Jututunija

12. December 2021.
Ne samo da se sada zakonom naređuje da škole sviraju ovu etnonacionalnu pesmu, a da učenici ne moraju biti svi Srbi, u Srbiji ima i manjina, već takav nacionalistički inženjering, kao i svi slični poduhvati nametnuti s vrha, može imati sasvim suprotne učinke. Dokazano mnogo puta, naročito devedesetih.
BETAWEEK - ZASTAVA SRBIJE
Zastava Srbije. Foto: BETAPHOTO/MILAN OBRADOVIC

Piše: Novica Milić, Novi magazin

Osnovano sumnjam da u svakom našem ministarstvu postoji tim krembila čiji je zadatak da smišljaju gluposti dostojne ove države. Šta su osnovi moje sumnje? Trenutno je to predlog izmene školskog zakona takve jedne ekipe – šefuje joj Ružić iz SPS-a, zadešen tu zbog podele kolača vlasti – prema čijoj dopuni će izvođenje himne “Bože pravde” biti obavezno na početku svake školske godine. Istovremeno, škola će morati da plati kaznu do milion dinara ako ne postupi shodno ovoj gluposti. Zašto je to glupost? Iz nekoliko razloga, o čemu je, uostalom, i nastala ova kontroverza. Gluposti u državi Srbiji su višeslojne, zato ih smišljaju timovi morona, inače bi bilo dovoljno konstatovati, kako je to odmah učinila Jasna Janković, predsednica Unije sindikata prosvetnih radnika, rekavši da škole nemaju budžete, odnosno da će država ovim kažnjavati samu sebe.

Višeslojnost srpskih gluposti nije u izmeni i dopuni ovog zakona. Ona je u samoj himni. I zastava i himna pripadaju tzv. državnoj simbolici, ozakonjuju se skupštinskim odlukama, a ta skupština je Skupština Republike Srbije. Kao što znamo, zastava naše dične Republike je trobojka, naopaka ruska, ali na njoj dreče dva bela orla ispod jedne krune. Kruna, ako nije lično ime, predstavlja simbol monarhije. Otkud monarhijski grb jednoj republici, čak istaknut na zastavi? Razlozi su poslovno-lobistički, delom politički, ali svejedno nemaju veze s pameću. Počnimo redom.

SABLJA DIMISKIJA: “Bože pravde” je bio operski pesmuljak iz alegorijskog muzičkog komada s pevanjem i pucanjem, upriličenog kao ulizički čin Narodnog pozorišta 1872. godine. Ulizištvo je delo tadašnjeg upravnika pozorišta Jovana Đorđevića, da se umili i obodri mladi Milan Obrenović, u čast kneževog sticanja punoletstva. Milan se obodrio, zbacio namesnike i preuzeo vlast. Operska pesma, za koju je muziku napisao Slovenac Davorin Jenko, izvodila se u čast vladara, čestog posetioca bečkih bordela, ali je trebalo da prođe desetleće da Srbija postane Milanova kraljevina, a pesma se ozvaniči kao himna.

Stihoklepac Jovan Đorđević, autor komada s pevanjem i pucanjem “Sablja dimiskija”, kasnije preimenovanog u “Markova sablja”, gde su glavni junaci bili Marko Kraljević i Vila Ravijojla, buduću državnu himnu napisao je izokrećući satiričnu “Jututunsku narodnu himnu” Jovana Jovanovića Zmaja, ironičnu pesmu koja je ismevala Milanovog oca Mihaila Obrenovića. Stihove “Bože sveti, podrži nam knjaza, zdrava, krepka, ohola i slavna, jer na zemlji nit je kad god bilo, niti će Mu ikad biti ravna” nadahnuli su Đorđevića da napiše “Bože pravde, ti što spase od propasti dosad nas, čuj i odsad naše glase, i od sad nam budi spas”, a sledeća Zmajeva strofa “Ovaj narod vrlo dobro znade, da je stvoren samo Knjaza radi, da Mu daje poreze i hvale, da Ga dvori i ponizno kadi” postali su “Moćnom rukom vodi, brani budućnosti srpski brod, Bože spasi, Bože hrani, srpske zemlje, srpski rod”. Ovo poslednje postaće refren u pesmi, sada svečanoj, doduše ne pre 2004. godine, kad je preporučeno, a zakonski 2009. određeno, naređeno i oktroisano da se u refrenu ne pominju ni kruna ni kralj jer je, zaboga, Srbija republika, što nije smetalo da se kruna napandrči na grb, a ovaj na zastavu te iste republike. Originalni refren je imao “Bože spasi, bože hrani, srpskog kralja, srpski rod”.

