Ivan Vejvoda: Srbija ne može ka istoku

“Tog 24. februara kada je Rusija izvršila invaziju na suverenu evropsku državu Ukrajinu, došlo je do duboke promene na geopolitičkoj sceni sveta. Taj događaj uporedio bih s padom Berlinskog zida 1989, kada je isto tako došlo do korenitih promena na svetskom nivou. Kraj krize izazvan invazijom Rusije se ne nazire, kao ni sve njene posledice u bezbednosnom, političkom, ekonomskom i socijalnom smislu”, rekao je za naš nedeljnik Ivan Vejvoda, direktor projekta Evropske budućnosti i visoki saradnik Instituta za društvene nauke u Beču.

Naš sagovornik naglašava da je do 24. februara svet živeo u poretku koji je nastao 1989. padom Berlinskog zida, i to u bezbednosnoj situaciji koja je donedavno bila prihvaćena od svih strana, zasnovana na Helsinškom ugovoru iz 1975, Pariskoj povelji 1990, pa i na Osnivačkom aktu NATO-Rusija iz 1997. Glavne odlike poslednjih tridesetak godina bile su velika i rastuća trgovinska i ekonomska razmena na globalnom nivou, intenzivna međudržavna saradnja u oblasti naftne i gasne industrije, i mir u Evropi, izuzev ratnog raspada Jugoslavije.

“Sada je stabilnost i bezbednost sveta dovedena u pitanje i ulazimo u novo razdoblje. Rusija je, kolokvijalno rečeno, svojim ratnim pohodom izašla iz svojih šina. Nazire li se kraj krize? Veoma je teško je reći, budući da će rat/sukob trajati, da je u toku prestrojavanje sveta. Teško je predvideti sve posledice ruske invazije u Ukrajini. U svakom slučaju, treba imati na umu da postoji jedinstvo u EU po ovom pitanju, uz snažnu podršku SAD, odnosno intenzivna transatlantska saradnja u pristupu ovom ogromnom izazovu”, ukazuje Vejvoda.

Dodao je da treba videti i kako će se stvari odvijati na ukrajinskom bojnom polju. “Imajući u vidu da se ruska vojska povlači iz Kijeva, stiče se utisak da je Rusija precenila svoje mogućnosti, te da ide na ono što su pojedinci i ranije najavljivali, a to je ograničena vojna invazija usmerena na istok Ukrajine, čiji bi cilj bio da se teritorije Donjecka i Luhanska, pod kontrolom separatista podržanih od Moskve, povežu s Krimom, koji je anketiran 2014.”

Jesu li odlazak Angele Merkel i početak ukrajinske krize slučajna koincidencija ili ta dva događaja ukazuju na ozbiljan problem nedostatka političkog liderstva u Evropi?

Ne mogu se povezati ta dva događaja. Ali mnoge stvari su se već ranije nazirale. Posebno bih ukazao na govor Vladimira Putina na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji 2007, kada je izneo niz žalbi Rusije na tadašnju bezbednosno-političku situaciju od 1990-ih naovamo. Suština tog govora je njegova najava trenutne politike, koja se može objasniti krilaticom koju je koristio i Donald Tramp – učiniti da Rusija bude opet velika i da se vrati na mesto na svetskoj sceni koje joj pripada po mišljenju Putina i ruske političke elite. Sve što se odvijalo posle, poput invazije na Gruziju 2008, pa aneksije Krima 2014, deo su te politike. Podsetimo da su se građani Ukrajine već 2004. opredelili za demokratski i evropski put svoje države, a zatim su to potvrdili 2014. tokom narodnog protesta na Majdanu u Kijevu, plaćenog mnogim životima. Upravo ta težnja Ukrajinaca da nastave sa demokratskim, evropskim putem percipirana je u Rusiji kao ugrožavanje ruskih interesa i bezbednosti. I Rusija je reagovala na to – iz samopercipiranih bezbednosnih razloga, ali čini se i zbog toga što nije želela da pored sebe ima demokratsku državu kao mogući primer ruskim građanima. Nije želela, da tako kažem, demokratski “zapadni Berlin”, pored neslobodnog “istočnog Berlina”. A nemojmo zaboraviti velike demokratske proteste širom Rusije 2011, pa i u tom sklopu ubistvo opozicionog lidera Borisa Nemcova 2015, koji je upravo hteo da povede proteste zbog tadašnjeg ruskog rata u Ukrajini.

