Jovana Radosavljevi: Nije moguće vratiti se u 2021. godinu

Razgovarala: Jelka Jovanović, Izvor: Novi magazin

U poslednje vreme bilo je previše ćutanja zvaničnika u Beogradu na dešavanja na severu Kosova, ali ni dramatično najavljeno obraćanje predsednika Srbije Aleksandra Vučića, a potom samo obraćanje, teško da je nešto promenilo, posebno raspoloženje građana, smatra izvršna direktorka nevladine organizacije Nova društvena inicijativa Jovana Radosavljević iz Severne Mitrovice. Neke od tih, kako je rečeno, mera su stvar kontinuiteta, poput zahteva da se kosovska policija povuče sa severa i oslobode uhapšeni ili socijalna davanja, a novina su mobilne pisarnice koje će se otvoriti na teritoriji uže Srbije za građane sa severa Kosova, primećuje naša sagovornica. 

„Interesantna novina je to posebno tužilaštvo za procesuiranje zloupotreba i kršenja osnovnih ljudskih prava, uzurpaciju imovine, ugrožavanje telesnog integriteta i dostojanstva građana Srbije na prostoru Kosova i Metohije, koje će imati zadatak da istraži i goni kriminalna i protivpravna dela službenika i zvaničnika privremenih institucija u Prištini. Ja nisam pravnica i ne znam kako će se uraditi, ali deluje vrlo upitno“, kaže Jovana Radosavljević za Novi magazin i dodaje da je uverena da će diplomatskim kanalima Srbija verovatno vršiti pritisak na međunarodnu zajednicu da se zahtevi predsednika Srbije usvoje bar delimično, ali da je pozitivan ishod malo verovatan.

Gde je Nova društvena inicijativa registrovana?

Registrovani smo u Severnoj Mitrovici, po kosovskim sistemu. Da bi ovde neko mogao da funkcioniše, mora da poštuje kosovske zakone. Radimo na teritoriji čitavog Kosova i jedna smo od retkih zaista multietničkih organizacija, okupljamo ne samo Srbe i Albance već i predstavnike drugih zajednica. Fokusirani smo na briselski proces i prevashodno radimo na pomirenju Srba i Albanaca, pa nam je poslednjih godina rad i te kako poremećen. Umesto da delujemo proaktivno, morali smo stalno da reagujemo na neku novu krizu, pri čemu ranije otvorene nisu rešavane, a da ne govorim o bezbednosnom aspektu koji je takav da naši zaposleni neretko nisu mogli ni do kancelarije da dođu.

Iako smo registrovani po kosovskim zakonima, plaćamo porez, koristimo usluge koje nam omogućavaju Srpske institucije, što je svojevrstan apsurd. Na primer, lečimo se u srpskim bolnicama, deca se školuju u srpskim školama, što je i razumljivo, s jedne strane. Sa druge, to u kosovskom sistemu za nas nije moguće, očekivalo se da će te funkcije vitalne za naš život opstati u okviru ZSO, a sve više deluje da ona nikada neće ni biti formirana.

Kosovski zvaničnici stalno ističu u prvi plan kako je Kosovo demokratsko i multietničko društvo, a na terenu ništa nije urađeno na tom planu. Paradoks je da svoju multietničnost Kosovo duguje Srbiji, koja preko svojih institucija omogućava ostanak ljudi ovde, a kada vidimo ponašanje kosovskih institucija i premijera Kurtija prema tim institucijama, postaje jasno da njima nije ni stalo do multietničnosti.

Pisarnice van severa Kosova pokazuju nemoć države Srbije da tamo bilo šta učini za svoje građane, a osnivanje tužilaštva nerazumnu osionost. No, ako to ostavimo po strani, Beograd očekuje poništavanje nekoliko poslednjih godina. Da li je to izvodivo?

