Kako će biti popisani Romi u oktobru: Ko će više pogrešiti, Romi ili država

Piše: Jelka Jovanović, Novi magazin

Ko si ti?

„Kako ko sam, ja sam Ajša“, odgovara kočoperna devojčica, preslatka, sa ogromnim očima koje ne miruju.

„I, ko si?“

Pa ti ništa ne znaš, ja sam devojčica, Romkinja, Rom. Ništa ne znaš, pa da ti kažem, to znači da sam čovek“, ode pre pitanja zašto nije u školi kad je tako pametna i visprena. Možda ima osam godina, možda i nešto više jer romska deca umeju da budu fizički sitnija od svojih godina, a mentalno mnogo starija.

Nekoliko dana kasnije vaša hroničarka ima priliku da se druži sa nekoliko dečaka, nisu svi pričljivi, ali svi se smejulje dok kao odgovaraju na pitanje šta rade tu kad je vreme za školu? Najhrabriji kaže: „Radimo“, ali neće da kaže šta, neki odoše, a od ova tri što ostaše dvojica tri na isto pitanje kao Ajši „ko si ti“, kažu: „Kako bre, pa mi smo Srbi, ko i ti, ne vidiš ništa!“ Treći stidljivo kaže: „Ja sam ko i moji Rom.“

Ali zaista, ko su i šta su ta deca koja vreme koje bi trebalo da provode sa učiteljima/cama i drugom decom na igralištima nešto „rade“ u srcu Beograda? I kako da su tu, brine li ko što njihove moždane vijuge nisu u pogonu, pa da postanu neki novi klinci koji će kad porastu biti novi Cvijići, Žurići, Tairovići?

Sasvim je izvesno da njihovi roditelji brinu za njih isto kao što i svaki drugi otac, a posebno majka, brinu o svojoj deci, ali i toliko je izvesno da njihovi roditelji imaju manje vremena da im posvete jer su prinuđeni da rade najteže, a bogami i često najopasnije poslove da bi uveče mogli svi da se okupe u kućici. Kartonskoj, zidanoj, najčešće nelegalnoj, ponekad u socijalnom stanu, najređe u kući koja ima sve legalne priključke na vodu, struju i kanalizaciju.

I ma koliko javnost bila uverena da su sami krivi za to – to nije istina. Naprosto, stegnuti milenijumskim izbeglištvom, a skrajnuti bojom kože, kose i očiju i govorom, Romi su svuda na svetu prinuđeni da budu građani drugog reda, oni koji će čistiti za nama, pevati nam kad smo veseli ili tužni, zabavljati nas na svoj račun najčešće… I malo ko će u njima videti potencijal koji je ovu najveću etničku grupu ili nacionalnu manjinu – zavisno od manjinskog zakonodavstva – prepoznati kao najvitalniju na svetu i kao najveći potencijal u moru domicilnih „velikih“, manje velikih i izvesno starih većinskih naroda.

Podugačak reporterski uvod je zapravo uvod u priču kako se Romi u Srbiji spremaju za nadolazeći oktobarski popis stanovništva i šta će ono što se zove država i legitimni predstavnici romske populacije učiniti da i njima popis bude kao i svima drugima – činjenica koja će nam pokazati kako kao zajednica u svakom smislu funkcionišemo i posebno kako ćemo posebnim zajednicama omogućiti iste uslove za život i napredak koje drugi imaju, što bi se reklo, po nekakvom prirodnom, većinskom pravu ili stečenom političkom?

I možda pitanje važnije od svih koji su Ajša i njeni drugari ispostavili – zašto se neki Romi izjašnjavaju baš tako, a neki kao većina, dok treći beže od popisa kao đavo od krsta?

I PRAVO I OBAVEZA: U skladu sa zakonom Republike Srbije niko nije dužan da se izjašnjava o svojoj nacionalnoj pripadnosti, podseća nas Biljana Tasić, izvršna direktorka udruženja Roma.

