Ivan Vejvoda: Sloboda protiv dominacije

Piše: Ivan Vejvoda, Novi magazin

Krhkost demokratije i njenih ustanova, ranjivost političkog poretka zasnovanog na vladavini prava i osnovnim ljudskim slobodama, postale su očigledne i za one koji toga nisu bili svesni nizom pojava u poslednjih desetak, petnaestak godina. Mnogi su živeli uljuljkani u iluziju da postoji ravnomeran put u budućnost i ka stabilnosti demokratskog poretka posle Drugog svetskog rata, makar u delovima zapadnog sveta. Smatralo se čak da je u jednom trenutku došao i “kraj istorije” posle 1989. i pada Berlinskog zida, odnosno komunizma. Istorija se nije zaustavila.

Činilo se da nije moguć povratak svekolikog zla koje su stvorili fašizam i nacizam dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka, kao i rat koji je usledio do 1945. Na tlu Evrope istorija se nastavila i osvetnički vratila kada je proglašavan njen kraj, u zemlji koje više nema – Jugoslaviji. Bez obzira na sve opomene da se to nikad više ne sme ponoviti – ponovilo se. Valjalo je ponovo se suočiti sa činjenicom da se zlo vraća i da treba ući u svakodnevnu borbu da se čuva i sačuvaju mir, demokratija i sloboda ili da se za nju treba iznova izboriti.

LOŠ GLAS: Na Zapadu pobeda Donalda Trampa u SAD novembra 2016. i odluka Velike Britanije na referendumu juna 2016. da izađe iz Evropske unije – šokirale su svet. Nije se pretpostavljalo da jedan nacionalista, populista poput Trumpa može da se pojavi na mestu predsednika najjače države sveta. Izlazak Velike Britanije iz EU, koja i dalje slovi kao najuspešniji mirovni politički projekat, začudio je jer u globalizovanom svetu u kojem su međuzavisnosti u svakom domenu ogromne izgledalo kao da parola “Taking back control” (u slobodnom prevodu “svoj na svome”) ne može da pobedi u društvu kakvo je britansko.

Javili su se mnogi glasovi da Evropa, odnosno Evropska unija neće preživeti, da njena moneta evro ne može da opstane. Spekulisalo se u ozbiljnim krugovima da će Grčka izaći ili da će biti izbačena iz zajedničke valute. Izučavani su raspad Habsburške monarhije, raspad SSSR-a i Jugoslavije kao mogući modeli raspada i posledice koje takav raspad donosi.

Porast desnih i levih populizama upućivao je na rovito stanje u polarizovanim društvima u kojima su mnogi osetili da nemaju glas ili glas koji je od bilo kakvog ozbiljnog uticaja. O demokratskom deficitu govori se u EU već od 1980-ih godina.

Niz ozbiljnih kriza, od ekonomsko-finansijske 2008. pa nadalje, sa već dugotrajnim rastom socijalne nejednakosti u zapadnim i ne samo zapadnim društvima, kriza sa talasom migracija izazvanih ratovima na bliskom istoku i Avganistanu i siromaštvom u Africi, pandemija, stvaralo je sve veće nezadovoljstvo u određenim društvenim slojevima koji su se osećali gubitnicima “odbegle globalizacije” (Giddens). Industrijska i svaka druga proizvodnja selila se već od 1980-ih na meridijane na kojima je radna snaga bila jeftinija, samim tim zatvarala su se proizvodna postrojenja, ostajala je pustoš tamo gde su nekada bile čeličane, automobilska industrija, rudnici uglja, itd. Detroit, koji je u SAD-u bio jedan od pet najvećih gradova, ključnih centara auto-industrije 1950-ih je imao 1,8 miliona stanovnika, danas ih ima oko 650.000.

Politika je došla na loš glas. Političkim strankama koje su dominirale u Evropi u posleratnom razdoblju počeo je postepeno da jenjava uticaj, negde brže, negde sporije. Partije desnog i levog centra počele su da gube od novostvorenih protestnih, populističkih pokreta i partija ili pak partija poput one Emanuela Macrona LREM (La Republique en marche). Rast Zelene partije u Nemačkoj pred ovogodišnje jesenje parlamentarne izbore i izbijanje na prvo mesto u nedavnim anketama javnog mnjenja još jedna je od manifestacija ove šire političko-partijske dinamike.

