Jelena Aleksić – (Ne)moguća misija

Autorka: Jelena Aleksić, Izvor: Novi magazin

Da li će generalni štrajk biti Solomonsko rešenje aktuelne političke i društvene krize i da li je realno računati na ovaj vid sveopšteg bunta radničke klase u zemlji u kojoj je masovni otpor poslodavcu organizovan propisom pisanim davne 1996. godine? U zemlji u kojoj je reprezentativnost sindikata odavno upitna a međusobno su tako i toliko antagonizovani i nepoverljivi da je nekakav zajednički dogovor gotovo nezamisliv. Ako li je sve baš tako crno, zašto se onda uporno govori o generalnom štrajku i zašto isti sindikati ne kriju da se „nešto slično razmatra“? Gde su u celoj ovoj priči radnička prava i zašto je generalni štrajk takva pretnja po državu, svaku pa i Srbiju? 

„Zašto prosvetari na svojim plećima nose ceo teret protesta i zar to nije bila prilika da se svi pridruže, posebno ako se ide ka generalnom štrajku“? 

UDAR NA DRŽAVU: Na potonje Novom magazinu odgovara prof. dr Bojan Urdarević objašnjavajući da ovaj vid protesta ima politički karakter te da je najopasniji za vlast. Naprosto, ako sve i svi stanu, stepen nezadovoljstva je sasvim jasan baš kao i poruka državi da nešto mora da menja. 

„Kod radničkog štrajka vi imate zahteve koji su usmereni ka unapređenju socijalnog statusa zaposlenih dok je generalni štrajk najpribližniji nečemu što se zove politički štrajk. Zahtevi će biti usmereni ka državi koja se upravo zbog toga nije ovim bavila jer nijedan neće da definiše nešto što će uzdrmati njene temelje. Kod nas je i danas na snazi Zakon iz 1996. godine u kome je čitav koncept postavljen toliko široko da je praktično neregulisan. Primera radi, navodi se da može da ga pokrene najviši organ sindikata u državi a mi ne znamo šta je to niti je taj pojam do kraja definisan. U pitanju je arhaični pojam po onome što predstavlja i kod nas se ne može primeniti“, decidiran je profesor Urdarević. 

On posebno naglašava da sam zakon nije jedina kamen spoticanja na koji će se okliznuti svako ko pokuša da organizuje ono što priželjkujemo, a što bi u najkraćem bilo – da svi prestanu da rade u dogovorenom trenutku. Za tako nešto, skreće pažnju profesor, potrebno je, zrelo, demokratsko društvo. 

„Ovo što se dešava kod nas je buđenje građanske energije koja je usmerena na bolje društvo i radi se o sazrevanju društva koje tek treba da postane demokratsko. Tek nakon toga mi možemo da govorimo i o institutu industrijske demokratije poput prava na štrajk. Kod nas ne postoji svest o važnosti radnih prava niti ideje da su to osnovna ljudska prava. Skoro da nema stranke koja u programu ima radna prava i ne možete očekivati da oni sutra pomognu poboljšanju položaja zaposlenih. Jednostavno, ne razumemo niti smatramo da se to tiče svih nas, ne shvatamo koliko je važna borba za drugog i pogledate li šta se dešava, biće vam sve jasno. Mesecima prosvetari na svojim plećima nose teret protesta dok ostali odlaze na posao, primaju svoje plate i kad imaju vremena, svrate na neki skup“, akcentuje naš sagovornik uveren da je u Srbiji u ovom trenutku nemoguće organizovati generalni štrajk. 

Uostalom, zakonom su predviđene takozvane „vitalne delatnosti“ koje moraju da ispoštuju minimum procesa rada što podrazumeva procenat radnika koji moraju da rade čak i u vreme štrajka u delatnostima od javnog interesa. Zakonom su kao vitalne definisane delatnosti: informisanje, komunalne delatnosti, proizvodnja osnovnih prehrambenih namirnica, zdravstvena i veterinarska zaštita, prosveta, društvena briga o deci i socijalna zaštita. Mnogi se slažu da je spisak preširok naročito što ne uzima u obzir sadašnji trenutak sasvim drugačiji od onog koji je važio pre devedesetih godina prošlog veka. U prvom redu, to su digitalne tehnologije, rad od kuće, nestabilnost posla, smanjena moć sindikata i konačno, sasvim drugačiji koncept privrede. 