„Sećam se kada sam jednom prilikom popunjavala neku uplatnicu da nisam baš najbolje razumela naznačeno pitanje vezano za nacionalnost, kao ni njegov značaj. Ali vremenom sam počela da uviđam ne samo značaj već i važnost te informacije“, kaže ona, evocirajući događaje koji su je, između ostalog, utvrdili u stavu da je važno biti Rom svuda, pa i u državnoj evidenciji kakva je popis.

Između zvaničnog broja popisanih pripadnika romske nacionalne manjine i nezvaničnog postoji ogromna razlika, dodaje: „I to traje otkad znam za sebe. Ipak, ova situacija nikome ne donosi korist, ni državi Srbiji, a ponajmanje samim pripadnicima romske nacionalne manjine jer im onemogućava da se integrišu u većinsko stanovništvo i ostvare svoja prava.“

Gospođa Tasić, kao i dobar deo njene porodice, visoko je obrazovana, apsolutna svesna svojih mogućnosti, ali i prepreka koje je morala dodatno da preskače. Upravo zbog toga ima i odgovor na pitanje odakle tolika razlika između zvaničnih i nezvaničnih podataka iako je, kako kaže, kompleksna. A razlika je otprilike tri puta – oko 100.000 Roma formalno, procene se kreću do fantastične da ih je i šest puta više, ali realne kažu između 200 i 300.000. Što je opet na nivou neverice. Ali ne u pogledu sumnje u brojeve nego zbog notorne činjenice da se ljudi danas i ovde ne osećaju dovoljno sigurnim da anonimno kažu anonimnom popisivaču ko su.

„Svi smo svesni predrasuda i stereotipa koji se vezuju za Rome. Govor diskriminacije prema Romima je toliko uobičajen u svakodnevnom životu da većinsko stanovništvo više i ne prepoznaje da tu postoji problem. Drugi je, svakako, takozvana dozvoljena mržnja prema Romima, koje su svesni i pripadnici većinskog stanovništva, kao i sami Romi. Stoga, mnogi biraju da se ne izjasne ukoliko imaju mogućnost i ako im to prilike dozvoljavaju. Na taj način teže da sačuvaju sebe od negativnih iskustava“, kaže Tasić.

I dodaje još jednu belodanu činjenicu – čuveni problem mapiranja neformalnih romskih naselja, kao i broja stanovnika koji žive u tim naseljima: „Razloga za neizjašnjavanje je mnogo!’

U osnovi svih je, na nesreću samih Roma, ali i sramotu većinskog stanovništva i većih uticajnijih nacionalnih manjina, a posebno sistema – strah. Ipak, Biljana Tasić kaže da ima pomaka, a duboko je uverena da će ih naredni popis „popisati“ jer je država Srbija počela da obraća pažnju i na ove svoje ljude.

„Ono što jeste pohvalno, to je da je od 2012. napravljeno mnogo dobrih i pohvalnih koraka ka integraciji romske nacionalne manjine u Srbiji. Mnogo važnije od toga jeste što se od tada, pa nadalje stvarala i još uvek stvara atmosfera u kojoj Romi mogu da se osećaju slobodno i bezbedno da se izjasne i kažu ko su i šta su. A pitanje slobode i bezbednosti će uveliko doprineti izjašnjavanju. Tu su, takođe, i Romi koji svojim primerom pokazuju da je prepreke ipak moguće prevazići i da ne treba da nas bude strah. Iako smatram da je senzibilnost ove vlasti prema romskoj nacionalnoj manjini ono što će upravo doprineti brojnijem izjašnjavanju na popisu“, kaže Tasić.

ZAŠTO JE VAŽNO: Samo izjašnjavanje je veoma bitno jer omogućava da se konačno izađe iz začaranog kruga punog manipulacije i zloupotrebe vezane za podatke i stanje Roma u Srbiji, kao i objektivnijem rešavanju problematike koja okružuje ovu nacionalnu manjinu, uverena je naša sagovornica, a to uverenje deli i predsednik Nacionalnog saveta romske nacionalne manjine Dalibor Nakić. Takođe kao i Tasić netipičan, visokoobrazovan i društveno angažovan.