Zahtev za povratak na stanje od pre tri godine, pre dolaska Aljbina Kurtija na vlast, legitiman je, ali ne i realističan. Na Kosovu je vladajuća partija Samoopredeljenje u kampanji u kojoj ćemo živeti do izbora u februaru, ali već sada je jasno da će, bez obzira na ishod – mada će Samoopredeljenje verovatno pobediti – ko god da dođe na vlast, sve će, tako da kažem, adresirati na stanje zatečeno 2025, a ne 2021, kada je ova vlast došla. 

Neke stvari prosto ne mogu da se vrate unatrag; sigurna sam da je mnogo vremena trebalo da se shvate posledice takve odluke i šta znači to napuštanje kosovskih institucija novembra 2022, kao i da je briselski proces propao u potpunosti, da je srušeno sve što je poslednjih deset godina rađeno. Potezi kosovskih institucija jasno pokazuju da kosovski premijer ne vidi briselski proces kao nešto u čemu hoće da učestvuje i ne želi da implementira ono što je pre njega dogovoreno; on će i dalje uklanjati elemente srpske državnosti s Kosova i stvoriti novu realnost. Briselskim sporazumom dogovoreno je ukidanje srpskih institucija, ali tek po osnivanju Zajednice srpskih opština, koje se nije desilo. Ovakvo ukidanje srpskih institucija i njihovo premeštanje van Kosova znači i premeštanje života kosovskih Srba van Kosova.

Teško je odgovarati na pitanje „šta bi bilo…“, ali može li se pretpostaviti da li bi ishod bio isti i da nije bilo 5. novembra pre dve godine i napuštanja kosovskih institucija?

Često čujemo da je to bila najveća greška, ali mogu vam reći da to ništa ne znači – da se nije desilo 5. novembra, desilo bi se za nedelju dana, za nekoliko meseci, u jednom momentu bi bilo neminovno. Mi sada o tome govorimo kao o izolovanom događaju, incidentu, a zaboravlja se na kontinuitet ponašanja ljudi u kosovskim institucijama koja su dovela do pucanja ranije uspostavljenog sistema, prvenstveno u policiji, mimo koje je na severu sve rađeno. Ljudi su posle dolaska Aljbina Kurtija i tretmana građana srpske nacionalnosti izgubili poverenje u tu policiju, a sve je počelo upadom specijalaca tokom kampanje za izbore 2021. i nastavilo se šikaniranjem ljudi, hapšenjima. Zbog svega toga srpski policajci su prvi odlučili da napuste kosovsku policiju i vršili pritisak i na druge da isto učine.

Imamo tu još jedan moment – zameranje srpskom predsedniku što to nije zaustavio, što je praktično oduzimanje kosovskim Srbima moći odlučivanja; mi se doživljavamo kao masa koja prati druge, a nema svoje potrebe, mišljenja i inicijative. Mogu da kažem da je i ova inicijativa, nažalost, došla s terena kao reakcija na poteze centralnih kosovskih vlasti na severu – što je verovatno kosovski premijer i hteo, on je do te mere oslabio srpsku zajednicu da je na kraju lako mogao da zauzme i sedišta lokalne samouprave.

Sada obrnuto pitanje; može li se uopšte desiti povratak u institucije, uključujući policiju, kao da se 5. novembar nije desio, ali i lokalne izbore kao da nije bilo izlaska iz lokalnih samouprava i bojkota izbora?