UKS 1990: Kad je to promenjeno? Svedok sam događaja na Skupštini Udruženja književnika Srbije iz leta 1990. UKS tada preuzimaju umne glave sa malo pameti, naši akademici i štićeni disidenti, među kojima je i Mihiz, doduše ne akademik, ali uticajniji od ostalih. Mihiz izlazi za govornicu i kaže da skupština pisaca predloži onoj nadležnoj, republičkoj, da se vrati stara himna “Bože pravde”. Ali, glagolji Mihiz, kako je ta nadležna skupština još jednostranačka, komunističko-socijalistička, da bi se predlog usvojio treba da glasamo da se iz ove himne izbaci kralj i stave zemlje (to je već slutilo na neuspele ratne pokušaje). Književnici klimaju glavom. Ali kako sam i ja tu, mlad i drčan, kažem da to ne bi trebalo činiti, menjati stihove glasanjem. Razlog je čisto književni: tako bismo mogli dizanjem ruku menjati unazad čitavu istoriju pesništva. Mihiz mi uzvraća ignorancijom dostojnom velikog kafanskog kozera iz prčvarnice Ateljea 212: “Mladiću, nije himna sveta stvar, pa da se ne može menjati.” Dobacujem da je himna, ako je himna, po definiciji sveta pesma, ali to ne dopire do ušiju mojih kolega po peru. Usvaja se Mihizov predlog uz dva glasa protiv: moj, jer sam bio prilježan student književnih definicija, pa i himne iz antičke poezije kao pesme posvećene bogovima i polubogovima (herojima), a glasanje za promenu starih, ma čijih i ma kakvih stihova bilo mi je odvratno varvarstvo, i Šešeljev. Tada je Vojislav bio u ranoj monarhističkoj fazi, kasnije će hteti i svog kralja, nekog Dolgorukova, ali će se ubrzo odati svojoj dubljoj vokaciji ratnog huškača i nacionalne štetočine.

Srbija je, kad je postala višestranačka, jedno vreme bila bez zvanične himne jer nije prošao predlog na referendumu da to bude “Marš na Drinu”. Ali se Peđa Marković, u mladosti poznat po stihu “škripi, pizdamumaterina, škripi” (iz prve zbirke “L’imun isceđen”), dosetio ovog kad je postao Peđa the Brada, stekao poslovne i druge veze kroz G17 plus, a onda doskočio do Krunskog saveta, pa je nametnuo da Srbija dobije monarhističku “Bože pravde” za himnu. Da, nametnuo. Sam je priznao u jednom intervjuu srpskoj redakciji BBC-ja da je kao predsednik Skupštine uslovio raspisivanje lokalnih izbora 2004, za šta je bio nadležan, quid pro quo trgovinom: ja vama izbore, vi meni “Bože pravde”. Pa je to tako prošlo, lobiranjem pripadnika Krunskog saveta za monarhistička obeležja, po njegovom mišljenju inače “prirodna” (iako ništa u simbolici nije prirodno, zato je to simbolika).

BOŽE, NE ZNAJU ŠTA ČINE: I tako je Srbija, iako Republika, dobila monarhijska obeležja. Ali ima još jedan sloj ove storije, još crnji i gori. Naime, pesma je u stilu molitve Bogu, Bogu pravde, ma šta to bilo, a što – pravda – u Srbiji, i u monarhiji i u republici, još uvek ostaje misaona imenica. Zato da pravdu ostavimo na miru, možda je jednom bude iako je pisac ovih redova skeptičan. Ovde je posredi molitva jednog naroda Bogu. Ne ma kog naroda već srpskog naroda. Srbi se u tekstu pominju četrnaest puta, više od Boga (pomenutog deset puta). Obično je to u molitvama drugačije, odnosno molitve su izraz lične poniznosti i skrušenosti. Ali kad se od Boga traži da “brani”, “hrani”, “spase” jednu etniju, to je naopako. Hrišćanstvo Hrista, Jevanđelja i Svetih otaca nije etničko, etnofilija je jeres. Hrišćanstvo je, uz ostalo, nastalo da se zameni jevrejska vera rabina u zavet Jehove i Izrailja. Svesti Boga na lokalni slučaj je svetogrđe, odnosno, himna u stilu takve molitve je promašaj.

Ima još. Ne samo da se sada zakonom naređuje da škole sviraju ovu etnonacionalnu pesmu, a da učenici ne moraju biti svi Srbi, u Srbiji ima i manjina, već takav nacionalistički inženjering, kao i svi slični poduhvati nametnuti s vrha, može imati sasvim suprotne učinke. Dokazano mnogo puta, naročito devedesetih. Ako je još pesmuljak promašen, naopak, istorija mu nastanka vezana za pokušaj prerade jedne satirične pesme, uz ulizištvo s pozorišnih dasaka, budalaština je potpuna. Naravno, naši jututunski patrioti ne haju za takve “sitnice”, njima sve ovo ništa ne znači, ovde su ne samo pravda već i pamet odavno postale imenice koje retorički zovemo misaonim iako ni to sa mišlju nema veze. Otuda retorika, simbolika, ornamentika i heraldika kao takođe poslovične krpice da se ne vidi stid kako nam je car go golcat. I da se time diči. Ali u Jututuniji je sve moguće.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.

Click