No, pre njegovih argumenata važno je pobrojati zbog čega je značajno utvrditi bar približan broj pripadnika neke etičke skupine ili nacionalne manjine. Srbija, to joj priznaje i međunarodna zajednica koja je stroga prema zemljama za koje se smatra da imaju manji demokratski potencijal od starih demokratija, ima vrlo napredne zakone kojima se regulišu prava nacionalnih manjina. Zahvaljujući uvaženim elementarnim ljudskim pravima, ali i zakonodavstvu koje ih razrađuje, svaka etička grupa koja nije većinska, može da se i posebno organizuje kroz nacionalne savete nacionalnih manjina i u skladu sa brojem pripadnika osvoji.

Dakle, od broja pripadnika/ca neke nacionalne manjine/etničke grupe zavisi hoće li imati pravo na obrazovanje na maternjem jeziku i u kojoj meri, pre svega. Takođe, tu su i kvote za upis u škole/fakultete. A možda je ključno u svemu tome da se deca, mladi, ali i stariji opismene i da mogu meritorno da odlučuju kasnije u životu, bez tutora.

Dalje, veoma značajno, kada se utvrdi tačan ili približan broj žitelja nekog naselja, makar i neformalnog, lokalna zajednica i država imaju obavezu regulisanja statusa tog naselja, što povlači infrastrukturno i komunalno uređivanje.

Ništa manje nije značajno ni socijalno uređivanje jer ako imate porodicu sa šestoro članova i malim prihodima, vi ste naprosto grupa kojoj se mora socijalno pomoći. Što, naravno, ima i svoje „mane“ jer ste u sistemu i morate uzvratiti, a to znači uklapanje u zajednicu, integraciju ili moderno rečeno, inkluziju kao proces.

Dalibor Nakić potvrđuje sve navedene ključne razloge za popis kojima se svim građanima, bez obzira na poreklo i pripadnost, omogućava više razvojnih mogućnosti.

„Često vodimo polemike o broju, govori se i o šest hiljada i o trista, pa je veoma važno da utvrdimo koliko nas ima. Jer se državna politika neće formirati na isti način. Romi su neiskorišćeni potencijal naše zemlje, mi drugu domovinu nemamo i želimo da damo svoj doprinos, ali želimo i da kao zajednica i pojedinci ostvarimo mogućnosti“, kaže Nakić.

On navodi da je sve više dece u školama i na fakultetima, sve više zaposlenih na različitim pozicijama, a očekuje i da će sa tri aktuelna poslanika – u sazivu koji još nije formiran – biti u prilici da se njihovi predstavnici nađu i u izvršnoj vlasti. Kao što je, podseća, predsednik Republike već obećao. Značajno je, dodaje Nakić, što Nacionalni savet romske manjine preuzima koordinaciju savetima, pa će i ta pozicija – koja se preklapa sa vremenom popisa – pružiti mogućnost za bolju organizaciju tokom popisa. No, najznačajnije je što će umesto samo asistenata popisivačima Romi sada i sami biti popisivači širom Srbije.

„To će doprineti da se što preciznije utvrdi broj pripadnika romske nacionalne manjine“, kaže Nakić.

On naglašava da je izuzetno bitno što preciznije utvrditi broj i procenat dece koja su obuhvaćena obaveznim vaspitno-obrazovnim sistemom, broj svršenih srednjoškolaca i akademaca, pa uporediti statistiku sa drugim stanovnicima i utvrditi zbog čega ima velikih odstupanja na štetu Roma, zašto su na marginama društva.

„Romi jesu kao najmlađa populacija sa 28,3 godine u proseku veliki resurs, ali su istovremeno i zajednica u kojoj je životni vek najkraći, manji od pedeset godina. Zašto je tako? Koji uslovi utiču na to“, kaže Nakić.

On ne potencira pitanje nedovoljne zdravstvene zaštite koja je belodana, ali smatra bitnim da se napravi sistem koji svakom omogućava dostupnost zdravstvenom sistemu. Posebno što je promenama Zakona o parničnom postupku omogućeno lako dobijanje ličnih dokumenata, a time onda i ostvarivanje prava po raznim osnovama. Ali da bi se neko pravo ostvarilo mora se za njega znati, a posebno se mora putem sistema javnog informisanja propagirati.