U ovim okolnostima ti zahtevi ne deluju realno, posebno što je Kosovo već uveliko u kampanji i Aljbin Kurti neće napraviti niti jedan korak koji se može protumačiti kao ustupak srpskoj zajednici, a posebno ne Beogradu. Kako je nedavno objasnio nemački izaslanik za Kosovo Manuel Saracin, Kosovo je propustilo i priliku da bude deo sporazuma CEFTA tako što nije bilo spremno da ukine zabranu uvoza srpske robe. Jednostavno, ova vlast ne razmišlja ni o međunarodnom umrežavanju Kosova, jedino što hoće je da ne pravi, kako to misle sami, ustupke srpskoj zajednici, i to je ključni problem. Zato u ovom trenutku nije realno očekivati da će napraviti kompromis i omogućiti srpskim policajcima da se vrate na radna mesta koja su svojevoljno napustili, a regrutovanje novih potrajalo bi godinama. Pri čemu je srpska zajednica mala i nema kapaciteta da nadomesti toliko ljudi. Verovatnije je stoga da ćemo videti nastavak jednostranih akcija kosovskih vlasti na severu, posebno što sem povremenih saopštenja nema adekvatne reakcije međunarodnih predstavnika i institucija. A kada se zauzmu i prestale srpske institucije, mislim na obrazovanje i zdravstvo, život Srba na Kosovu više neće biti moguć.

Možete li da zamislite da u februaru uz redovne izbore budu održani i vanredni lokalni u četiri opštine na severu? Na koje će Srbi izaći.

Srbi u kosovskom parlamentu imaju deset garantovanih mesta koja su brana promenama Ustava. Ako bi se ta mogućnost propustila, mogli bismo stvarno da govorimo o kraju, sve do ukidanja srpskog jezika kao zvaničnog u nekom trenutku. Sada Kurti čini sve da oteža, pa i onemogući izlazak Srpske liste na izbore, a morate znati da ljudi ovde ne glasaju za ljude na Srpskoj već – za Beograd. To zna i Aljbin Kurti, otuda i privođenja ljudi iz srpskih institucija, odnosno Srpske liste zbog navodnog falsifikovanja dokumenata. Možda će situacija toliko eskalirati da Priština učini nešto i sa prosvetom i zdravstvom što će ljude na severu konačno ubediti da na te izbore ne treba ni da izlaze, ni kao kandidati ni kao birači. A posebno će biti teško motivisati Srbe na severu da posle deset godina učešća u institucijama i dve godine van njih izađu na birališta, posebno što nema nikakvih garancija da će se nešto promeniti ne u narednih godinu, dve nego deset, 15, 20 godina. Izvinjavam se zbog pesimizma, ali prosto je tako!

 

Pitam se ima li šta za optimizam, sem tih lepih mladih ljudi koji su još ostali? 

Pitanje je koliko će još moći da ostanu. Stariji koji su u penziji mogu da ostanu, ali ljudi s malom decom neće moći sebi da dozvole da im deca rastu bez perspektive.

 

Kao feministkinja ne mogu da ne primetim da su žene postale i politički aktivnije nego ikada, što je tračak optimizma.

Jesu, neverovatni su taj osećaj odgovornosti i energija koju nose, hrabrost i strast da se svakog dana suočavaju s problemima. 

Iako je teško zamislivo, ali ostavimo administracije po strani, uključujući i Vučića i Kurtija; šta kosovski Srbi očekuju da bi mogli da opstanu i žive na Kosovu?

Veoma je teško odgovoriti na to pitanje, ali ako pogledamo realnost na terenu, jasno je da kosovski Srbi nikada nisu hteli integraciju u kosovski sistem. Bilo je bojkota, protesta, ali ih je na neki način Beograd, uz podršku međunarodne zajednice, na silu naterao da učestvuju u tom procesu. Vremenom su se kosovski Srbi integrisali, institucija po institucija, čovek po čovek, ali koliko tu nije bilo želje i lojalnosti, pokazao je upravo izlazak iz institucija 2022.

Kosovski Srbi, oni koji još žive na Kosovu, žele tu i da ostanu, ali pod određenim uslovima, tražeći pre svega dostojanstven i bezbedan život, uz pristup uslugama države Srbije. Žele mogućnost da planiraju svoj život, a ne da žive ovako, da iz dana u dan upadaju – upadamo – u novu krizu, nemoguću situaciju. To ludilo u kojem živimo već četvrtu godinu na kraju natera ljude da napuste Kosovo, a oni koji odu više se neće vratiti.

