evropljane. U odsustvu imigracije ogromnih razmera evropske države blagostanja osuđene su na propast”, zaključuje Krastev.

Kako ukazuje, važno je imati na umu da strah od migracije i povratak nacionalizma poprimaju i liberalne i neliberalne oblike. U liberalnoj verziji strah se ogleda u tome da bi priliv ljudi iz nedemokratskih zemalja mogao da razjeda demokratsku građansku kulturu društava domaćina. Prema konzervativnoj verziji novog nacionalizma, strah se ogleda u tome da će imigranti različitog kulturološkog i verskog porekla uništiti nacionalni identitet i hrišćanski karakter društava domaćina.

Krastev podseća da su revolucije, svetski ratovi i talasi etničkog čišćenja u dvadesetom veku promenili etničku mapu Evrope, te da su sve te traume i previranja iza sebe ostavili Evropu čije su države i društva postali manje-više etnički homogeni. “U dvadesetom veku etnička homogenost smatrala se načinom da se smanje tenzije, poveća bezbednost i učvrste demokratski trendovi. Na manjine se gledalo s nepoverenjem”, napominje Krastev.

ZABORAVITI LEKCIJU 21. VEKA

On, međutim, naglašava da 21. vek donosi veću raznolikost, te će društva morati da zaborave ono što mnoga od njih smatraju lekcijom dvadesetog veka. “Ako je dvadeseti vek u Evropi bio vek nemešanja, 21. vek je vek ponovnog mešanja. Iza izazova migracije s kojim se suočavaju centralnoevropske i istočnoevropske zemlje nalazi se intelektualni izazov – zaboraviti ono što mnoge od njih još uvek vide kao veliku lekciju dvadesetog veka – da etnička i kulturološka raznolikost predstavljaju bezbednosnu pretnju”, tvrdi Krastev.

U većem delu Zapadne Evrope, primećuje on, odgovor na promenljivu etničku i kulturološku kompoziciju društava jeste otvaranje političke zajednice prema migrantima, dok se istovremeno primenjuje politika o imigraciji i naturalizaciji koja je osmišljena tako da čuva kulturni identitet nacionalne zajednice. “Većina zapadnoevropskih zemalja impresionirana je imigracionom politikom zemalja kao što su Australija i Kanada. Ove zemlje traže mlade i visokoobrazovane imigrante, bez obzira na njihovo kulturno, etničko ili rasno poreklo i pokušavaju da ih integrišu na načine koji su dosledni suštinskim građanskim vrednostima i kulturnom miljeu zemlje-domaćina”, navodi Krastev.

On podseća da se u drugoj polovini dvadesetog veka polazilo od pretpostavke da su prava za manjine, dok etničke i kulturološke većine, pošto su brojke na njihovoj strani, mogu braniti svoje interese i identitete putem glasačkih kutija. “Glavna posledica trenutnog straha od opadajućih brojeva jeste da se ova pretpostavka više ne uzima zdravo za gotovo. Otvaranje zapadnoevropskih demokratija prema migrantima, naročito prema onima koji dolaze iz područja izvan Evrope, sada prati sve veći pritisak birača da se uspostave zakonske garancije za očuvanje kulturnog miljea društva”, kaže Krastev.

Kako dalje objašnjava, u vreme kada sve veći broj migranata dolazi iz područja izvan Evrope, a zapadna društva više ne veruju u prednosti multikulturalizma, evropske liberalne demokratije usvajaju mehanizme zaštite prava većine kao način da se upravlja raznolikošću. U Centralnoj i Istočnoj Evropi, koju naseljavaju male nacije s traumatičnim istorijama, zabrinutost zbog demografije poprima oblik straha od nestanka etničke grupacije. Te strahove, ističe Krastev, koriste populistički lideri u regionu za ostvarenje svojih ciljeva. “Populistički lideri u regionu ne samo da manipulišu tim strahovima već ih stalno podgrevaju. Izbeglička kriza iz 2015. bila je najbolji primer kako strah od migranata može da dovede do histerije javnosti”, zaključuje Krastev.

Tekst je prenet iz Novog magazina.