PARISKA KOMUNA: Živimo u društvima velike kompleksnosti, u kojima neizvesnost podriva dostojanstvo života. Priroda rada se potpuno izmenila. Prekarijat (neologizam koji je skovao britanski sociolog Guy Standing) opisuje društvenu klasu onih koji rade bez ikakve izvesnosti za svoj posao, koje je tako precizno oslikao Ken Loach u svom nedavnom filmu “Sorry, We Missed You”. Naslovi novina govore o tome da će oko 55 odsto svih poslova u bliskoj budućnosti zameniti mašine, veštačka inteligencija, digitalizacija. Nedavno su mladi bankari Goldman Sachsa tražili od uprave banke da im stavi maksimum od 80 radnih sati u nedelji. Žalili su se da rade po 93 sata, da nemaju vremena da jedu ili da spavaju.

Daleko smo od davno osvojene 40-satne radne nedelje i pratećih socijalnih beneficija.

Sve to dovodi do osećanja političke, ekonomske, socijalne i svake druge obespravljenosti.

Lionski svilari su novembra 1831, boreći se za svoja prava, štrajkovali pod parolom “živeti slobodno radeći ili poginuti boreći se”.

Upravo ove godine je stogodišnjica čuvene Pariske komune. Revolucionarna vlada koja je preuzela Pariz od 18. marta do 28. maja 1871. Borba i vlast pariskih radnika trajala je 72 dana, završena je “krvavom nedeljom”, strašnim krvoprolićem. Ubijeno je desetine hiljada pariskih radnika i radnica. Ovo kratkotrajno iskustvo, pokušaj ustanovljavanja pravednijeg političkog i društvenog poretka, ušlo je u istoriju kao jedan od ključnih u nizu pobuna od Francuske revolucije 1789. preko 1830. do 1848. Iz krvavog gušenja ovog demokratskog nastojanja nastala je Francuska treća republika.

Arthur Rimbaud nakon krvoprolića piše pesmu Demokratija, koja govori o “masakru logičkih pobuna”.

Walter Benjamin, čija je 80. godišnjica smrti/samoubistva obeležena prošle godine, u svom glavnom nedovršenom delu Passagen-Werk Pariskoj komuni posvećuje značajan deo beležaka.

Zašto sve ovo pominjati? Pobune Indignadosa u Španiji 2011-15. ili “Occupy Wall Street” 2011-12. u SAD, “Gilets jaunes” u Francuskoj” 2018-21, “1 od 5 miliona” u Srbiji 2018-20. ili mnoge druge slične manifestacije i pokreti po svetu, bez obzira na ishod, znače podizanje glasa i traženje pravednijeg poretka u društvu, poštovanje političkih i društveno-ekonomskih prava i pluralnosti, legalnosti i javnosti.

Političke slobode i radnička prava osvajani su na ulicama i u institucijama od kraja osamnaestog veka naovamo i branjeni uspešno ili neuspešno svaki put kad su bili ugroženi.

Evropa, pa i SAD, da ostanemo samo na ova dva primera, suočavaju se s velikim izazovima. Demokratija je sve više i češće doživljena kao jednoznačna sa upravljanjem, dnevnim vođenjem poslova države, društva, pri čemu se gubi emancipatorski značaj koji je demokratija u sebi nosila. Oličena je u oligarhijskoj moći onih već čuvenih jedan odsto stanovništva koje poseduje i kontroliše nesrazmerno veliki deo bogatstva sveta i vlada u ime naroda putem redovnih izbora.

Francuski filozof Jacques Ranciere napisao je 2005. knjigu “Mržnja demokratije” u kojoj, između mnogih drugih, nastoji da istakne pokušaje da se demokratija svede na izbore i partije i da se vrati emancipatorskom potencijalu – kada ljudi, građanke i građani putem onog što je specifično u politici vrate sebi glas i moć delanja.

Evropa i demokratija su neraskidivo povezane. Ukoliko Evropska unija, odnosno demokratske ustanove, s jedne strane, i građansko društvo u svim njegovim pojavnim oblicima ne nađu način da pojedincu i pojedinki u društvu vrate osećanja da im glas i delanje utiče na poslove vođenja društva i države, i to ne samo putem redovnih izbora, problemi će se gomilati. Te će se glas i delanje pojaviti na drugi način van institucija.

Demokratija se pronalazi i brani svakog dana ili je nema.

Etjen de la Boesi (Etienne de La Boetie) je 1548. napisao čuvenu Raspravu o dobrovoljnom ropstvu za koju je Montenj (Montaigne), prijatelj autora, rekao da je Rasprava spis “u čast slobode i protiv tirana”. Čitana od mnogih docnijih mislilaca koje je inspirisala, poput Spinoze, jeste, možda neobično reći, štivo vredno da mu se vratimo jer misli slobodu protiv dominacije.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.