Kurti neće napraviti niti jedan korak koji se može protumačiti kao ustupak srpskoj zajednici, a posebno ne Beogradu

Imate li informacije gde ljudi odlaze, da li je to isključivo centralna Srbija i, ako ima istraživanja, jesu li dobrodošli u novoj sredini?

Odlazak ljudi sa ovih prostora nije nepoznanica niti je neuobičajen, taj trend postoji na celom Balkanu, ali ako gledamo samo Kosovo i motive odlaska, uočićemo bitne razlike. Pripadnici albanske zajednice primarno odlaze iz ekonomskih razloga ili zbog obrazovanja, a članovi srpske zajednice odlaze pre svega zbog bezbednosnih i političkih razloga, pa na kraju ekonomskih koji su, opet, tesno povezani sa bezbednosnim. Dalje, Albanci uglavnom idu u zapadnu Evropu, najčešće u Nemačku, a Srbi idu u Srbiju, Beograd ili neki drugi grad su prva stanica, a nemam podatke da li i gde dalje odlaze.

Nemam ni podataka o tome kako su prihvaćeni u novoj sredini, pa mogu da iznesem samo lična zapažanja, što je prilično nezahvalno; postoji velika doza nerazumevanja za razloge njihovog preseljenja. Kažem nezahvalno je generalizovati, ali postoji širok dijapazon od stavljanja ljudi u taj okvir viktimizacija srpske zajednice na Kosovu, s jedne strane, pa do shvatanja da su kosovski Srbi oportunisti koji dolaze i otimaju poslove ljudima u Srbiji. 

U stalnom ste kontaktu s predstavnicima međunarodne zajednice, prošle godine ste išli i na sastanak u Brisel, što vam je zamereno i u Prištini i u Beogradu. Kako tumačite to gotovo bezglasno prihvatanje svega što Priština čini poslednjih godina?

Problem srpske zajednice na Kosovu je, prvo, što je brojčano mala, a sa druge strane osakaćen je njen demokratski potencijal formiranjem samo jedne stranke koja predstavlja kosovske Srbe, a koju podržava Beograd. Važno je imati jaku organizaciju koja vas predstavlja, ali problem je što Srpska lista nikada nije imala čvrst kontakt s ljudima koje je trebalo da predstavlja, posebno pred međunarodnom zajednicom, a ta distanca je s vremenom rasla. Posle izlaska iz kosovskih institucija Srpska je ostala bez liderstva, a taj brisani prostor koji je ostao iza njih popunjava civilno društvo. 

Neko mora glasno da govori o problemima s kojima se srpska zajednica suočava, šta su zabrinutosti, ali i ideje za njihovo prevazilaženje, ali i o stalnom kršenju ljudskih prava i sloboda, kako na severu Kosova tako i na jugu. Mi smo postali taj most između srpske zajednice i međunarodnih partnera iako nismo donosioci odluka niti pretendenti na vlast. Zbog toga smo izloženi pritiscima i pretnjama, različitim kampanjama, sada već i iz vrha kosovske vlasti, s jedne strane, a s druge strane srpska zajednica nije adekvatno politički predstavljena. No, nama ne preostaje ništa drugo nego da radimo to što radimo dok se situacija ne stabilizuje. Ako se to ikada desi, a sudeći po pesimizmu ljudi, neće se desiti.

A da li je realno očekivati da u neko dogledno vreme položaj Srba na severu uskoro bude sličan onom južno od Ibra?

Teško je to proceniti u ovom trenutku jer se njihov položaj uveliko doskoro razlikovao; zbog te geografske rascepkanosti Srbi na jugu su odavno morali da se integrišu ako su želeli da ostanu tu gde su živeli. Sever Kosova je, sa druge strane, bio kompaktna sredina oslonjena na Srbiju i srpska zajednica je dugo odolevala integraciji u kosovski sistem. No, ono što se u međuvremenu desilo i još se dešava na severu i te kako se odražava i na život ljudi na jugu, posebno u opštinama gde Samoopredeljenje nije na vlasti, kao što je Peć, gde je početkom godine kosovska policija upadala i zatvarala srpske institucije. Ono što se sada dešava na severu i politička kampanja koja se vodi reflektuje se na čitavo stanovništvo i dodatno izaziva animozitet kosovskih Albanaca prema Srbima, ali i kosovskih Srba prema Albancima.