Nakić je svestan i da deo Roma, vrlo značajan, nije u zemlji, već radi – najčešće nelegalno – u zemljama na Zapadu, ali veruje da će pomoću Roma-popisivača i asistenata biti moguće da i oni budu popisani na osnovu podataka koje će njihovi srodnici dati.

Ono što je činjenica od koje se mora početi jeste da je teško utvrditi broj romske dece u osnovnim školama – u vrtićima su incident – ali kako raste obrazovni nivo, to evidentiranje postaje lakše. Što svedoči o neporecivoj činjenici da nivo ličnog obrazovanja i obrazovni nivo zajednice presudno utiče na društveni položaj i same zajednice i svakog pojedinačno.

 Autorka je novinarka Danasa

Janković: Alijansa i akcije protiv diskriminacije

U petak je u Pirotu Alijansa protiv diskriminacije održala završnu konferenciju u okviru KAMPANJE ZA OSNAŽIVANJE ROMSKE ZAJEDNICE ZA SUZBIJANJE DISKRIMINACIJE, na kojoj je poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković izjavila kako je „tema veoma bitna jer su posledice diskriminacije uvek teške, nekada su očigledne, a nekada nisu vidljive i zato su opasne“.

Iako to zapažanje mnogi ne dovode u vezu sa popisom i popisnim rezultatima, jasno je da diskriminatorno ponašanje dovodi do straha i, kako kaže Nakić, mimikrije koja zamagljuje stvarnost.

Boreći se protiv diskriminacije u čijoj su osnovu predrasude i stereotipi, institucija koju vodi Janković, u okviru projekta koji sprovodi sa razvojnom agencijom GIZ „Inkluzija Roma i drugih marginalizovanih grupa u Srbiji“ sačinila je više publikacija (osnovna „Prepoznaj i prijavi diskriminaciju“ na srpskom i romskom jeziku) i snimila onlajn obuku koja je dostupna na našem sajtu.

Sprovedena su i tri istraživanja:  1) Odnos građana i građanki prema diskriminaciji; 2) Diskriminacija na tržištu rada i 3) Percepcija romske zajednice o diskriminaciji.

„Iz sva tri istraživanja može se zaključiti da građani i građanke percipiraju Rome kao najugroženiju grupu, koja je često izložena diskriminaciji. Dok se u istraživanju „Percepcija romske zajednice o diskriminaciji“ ističe siromaštvo, odnosno  imovinski status se smatra jednim od glavnih razloga diskriminacije Roma“, kazala je Janković u Pirotu i potvrdila za Novi magazin.

Prema podacima, 2021. godine zbog diskriminacije na osnovu nacionalne pripadnosti i etničkog porekla podneto je ukupno 96 pritužbi, a najveći broj pritužbi, kao i prethodnih godina, podnet je zbog diskriminacije pripadnika romske nacionalne manjine (74)

„Posebno treba istaći da je i dalje velika etnička distanca prema Romima i Romkinjama“, upozorava Janković i dodaje kako se „razvojem tehnologije tokom poslednjih godina uočava negativan odnos prema romskoj nacionalnoj manjini na društvenim mrežama, kako u objavama tako i u uvredljivim komentarima?“

„Međutim, i dalje je prisutno izražavanje mržnje ispisivanjem raznih uvredljivih grafita, koje su usmerene ka romskoj zajednici, kao što je npr. cigani smrde, smrt ciganima, cigane u grob i sl. U poslednje vreme sve je češće izražena diskriminacija prema Romima putem sredstava javnog informisanja, a posebno u uživo emisijama, i to obično kada neko od Roma izvrši neko krivično  delo i upravo je tu problem jer se nepotrebno navodi nacionalna pripadnost, te se na taj način vrši generalizacija“, naglasila je Janković.

Kampanja koju sprovodi Alijansa protiv diskriminacije jedan je od načina da se položaj Roma i Romkinja osvetli, ali i da im se pruži prilika da koriste sve instrumente za zaštitu, kolektivnu i pojedinačnu.

A što ih bude više zvanično, pritisak da se sa margine uđe u normalan “slog” društva biće uspešniji.

Popisivači su na redu!

Tekst je prenet iz Novog magazina.