„Ovaj spisak je preširok i isključuje sve iole osetljive resore što dodatno otežava generalni štrajk. U nekim drugim državama minimum procesa rada zahteva se samo u kontroli letova ili hitnoj medicinskoj službi“, skrenuo je pažnju nedavno Zoran Stojiljković, profesor na Fakultetu političkih nauka govoreći o mogućoj organizaciji generalnog štrajka u Srbiji. 

Ovom prilikom profesor je konstatovao i da nekakvom sveopštem zastoju u Srbiji na ruku ne ide ni to što „po mojim uvidima, trećina i više zaposlenih u javnom sektoru ima partijsku knjižicu neke od vladajućih stranaka“. 

ZA I PROTIV: Ovu tvrdnju potvrđuje i naša sagovornica Ranka Savić, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata (ASNS), ne skrivajući želju da se „nekakav vid generalnog štrajka u Srbiji ipak organizuje“. 

„Sistem je tako postavljen da je veliki deo članstva sindikata interesno povezan da vladajućom, Srpskom naprednom strankom. Ipak, verujem da nešto slično možemo da organizujemo samo ako smo jedinstveni. Nada su svakako studenti i činjenica da su nas okupili apsolutno sve za jedan sto što je za mene bila nemoguća misija. Pa ipak, ne samo da su svi sindikati došli nego smo se svi usaglasili da postojeće stanje ne valja, da je neodrživo i da nam je potrebna zajednička akcija. Verujte mi da je ovo veliki korak za naše uslove u kojima članstvo ne veruje upravi sindikata, uprava opet ne može ništa da uradi jer su joj zatvorena vrata i samo se vrtimo u krugu nepoverenja koje nas izjeda“, tvrdi Savić, podsećajući da su sindikati podržali zahteve studenata sa kojima aktivno sarađuju već mesecima. 

Dobar deo članstva sindikata je interesno povezan s vladajućom strankom SNS 

Međutim ona, kao i profesor Urdarević, podvlači da organizacija ovakvog vida protesta nije ad hoc akcija koja će se sama od sebe dogoditi na krilima studentske energije i poverenja koje uživaju kod građana.

„Ako se svi sindikati ne ujedine i ne promisle dobro ovu akciju, šanse za uspeh su male. Svakako treba ispoštovati minimum procesa radnika ali ne dozvoliti poslodavcu da podiže obavezne kvote što oni čine čim se najavi štrajk. Verujem da je uz studente i solidarnost na koju nas vraćaju ipak moguće da stanemo jedni uz druge jer svi mislimo da ne valja i da sistem treba menjati“, ponavlja predsednica ASNS. 

„Ako se svi sindikati ujedine, a svi smo se složili da sistem ne valja, verujem da možemo da organizujemo neki vid generalnog štrajka uz poštovanje minimuma procesa rada“ 

Ranka Savić, ASNS 

Pitanje je, naime, koje će zahteve u tom slučaju radnici ispostaviti najvećem poslodavcu u Srbiji?

Državi! 

„Danas čujem čak i od nekih mojih kolega da treba stupiti u generalni štrajk i pod pretpostavkom da profesori zatraže smenu ministra prosvete, pitanje je kakve veze dekan ima s tim? Jer, profesori zahteve upućuju dekanu koji je poslodavac u ovom slučaju. Dakle, oni treba da budu adresirani na nekoga ko može da ih ispuni, a to je premijer, a to opet nije legitiman zahtev jer on nema nikakve veze sa vašim radnim pravima. Naprosto, postoje pravne radnje koje treba da se ispoštuju tim pre što je i sam zakon neprecizan“, upozorava profesor Urdarević uveren da je Srbija zrela za novi, moderniji propis kojim bi se ova oblast regulisala: „Međutim, verujem da će to biti tek posle usvajanja novog zakona o radu a on neće pre 2027. godine.“

Inače, Zakon o štrajku pominje generalni štrajk u svega nekoliko rečenica definišući ga kao „prekid rada koji zaposleni organizuju radi zaštite svojih profesionalnih i ekonomskih interesa po osnovu rada“.

Prema ovom zakonu, štrajk se može organizovati u preduzeću ili drugom pravnom licu, odnosno u njihovom delu ili kod poslodavca, kao i u određenoj grani i delatnosti, ili kao generalni štrajk.

„Odluku o stupanju u generalni štrajk donosi najviši organ sindikata. Odluka o stupanju u štrajk zaposlenih u grani ili delatnosti ili u generalni štrajk dostavlja se nadležnom organu odgovarajućeg udruženja poslodavaca, osnivaču i nadležnom državnom organu“, kaže Zakon o štrajku u kome se totalna obustava rada svog radnog sveta u zemlji ne pominje ni slovom. 

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.