Angela Merkel je nesumnjivo bila jedan od ključnih lidera Evrope, uz francuske predsednike (kojih je bilo četiri tokom njenog mandata), ali ona je, dakle i Nemačka, uvek i isključivo svoju sudbinu i nastojanja i svoje bezbednosno-političko uporište videla u okvirima EU. Danas kada se sve ovo dogodilo ima mnogo kritika na račun njene vladavine, posebno na izgradnju Severnog toka 2, odnosno na nemačko oslanjanje na fosilna goriva iz Rusije. Nemačko gledište bilo je da je ekonomsko povezivanje zalog za izbegavanje sukoba u budućnosti, odnosno da ekonomsko povezivanje smanjuje mogućnost rata. To nije nova ideja jer je i francuski filozof Monteskije u 18. veku zastupao stav o blagodetima dejstva trgovine i razmene. Nažalost, sve tešnje povezivanje, intenzivni ekonomski odnosi u energetskom domenu, recimo naftnih kompanija, povezani proizvodni kapaciteti u, na primer, automobilskoj industriji, vezanost za ruski gas… pokazali su da to nije dovoljna brana za sukob, nasilje i rat. Zato je ruska invazija u Ukrajini naglavce okrenula dosadašnje politike, delimično dovela u pitanje globalizaciju i štošta drugo.

Hoće li nemačka vlada dočekati jesen?

Čvrsto verujem da će Vlada Nemačke opstati. Nemačka je u središtu EU, a ovaj istorijski preokret će doprineti jačanju jedinstva u okviru EU, i to pre svega u odbrani slobode i vladavine prava. To je jasan motiv da se nastavi sa daljim jačanjem evropskih ustanova u borbi za vrednosti ugrađene u same temelje evropskog projekta. Siguran sam da će postignuto jedinstvo u EU opstati. Srbija ne sme da dozvoli da bude izdvojeno, izolovano ostrvo u toj novoj geopolitičkoj realnosti.

Uostalom, EU će kad dođe vreme biti jedan od osnovnih garanta Ukrajinske vojne neutralnosti, i tu će Nemačka uz druge zemlje članice EU imati važnu ulogu.

Koja je uloga Kine u ovim geopolitičkim promenama?

Kina je jedan od ključnih aktera u svetu danas. Govori se već duže vremena o G2 svetu – u kojem su SAD i Kina ključne zemlje. Sa ovom krizom neki čak pominju G0 svet, u kojem niko više nema preimućstvo. Ako to ostavimo po strani, Kini sigurno ne odgovara ova nestabilnost i neizvesnost, te traži način za izbalansiranu ulogu u kojoj ne osuđuje rusku invaziju, ali na određen način daje do znanja da je u interesu svih da se suverenost i integritet zemalja poštuju i da se kriza što pre okonča. Kina je vezana za mnoštvo velikih američkih i evropskih investicionih, industrijskih projekata, i to ne samo u automobilskoj industriji. Njen privredni rast zavisi od stabilnosti u svetskim tokovima i ovakva kriza i rat nipošto joj ne odgovaraju.

U kojoj meri sankcije pogađaju Rusiju, a koliko nanose štetu samoj EU?

Sankcije su tupo oružje. Jedino sredstvo između mira i rata. U Srbiji smo doživeli šta to znači 90-ih godina. Sankcije imaju svoje dejstvo, ali je potrebno vreme da se osete posledice. Sankcije Rusiji jedne su od najobuhvatnijih, posebno deo koje se odnosi na Centralnu banku RF. One će sigurno imati efekta na Rusiju. Uostalom i ruski političko-ekonomski ekspert Sergej Karoganov u skorašnjem opsežnom intervjuu za italijanski dnevnik Korijere dela sera rekao je da se već osećaju efekti sankcija, ali da je ruski narod istorijski otporan.