Ono što se sada dešava na severu i politička kampanja koja se vodi reflektuje se na čitavo stanovništvo i dodatno izaziva animozitet kosovskih Albanaca prema Srbima, ali i kosovskih Srba prema Albancima

Imate li vi ličnih crvenih granica, kako se to popularno kaže, u kom slučaju biste napustili Kosovo?

Donekle sam specifičan primer, ja sam iz Leposavića, živim u Severnoj Mitrovici, odlazila sam zbog školovanja, ali uvek sam se vraćala, bilo to iz Beograda ili iz Amerike. U postojećim okolnostima, posebno zbog posla kojim se bavim, imam jak osećaj odgovornosti da moram da učinim sve što je u mojoj moći da se stanje popravi. Ali moj život je drugačiji od većine, ne mogu da se poredim sa drugim ljudima, čak ni sa članovima moje porodice, kojima će život i te kako biti poremećen posle ukidanja srpskih institucija, a posebno ako se to desi sa školstvom i zdravstvom. 

Znate mnogo ljudi koji rade i u kosovskim institucijama. Često se čuje da je kosovskim Srbima lako – imaju dva izvora prihoda. Šta kažete na to? 

Ti komentari nisu prijatni, ja jedino mogu da poručim onima koji tako misle i govore – izvolite, dođite na Kosovo, živite ovde i uverite se sami koliko su ti prihodi dovoljni za uslove u kojima se ovde živi. Na primer, mi već dugo nemamo redovne vakcine za decu, ne dobijaju ih naše zdravstvene ustanove, u kosovskim je nemoguće vakcinisati srpsku decu, pa i bebe moraju u Rašku ako hoćemo da budu bar u tom pogledu bezbedne. I da bi mogli u vrtić! A na Jarinju su toliko nenormalni redovi da roditelji prelaze dobar deo puta peške sa decom u naručju.

Ukidanjem srpskih institucija i dinara, život kosovskih Srba se pomera odavde, po novac se ide u Rašku, novac se tamo i troši… 

Tek kad se navedu takvi primeri kao što je obavezna vakcinacija, shvatite da svi zapravo živite u getu?

Baš tako, i prva asocijacija većine ljudi ovde je – okupacija. Drugačije se i ne može tumačiti toliko oružja i specijalne policije u uniformama, ali i nepoznatih ljudi za koje se ispostavlja da su policajci u civilu. Mi kao da živimo u Orvelovom romanu, samo što nije 1984. nego 2024, kamere su instalirane na svakom koraku ali uprkos njima lako prebijaju ljude, kao četvoricu mladića koji su odbili da pokažu dokumenta kada su to od njih tražili ljudi u civilu koji se nisu legitimisali. A kad se to desi, nema snimaka tih brojnih kamera da se pokaže šta se stvarno desilo! Ova atmosfera dovodi ljude do, s jedne strane, neke apatije, a sa druge do ozbiljnog besa i teško je predvideti kako to može da kulminira. Ovde se više ne može govoriti o organizovanom kolektivnom otporu, ali o individualnim reakcijama može, kao što je to bilo u slučaju prebijenih i pritvorenih mladića. I tada nije bila bitna politička opcija.

Da li je uopšte na Kosovu moguće biti apolitičan.

Možda ako ste kosovski Albanac koji živi u Prištini, ali ako ste Srbin ili Srpkinja, nije moguće iako nam se to često prebacuje. Mi imamo utisak kao da svakog dana živimo istoriju, a s druge strane osećamo kako će se završiti bez našeg uticaja na ishod. 

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.