Kada je reč o efektima sankcija na EU, činjenica je da se trenutno vodi rasprava o uvođenju sankcija na uvoz gasa, nafte i uglja. Ukoliko dođe do eskalacije u Ukrajini, smatram da će doći i do uvođenja sankcija u ovim oblastima iako bi, recimo, u Nemačkoj i Austriji posledica uvođenje sankcija na uvoz gasa imala velike ekonomsko-socijalne posledice. U ovom trenutku izbegava se uvođenje takvih sankcija, ali to ne znači da će tako ostati ako rat u Ukrajini eskalira. Uostalom, jedna od posledica trenutne istorijske promene je da je Nemačka proglasila da će do 2024. da se oslobodi energetske zavisnosti od Rusije, koja će morati da se okrene drugim tržištima, poput Indije ili Kine.

Može li na uspostavljeno jedinstvo unutar EU da utiče pobeda Viktora Orbana na izborima u Mađarskoj?

Mađarska je, na čelu sa Orbanom, po svim glavnim strateškim pitanjima svih ovih godina bila na istoj liniji kao i ostale članice EU i NATO. Orban nikada nije talasao po tim pitanjima. Smatram da će tako ostati. Mađarska neće napustiti ni EU ni NATO. Iako je vladajuća partija FIDES od prošle godine suspendovana iz porodice Evropskih narodnih partija, suštinski Mađarska ostaje dosledna evropskoj politici po pitanju Ukrajine i jedinstvu u EU. Pitanje za Orbana jeste da li je spreman da, kada je reč o vladavini prava kao temelja vrednosnog sistema EU, nastavi sa ograničenjima u toj oblasti i da li je spreman da zbog toga Mađarskoj bude uskraćena obimna finansijska pomoć EU, posebno po pitanju programa Next generation. Reč je o milijardama evra pomoći EU, od koje svakako imaju korist i Orban i Mađarska. Podsetio bih i da je u pokrenut mehanizam da se ta pomoć suspenduje zbog ograničenja u oblasti pravosuđa.

Da li je politika neutralnosti Srbije održiva na duže staze?

Ta politika Srbije teško je održiva na duže staze. U Austriji od 1955. postoji vojna neutralnost, koja ne znači i političku neutralnost. Srbija može da bude vojno neutralna, poput Austrije, Švedske ili Finske. Mada je sada aktualizovana priča o članstvu Švedske i Finske u NATO i videćemo šta će se desiti po tom pitanju. Evropski smer Srbije se, smatram, ne može promeniti. Te osnove su postavljene još 2000. godine sa Vladom na čelu sa Zoranom Đinđićem, kandidaturom za članstvo u EU 2009, te početkom pristupanja 2014. Politika sedenja na više stolica više neće moći. Uostalom, upravo to pokazuju glasanja Srbije za brojne rezolucije u UN po pitanju rata u Ukrajini.

Da li bi pridruživanje sankcijama zapravo nagovestilo spremnost Srbije da prizna nezavisnost Kosova i Metohije?

To je suviše pojednostavljeno shvatanje problema. Dug je put do nezavisnosti Kosova, odnosno stolice u Ujedinjenim nacijama. Pet članica EU (Španija, Kipar, Grčka, Slovačka i Rumunija) ne priznaju nezavisnost Kosova. Treba brojne stvari da se dogode da bi se o tom pitanju raspravljalo u Savetu bezbednosti UN. Pitanje Rusije i njihovog veta u SB u tom smislu je daleko. Ono što je najbitnije za Srbiju jeste da se opredeli da ide ka rešenju odnosa sa Kosovom jer nije u njenom interesu da ostane nerešeno. Više od 20 godina to pitanje je otvoreno, a više puta je jasno rečeno da Srbija ne može da postane članica EU dok se ne reši pitanje Kosova. Sada je pitanje da li želimo da to ostane neraščišćeno, kao u slučaju kašmirske oblasti, koje je otvoreno između Indije i Pakistana već 70 godina (ili kao u slučaju Kipra više od 45 godina) ili želimo da budemo deo evropske porodice. A ako želimo da budemo deo EU, to znači da Srbija mora da ide ka normalizaciji odnosa s Kosovom. Ključno pitanje je šta Srbija želi, na koji način i koliko brzo da reši pitanje Kosova. To je shvatao i Đinđić, koji je posle petooktobarskih promena tražio da se to pitanje što pre reši, a to znači ići u susret teškim odlukama. Kako je on to metaforički tada rekao – “gutanje žaba”.

Zavisi li nastavak pregovora Beograda i Prištine od toga ko će praviti koaliciju na nacionalnom nivou? Da li bi jedna vrsta koalicije mogla da usmeri put Srbije ka istoku, a druga ka zapadu?

Bez obzira na sastav koalicije na republičkom nivou, bez obzira na simpatije ili povoljno mišljenje većine građanstva Srbije o Rusiji, smatram da Srbija ne može da ide ka istoku. Srbija nikada istorijski nije išla ka istoku. Mi smo oduvek bili okrenuti Evropi. Ako bismo se opredelili za istok, to bi se moglo uporediti sa odlukom Albanije 60-ih godina prošlog veka kada su prekinuli odnose sa Sovjetskim Savezom, približili Kini i postali potpuno izolovano, zatvoreno ostrvo s totalitarnim režimom. Smatram da to danas nije moguće. Srbija živi od ekonomskih odnosa sa Zapadom, odnosno dve trećine izvoza i investicija dolazi iz zemalja EU. Odnosi sa ostatkom sveta – Rusijom, Kinom i SAD – zajedno ne dostižu nivo odnosa koji Srbija ima sa EU. To samo pokazuje da smo mi neraskidivo povezani sa EU i njenim članicama. Svako ko bude na vlasti mora da bude suočen s realnošću, a to je da živimo i privređujemo zahvaljujući jakim privrednim odnosima sa EU, te da nema drugog puta za Srbiju osim evropskog. Izbor je između integracije sa EU ili izolacije – okruženi smo članicama EU i NATO na gotovo svim našim granicama.

Utiču li situacija u Ukrajini i promene na geopolitičkoj sceni na destabilizaciju regiona? Ko ima veći potencijal za destabilizaciju, BiH ili KiM?

Svi moramo biti obazrivi zbog trenutnih istorijskih promena nakon 24. februara i invazije Rusije na jednu evropsku suverenu državu. Niko ne može sa sigurnošću da kaže šta će biti na kraju. Ipak, naš region je tri, četiri granice udaljen od Rusije i Ukrajine. Ne verujem da će doći do ozbiljne destabilizacije našeg regiona koji čini 18 miliona ljudi. Razumem one koji podižu temperaturu oko toga, pre svega političke partije koje to rade zbog svog rejtinga, ali ne mislim da iko ozbiljan zaista želi destabilizaciju. Oni koji najavljuju moguću destabilizaciju retko pominju da je 3.800 NATO vojnika na Kosovu (od kojih su 650 američki vojnici) i oko hiljadu vojnika Eufora u BiH – te da su garant mira i bezbednosti u regionu. Siguran sam da Srbija neće pokušati da bilo šta uradi vojno po pitanju Kosova. Srbija može da brani srpski narod na Kosovu samo kroz uspešne pregovore i ekonomsku pomoć, ali ne i vojno. Isto važi i za BiH. Berlinskim sporazumom 2 tačno je definisano da je hiljadu vojnika Eufora u BiH i isto toliko u rezervama u evropskim državama, i oni su u kratkom roku spremni da reaguju na svaki problem. Imali smo ratove 90-ih i znamo kakve su razarajuće posledice, tako da nikome nije u interesu da se to ponovi. Otkad je počeo rat u Ukrajini indikativno je da su utihnuli pojedini glasovi u BiH o secesiji.

Spekuliše se o stvaranju osovine Vučić–Orban–Erdogan, kako to može da utiče na spoljnu politiku Srbije?

Ne mislim da je reč o stvaranju osovine Vučić–Orban–Erdogan već da je reč o postojanju dobrih odnosa između ovih država. Turska, NATO članica, jača je i od Mađarske (takođe NATO i EU članice) i od Srbije. Svoju novu ulogu na polju spoljne politike traži i kroz nuđenje dobrih usluga u pregovorima između Ukrajine i Rusije, odnosno oni nastoje da pomognu u pronalaženju rešenja. Turska istovremeno šalje značajnu vojnu pomoć Ukrajini, posebno bespilotne letelice – dronove. Postoji li razmena mišljenja između ove tri zemlje, svakako, postoji li značajan nivo međusobnih odnosa, svakako, ali da je to pravljenje osovine – ne bih rekao.